Politika i religija, nažalost, stanuju u istoj kući

Spoj politike i religije je doneo mnoge probleme i proizveo puno grešaka, uz činjenicu da su ljudi po prirodi kvarni i da su u stanju sve da uprljaju. Kada se spoje birokratska religija i rđavi ljudi koji su obukli mantiju, problemi se dižu na treću potenciju

Razgovarao Bojan Munjin

Nebojša Glogovac nesumnjivo je jedan od najboljih postjugoslavenskih glumaca. Bez obzira na to igra li u kazalištu ili na filmu, različite uloge u kojima nastupa – u transformacijskom luku od intelektualca do probisvijeta, od generala do gubitnika – uvijek donosi sa specifičnom izražajnošću i velikom energijom. Ovaj beogradski glumac pojavio se 1995. u filmu ‘Ubistvo s predumišljajem’ u kojem je igrao borca nekog od posljednjih ratova i u kultnoj predstavi JDP-a ‘Bure baruta’ slične, socijalno depresivne tematike, da bi se potom nizale druge velike predstave, filmovi, uspjesi i priznanja. S Glogovcem razgovaramo o njegovoj ulozi u novom filmu Rajka Grlića ‘Ustav Republike Hrvatske’ koji se odnedavno prikazuje u Zagrebu i o beogradskoj premijeri ‘Hamleta’, predstavi u kojoj igra naslovnu ulogu.

U filmu ‘Ustav Republike Hrvatske’ glumite vrlo neobičnog čovjeka. O kome je riječ?

Za mene je kao glumca taj film bio izazov koji razigrava glumačko biće upravo stoga šta je lik kojeg igram tako daleko od mene. Osim toga, sjajan scenarij Ante Tomića i Rajka Grlića o četvero potpuno različitih ljudi ima i jednu višu vrednost: u sebi nosi vrlo finu poruku o suštinskoj mogućnosti susreta i zbližavanja, šta je danas više nego potrebno ljudima drugačijih nacionalnosti na Balkanu, gde se opet zvecka oružjem, od čega će koristi imati samo političari.

Mislim da su sve ono šta nas udaljava interesi drugih: nametnute religijske razlike, katolici i pravoslavci, Balkan kao žarište. Kada se spomenu Hrvati i Srbi, prvo mi pada na pamet ‘mržnja po bliskosti’, pojam koji koriste psiholozi da objasne fenomen dvojice braće koji ne mogu očima da se vide

Igrate hrvatskog nacionalista koji je i homoseksualac…

Igram transvestita koji je usamljen i začahuren u svom svetu iz kojeg ne može da izađe jer nema razumevanje ni svog oca ni svoje okoline. Nema prijatelja i onda mu to postaje neko za koga se čini da mu ni po čemu ne može biti prijatelj: čovek druge nacionalnosti, različitog obrazovanja, pogleda na svet i (seksualne) orijentacije. Zato mislim da moj glumački zadatak ima i jedan finiji premaz.

Određuju nas naša dela

Kojim glumačkim postupkom ulazite u lik nekoga tko dolazi s ruba, osobe na kakvu se privatno rijetko nailazi?

Jedna od osnovnih lekcija koju sam zapamtio učeći zanat na Akademiji je poništavanje sebe; to je prvi korak da razumeš onog drugog. Kada slušaš drugoga, ti zapravo slušaš svoje misli o njemu i onda ga ne čuješ dobro, ne razumeš ga. U komunikaciji sa likom koji hoćeš da odigraš moraš maknuti sebe i svoje (krive) pojmove o svetu te ući u lik i razumeti njegove porive i probleme. Moraš razumeti ne samo njegovo kretanje u drami nego i svaki sekund njegovog života. Izaći iz sebe i stvarati onog drugog, to je kreacija.

U Grlićevom ostvarenju morali ste igrati na ijekavici i poznavati lokalni, purgerski štimung. Kako se snalazite između srpske kulture iz koje dolazite i hrvatske koja je podloga tom filmu?

Gledam ljude gde god da jesam, osluškujem, primećujem detalje i ljudske nesvesne pokrete – to je moja pasija odmalena. Kada je reč o te dve kulture, očigledan je sličan jezik, šta nije mala stvar u komunikaciji, a evidentno je i da su u njima prisutni historijski uticaji jedne Austro-Ugarske ili jedne Turske. Te razlike mentaliteta su skrivene u formi i pravilima; grlimo se ili smo na distanci, no u suštini je važno koliko smo ljudi. Ono šta nas određuje nije naše ponašanje nego naša dela.

Glumačka profesija je ostala ista, ali je odnos prema njoj postao užasan. Radi se o neshvatanju onoga šta radimo i svođenju glumca na estradu. Od tog žutila, mercedesa i tih sisa i guzica tananiji oblici delatnosti ne mogu doći do vazduha

‘Ustav Republike Hrvatske’, kako mu stoji u podnaslovu, ljubavna je priča o mržnji, uz ostalo i između Hrvata i Srba…

Mislim da su sve ono šta nas udaljava interesi drugih: nametnute religijske razlike, katolici i pravoslavci, Balkan kao neprestano žarište. Osim toga, posoljeni smo komunizmom i bratoubilačkim ratom. Karakteristično je recimo da je papa Franjo osnovao komisiju da istraži korene odnosa Hrvata i Srba, dva tako slična naroda: prvo mi pada na pamet ‘mržnja po bliskosti’, pojam koji koriste psiholozi da objasne fenomen dvojice braće koji ne mogu očima da se vide.

Kako vam je bilo igrati Dražu Mihailovića?

Da bih igrao neki historijski lik, potreban mi je čovek – njegove navike, ponašanje i iskustvo ljudi koji su ga poznavali. O tome govori i film ‘Ustav Republike Hrvatske’: ne znaš nekoga dok ga ne upoznaš, džabe je šta je neko Hrvat ili Srbin. Lako je etiketirati ljude po grupnim stereotipima i razlikama, to je samo plodno tlo za zlu politiku od koje neko lepo zarađuje. Važno je ono šta je intimno: da sada sednemo sa historijskim ličnostima, uočili bismo mnoge nijanse zbog kojih bi nam neko od njih bio simpatičan ili obratno, suprotno od medijske slike koja je o njima stvorena. Šta se tiče moje profesije, nije moguće glumiti na način šta partizani misle o Draži Mihailoviću ili šta četnici misle o Titu.

Hamlet je veliki zalogaj

Nedavna premijera ‘Hamleta’ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu pokazala je da je riječ o novom čitanju toga klasičnog djela. Kako ste ga vi doživjeli?

U početku sam bio u dilemi trebam li ja uopšte to da radim, da li ja to mogu. Hamlet, to je velik zalogaj. Osim toga, ja sam svoje ‘biti ili ne biti’ već odigrao, moja hamletovska dilema se dogodila kada sam imao 25 godina. Razgovarao sam sa rediteljem Acom Popovskim, koji je dugo kuvao celu tu ideju, i on mi je predočio zamisao da se Hamlet neprestano vraća i iznova živi svu tu dramu sveta koju mi vučemo iz generacije u generaciju. Kada smo sve to povezali, kada smo uronili u to dramsko meso, onda mi je Hamlet postao zanimljiv.

Doima se da je rečenica ‘Ovo vrijeme je izašlo iz zgloba’ centralna misao novoga ‘Hamleta’?

Hteli smo da pokažemo da je očigledno da zlo postoji i da je fascinantno da se ono i dalje održava. Poražavajuće je po razum i duh da mi koji negujemo uzvišene vrednote, ‘umom nalik na Boga’, i dalje dopuštamo da se to zlo događa. To zlo i nepravda su i dalje tu i mi im i dalje robujemo. Fascinantan mi je taj momenat jasnoće zla. Sve je otvoreno i na stolu: na TV-u, u novinama, na internetu, u javnosti – svagde imaš dokaze za prljavu igru. A čovek kao neki mali hrčak i dalje vrti taj točak svoje sudbine.

Ipak, kao Hamlet uzvikujete ‘Moram biti surov da bih bio dobar!’

Nasilje je jedino šta deluje. Danas se na nasilje odgovara nasiljem i surovost je odgovor vremena na surovost prevare. Onaj ko je dobar, svojom dobrotom neće prizvati anđele i to je, nažalost, tako. Nakon nasilja, kreću pregovori. Dok izgovaram tu rečenicu u glavi osećam prizvuk koji glasi ‘Zar moram biti surov?’, da li je moguće da je nasilje jedini način da se čovek oslobodi političkog mulja i javnog žutila…

Tko je danas Hamlet?

Hamlet je čovek koji ima umetničku dušu i koji veruje u ljudski duh i kreaciju. Hamlet veruje u moć glume i pozorišta. On veruje u intelektualne sile, ali se, nažalost, ništa ne menja. U našoj predstavi on ubija Klaudija koji mu je ubio oca, ali ga ubije triput, ne jednom, zato šta ispituje da li je nasilje pravi put. Nakon toga se oseća prazno, bez zadovoljštine i katarze. Hajde da tako kažemo: nasilje nekome pripada, a nekome ne. Ja sam se nekoliko puta u životu potukao i kada sam udario čoveka, nisam se osećao dobro posle toga. Osećao sam mučninu. Ako pričamo o onom slavnom hamletovskom pitanju, u životu sam svašta prošao i svašta probao, ali na kraju sam se ipak odlučio za ‘biti’.

Kako to ‘biti’ prenosite na svoju djecu, kako ih štitite od žutila i banalnosti svakodnevice?

Deca uče gledajući. Dok im nešto pričam, ona me gledaju. Ona često ne preuzimaju racionalnu poruku i ne stvaraju umni zaključak, nego uče iz modela: u mojoj kući je uvek vladao prezir prema žutilu i deca su to preuzela. Danas slušaju kvalitetnu muziku, imaju dobra stremljenja, kreativni su i proziru šta je dobro a šta nije. Nadam se da će im vreme i okolnosti, uz moju pomoć, omogućiti da izraze svoju vlastitu kreativnu dušu.

Današnje vrijeme nije sklono kreativnosti: vjerujete li vi doista u nju?

Apsolutno da. To plemenito u nama, duša, ono šta nam ne da da spavamo, to je naš kontakt sa večnošću, bogom, sa višim silama ili kako god se to zvalo. O tome i Hamlet govori. Ta energija nas uobličava i zahteva od nas da tražimo lepotu i nematerijalne vrednosti. I dobro i loše, i dan i noć su delovi univerzuma, ali mi treba da izdržimo taj dan i da u njega unesemo više svetlosti.

Danas korovu cvetaju ruže

Odrasli ste u Trebinju. Koliko je taj kraj utjecao na vas?

Prvih šest godina mog života u Trebinju ostavilo je na mene suštinski trag. Moji roditelji su iz Nevesinja i na to sam jako ponosan, u tom smislu šta sam iz te sredine poneo neke temeljne vrednosti od kojih se ne odustaje i koje su jako važne. Bogatstvo je predstavljala i promena koju sam kasnije doživeo, kada sam se sa roditeljima preselio u malo banatsko selo Opovo pored Pančeva, u kome je sistem vrednosti bio potpuno drugačiji. U Vojvodini je plodna zemlja i onde ‘gde baciš dugme, izraste kaput’, pa su i ljudi usmereni na to da stiču i poseduju. U Hercegovini, gde je krš i kamen, ljudi su upućeni jedni na druge: kada je ljuta zima, kada od kamena treba podizati kuću i kada treba pokazati prijateljstvo i žrtvu…

Vaš otac je pravoslavni svećenik. Koliko je on utjecao na vas?

Kao šta rekoh, učio sam gledajući. Nismo nas dvojica imali puno poučnih razgovora (to mi je u mladosti ponekad i nedostajalo), ali sećam se pitanja i tema za porodičnim stolom, atmosfere i ljudi koji su nam dolazili u kuću. Zahvalan sam svom ocu šta mi ništa nije naturivao: kada sam u pubertetu počeo da mu se suprotstavljam i idem nekim svojim putem, ni tada nije vršio pritisak na mene. U životu sam imao razna uverenja, ali sam na kraju shvatio da iz duhovne sfere dolaze vredne pouke za dobar život.

Što mislite o današnjoj Crkvi koja želi igrati dominantnu ulogu u postjugoslavenskim društvima?

Kod nas je, nažalost, tako da politika i religija stanuju u istoj kući, iz koje se onda želi uticati na narod. Taj spoj je doneo mnoge probleme i proizveo puno grešaka, uz činjenicu da su ljudi po prirodi kvarni i da su u stanju sve da uprljaju. Kada se spoje birokratska religija i rđavi ljudi koji su obukli mantiju, problemi se dižu na treću potenciju. Mislim da bi bilo mudro da se dobra duhovnost odvoji od ljudske prljavštine.

Kao da se glumačka profesija dosta promijenila u posljednjih desetak godina?

Profesija je ostala ista, ali je odnos prema njoj postao užasan. Radi se o neshvatanju onoga šta radimo i svođenju glumca na estradu. Od tog žutila, mercedesa i tih sisa i guzica tananiji oblici delatnosti ne mogu doći do vazduha. Ljudi treba da vide i ‘Hamleta’, a ne samo cajke. Mnogi glumci rade po nekim serijama i sapunicama zato da bi preživeli, a onda umorni dolaze da igraju Šekspira. Veliki deo njihove energije ostaje u tim sapunicama.

Zašto je tako?

U devedesetim godinama velika novčana masa je odlazila u ruke beskrupuloznih ljudi, organizatorima rata, švercerima naftom i oružjem i tajkunima bez milosti. Ta novčana masa danas utiče i na neku vrstu ukusa, koji diktiraju ljudi bez ukusa. Nekada, kada je postojalo građansko društvo ili barem njegovi ostaci, postojali su ljudi koji su imali novac i moć, ali su i čitali knjige. Takvi ljudi su gradili pozorišta i galerije, a iza ovih moćnika ne ostaje ništa. Danas samo korovu cvetaju ruže.

Kako se vi branite od korova?

Reč je o nekoj vrsti oduška, o jako malom beogradskom kafiću nazvanom ‘Krojač’, gde znam sve goste i oni znaju mene i niko nema potrebu da se slikamo, nego se dobro zafrkavamo i ne vodimo umne razgovore. To je mali štek u gradu, koji čovek mora da ima. U mom poslu se moraš skloniti: ne možeš svaki dan sa svima, ne možeš uvek adekvatno i treba se sačuvati od preteranog iscrpljivanja. Imam dobro iskustvo sa svojom publikom koju volim, ali treba mi moj mir i moj motor da odem van grada. Treba mi par dobrih prijatelja da se šalim, jer u današnjem vremenu ozbiljnost postaje smešnom. Bolje da sa par dragih ljudi lupetam o glupostima nego da sa zlim ljudima pričam o velikim temama…

Portalnovosti

Podijeli objavu

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here