Pola carevine na ofšoru

Istraživanja u vezi sa novcem iznetim iz Rusije u takozvane „poreske rajeve“ širom sveta potvrdila su sva strahovanja i najcrnje slutnje ekonomista i političara. „Ofšorni kapital“ domaćih kompanija je dostigao fantastičan iznos od 62 triliona rubalja (1,1 trilion američkih dolara). To je otprilike 72 posto godišnjeg BDP-a Rusije i tri puta više od ukupnih valutnih (zlatnih) rezervi Centralne banke Ruske Federacije. Šačica naših superbogatih sugrađana i par najkrupnijih kompanija u zemlji na računima u Panami, na Kipru i ostalim ofšor destinacijama drži otprilike isto onoliko novca koliko poseduju svi ostali građani unutar Rusije. Ili, ako uzmemo drugačije poređenje, vladajuća elita je iz zemlje iznela novčani ekvivalent cele ruske ekonomije sredine prve dekade ovog veka.

Piše: Arnold Hačaturov

U našoj zvaničnoj statistici ove informacije, naravno, nećete naći. Ovo su zaključci istraživanja trojice vodećih svetskih specijalista Pariske škole ekonomije: Tome Piketija, Gabriela Zucmana i Filipa Novokmeta (Zucman trenutno radi na Univerzitetu Kalifornije). Njihov izveštaj pod nazivom „Od sovjeta do oligarha: nejednakost i imovina u Rusiji, 1905–2016“ objavila je privatna američka neprofitabilna organizacija Nacionalni biro za ekonomska istraživanja (NBER).

Piketi i njegove kolege, ljudi od nauke koji se najčešće bave prikupljanjem i analizom ogromnog broja podataka u cilju izučavanja globalnih problema u ekonomiji, ovoga puta su se fokusirali na jednu zemlju. Zanimala ih je osobita trajektorija razvoja Rusije posle raspada SSSR-a, zatim takozvana „ofšorizacija“ ekonomije i raskorak u primanjima između bogatih i siromašnih: nesklad koji je u Rusiji dostigao kritične razmere koje nisu karakteristične ni za razvijene, a ni za ostale postkomunističke zemlje. Autorima se Rusija prosto nametnula kao pokazni primer ekstremnog oblika oligarhijskog kapitalizma i potvrda njihove teze o inkompatibilnosti visokog stepena socijalne (čitaj imovinske) nepravde i stabilnog razvoja zemlje.

I mada se zbog korišćenja nedovoljno pouzdanih podataka Piketijeva metodologija neprestano izlaže kritici (najveći broj primedbi odnosi se na korišćenje statističkih podataka iz sovjetskih vremena), zaključci danas glavne akademske zvezde u oblasti ekonomije i autora svetskog bestselera „Kapital u XXI veku“ se ni u kom slučaju ne smeju ignorisati.

Ekonomske stimulacije svuda deluju jednako, a vlasnici krupnog kapitala se u celom svetu bave izmišljanjem raznih načina minimalizacije svojih poreskih obaveza. Gabrijel Zucman je u svojim prethodnim radovima izračunao da se u ofšor zonama širom sveta nalazi 7,6 triliona američkih dolara. Po podacima dobrotvorne organizacije Oxfam (Oxford Committee for Famine Relief) za 2014. godinu, pedest najvećih američkih kompanija je u „mirnim poreskim lukama“ čuvalo 1,4 triliona američkih dolara.

Izraženo u relativnim brojevima, to je ipak samo 8 procenata ukupne ekonomije SAD. Van poreske jurisdikcije svojih zemalja otprilike istu količinu svog bogatstva drži i evropska elita. Naravno da bi vraćanje ovih aktiva u „rodni kraj“ dalo moćan impuls borbi za socijalnu pravdu u njihovim zemljama, ali se kvalitet života prosečnog Amerikanca ili Evropljanina ni u čemu radikalno ne bi promenio.

Može li se to isto reći i za Rusiju? Kod nas ofšor zone igraju principijelno drugačiju ulogu. Zbog monstruoznih razmera korupcije i potpunog odsustva pravne zaštite biznisa, ruska ekonomija se lišava ne samo dela korporativnog superprofita već i maltene polovine svoje potencijalne aktive. Potpuni debakl kampanje za „deofšorizaciju“ ruske ekonomije, pokazao je da koren problema leži mnogo dublje od onog u zapadnim zemljama. Ruski biznismeni ne beže od faktički niskog poreza na dobit koji iznosi samo 13 posto. Naprotiv, oni su spremni da plate i dva puta više samo da se ne sreću s ruskim poreskim i pravosudnim organima.

I sad, ako se upustimo u maštanja i prepustimo čarolijama igre „šta bi bilo kad bi bilo“, vraćanje „ofšorne imovine“ ruskih bogataša u Rusiju bi bez sumnje pomoglo rešavanju niza problema koji se odnose na najšire slojeve društva. Reklo bi se, svi bi bili na dobitku – i država i narod. Jer po proceni pojedinih (čak) krajnje konzervativnih ocenjivača sadašnjeg stanja, nekih „skromnih“ 400–500 milijardi rubalja vraćenih u budžet bi bile dovoljne da u potpunosti pokriju ukupne godišnje federalne rashode na zdravstvo.

Ako bi se pak samo deo iznetog novca investirao u rusku ekonomiju, efekti bi mogli biti kudikamo veći. Na primer, Stolipinski klub u svom planu za izlazak iz krize pretpostavlja da bi za rast ruske ekonomije bilo dovoljno 1,5 triliona rubalja godišnje, ne u vidu nekakvog poklona, već u formi kredita koji bi bili ponuđeni domaćem biznisu. A ekonomosta Mihail Dmitrijev predlaže da se ista ova suma usmeri na finansiranje infrastrukture.

Međutim, sve su to – što se kaže – razgovori uprazno. Naši sugrađani koji su stekli svoja bogatstva kako u takozvanom privatnom sektoru ekonomije tako i u državnoj službi sasvim drugačije vide „nacionalni interes“ Rusije.

Новая газета

Preveo s ruskog Haim Moreno