Vašar u Srbistanu

Čast i čest visokom gostu, ali – obruka se turski predsednik Redžep Tajip Erdogan u Srbistanu. Očigledno, došao je nespreman – srpski vezir za diplomatiju mu zapevao na uvce, ali od drugog gosta pade bakšiš, a ne od predsednika Turske.

Piše: Velimir Ilić

 

E, ali da je Erdogan znao kakav će mu dernek prirediti domaćini i vezir Ivica Dačić, došao bi, bezbeli, i ranije u Srbistan. A verovatno mu nikad nije pevao, niti će mu – dok opet ne dođe u Srbiju – iko ikad igde u službenoj poseti zapevati na uvce kao Ivica Dačić.

Elem, turski šef države još nije čestito ni završio dvodnevnu službenu posetu, a već je teško oteti se utisku da su mu domaćini – kakvim god željama i namerama vođeni – uz sve počasti, njegovog dolaska i boravka napravili veliki vašar. Nije ni svanulo posle svečane večere Erdoganu u čast, a već se društvenim mrežama osula prava lavina posprdnih komentara. I svim tim primedbama, opaskama i packama zajedničko je samo jedno: domaćini su svoje gostoprimstvo i utrkivanje u tobožnjoj nonšalanciji i spontanosti, a zapravo u udvorništvu i ulizivanju, izvitoperili do vica.

Počeo je domaćin. Predstavljajući vezire u vladi (opravdano odsutne Ane Brnabić, koja je službeno u Briselu), Erdoganu je za Dačića rekao kako je mrzovoljan i neraspoložen jer nije ranoranilac.

‘Osmanaga’ na Topčideru

“On mrzi rano da ustaje”, objasnio je Vučić. Erdogan se, valjda, pristojno nasmejao, a Vučićevim event-efendijama ništa drugo nije preostalo već da se i sami ponizno kikoću. Kiselo se nasmejao čak i Vulin, sve nadajući se da Vučić Erdoganu neće pomenuti prekookenske transakcije neimenovane tetke za stambeno zbrinjavanje ministra-beskućnika.

Ne lezi vraže, Dačiću je, očigledno, Vučićeva kritika pola u šali, a više otpola u zbilji teško pala na preosetljivu diplomatsku dušu, pa je, koliko do kraja dana, odlučio da se rasani i sve uveri kako bi mogao da se zove i Sabahudin, premda ne voli da zorom urani. Kratak kurs turskog, nekoliko nota, matine vežba sa orkestrom i – dernek je mogao da počne.

Dok su pred Erdogana i uvažene goste konobari iznosili birane đakonije, Domom garde u Topčideru odjeknulo je: “Osmanaga, Osmanaga, Osmanagaaaa…” Kroz salu je, s mikrofonom u ruci, jezdio Dačić, razbuđen i oran da sve note srpske diplomatije ukomponuje u zvučni dokaz svekolikog, pa i muzičkog nasleđa, koje se na ovim prostorima baštini od Otomanskog castva do današnjih dana.

Pa onda jedna novokomponovana, inače Dačićeva omiljena muzička lektira – “Miljacka”. A Erdogan, nespreman za takve svečane državne derneke, a još manje da se takva čuda dese (“da Miljacka mostove odnese”), došao na večeru bez prebijene banke u buđelaru. Čast mu je spasio muftija beogradski Mustafa Jususpahić i okitio bakšišom raspevanog vezira Dačića.

“Ko god vam u okruženju bude bolje pevao na turskom, Dačića neće mrzeti da nauči bar pet odsto pesama više”, došapnuo je Vučić Erdoganu, parafrazirajući svoju raniju ponudu turskim privrednicima da će im Srbija ponuditi pet odsto bolje uslove od svih sa područja bivšeg Otomanskog carstva.

To što su nas Turci pre pet-šest vekova osvojli – bilo, pa prošlo, sad je takvo vreme da im se sami nudimo. Ujedno, to bi mogla da bude i doktrina srpske miroljubive politike i koegzistencije na Balkanu. Drugim rečima, Srbija više ratovati neće, ali je i dalje spremna da bude najveći strani investitor u – Srbiji. Pet po pet odsto – do pozitivne nule. Turski privrednici su već počeli zadovoljno da trljaju ruke.

Bicikl za Erdogana

“Bili smo pet vekova pod Turcima jer smo im dali najbolje uslove”, oglasio se neko od tviteraša.

“Tih pet posto je valjda za onih pet vekova”, dodao je drugi.

“Erdogan u utorak u poseti Srbiji, a već sutradan mu Vučić uzvraća posetu u Novom Pazaru”, poručio je treći.

Opet neki četvrti se upitao hoće li gosti imati dovoljno vremena u Novom Pazaru, pa da tamo i doktoriraju.

Novopazarci su, inače, statistički zabeležili kako im je Tito za svog vakta bio samo jednom, a Erdogan, evo, za manje od decenije – već drugi put.

Koliko god da su Turci, manje ili više, vladali na ovim prostorima, istoričari su tu epohu zaokružili na pola milenijuma, valjda radi lakšeg pamćenja. A Vučiću ostaje da posetu turskog kolege Erdogana zapamti i po neobičnom poklonu – biciklu, na kojem je Erdogan tražio da napišu Vučićevo ime. Ne mogu se svi poslovi obavljati avionom i audijem, ponekad i helikopterom – može nešto i na dva točka. Štednja i reforme pre svega, zna to i “novi turski sultan”.

A dok je Vučić, hvaleći na sva usta gosta s one strane Bosfora i insistirajući na reči “prijatelj”, naciji već tražio muštuluk za dobre vesti o povećanju izvoza i novim turskim ulaganjima u fabrike i puteve, nestašni pripadnici nacije istovremeno su ga na društvenim mrežama podsećali na 2013. godinu. Tada je, kao ambiciozni prvi potpredsednik Vlade, želeći da postane kalif umesto kalifa, od Erdogana tražio da se izvini za izjave o Kosovu.

Vučić je, kad prelistate tadašnu štampu, zahtevao hitno izvinjenje (tadašnjeg turskog premijera) Erdogana, zbog njegove izjave “Turska Kosovo, a Kosovo Turska”, poručivši da “Erdogan vrlo dobro zna da Kosovo nije tursko još od balkanskih ratova”.

“Mnogi se skrivaju iza lepih reči, ali je bilo potrebno da prorade emocije, da shvatimo kakvi se interesi kriju iza kulisa”, rekao je tada Vučić.

Istini za volju, posle je imao i prolazni napad samokritike, ne samo povodom tih izjava: “Ne stidim se da kažem da sam se promenio. Samo se magarci ne menjaju. Ponosan sam da to svakog dana pokazujem i da mi građani veruju.”

A šta je sve bilo kad su se posle svega susreli i divanili licem u lice, “nepristojno je govoriti”, kako obično prokomentariše Aleksandar Vučić.

I eto… Posle svega – Erdogan može otići rahat iz Srbistana. Domaćini su se potrudili da mu obećaju i više nego što je očekivao. Aferim!

Aljazeera

Podijeli objavu

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here