Plaćeni tekst

‘Unda? Kerum ili Opara? Šta kažu prognoze?’

Piše: Viktor Ivanćić

Iako je razumio premorenost zbog cjelodnevnih predizbornih aktivnosti, Željko Kerum, Budući Gradonačelnik dalmatinske metropole (u daljnjem tekstu BG), nije očekivao da će njegov upit izazvati muk u izbornome stožeru. Jure Šundov, prijatelj, kum i poslovni partner, zamišljeno je gledao u parket i čačkao kažiprstom lijevu nosnicu, Nevenka Bečić, sestra BG-a i buduća predsjednica Gradskog vijeća Splita, mrštila se i skupljala usne toliko snažno da joj se ruž ogulio i zgrudvao u crvenu pralinu (koju je odmah progutala), dok su svi ostali, zlu ne trebalo, oponašali ovo dvoje.

‘Pa valjda ima nekih anketa, jebaga bog!’ rasrdio se BG. ‘Jel iko vodi neku statistiku?’

‘Sve ti je to utisno, moj Žele’, odvažio se progovoriti kum Jure. ‘Može ispast ovako, može onako…’

‘Ako i dobijemo, dobićemo za picinu dlaku’, sumorno se nadovezala sestra Nevenka. ‘A možda i izgubimo s istom razlikom…’

‘Picina dlaka je zasad jedina konstanta’, podvukao je Šundov.

‘Kako, jebemu mater?!’ negodovao je BG. ‘Pa satra san Oparu u prvon krugu. Računa san da će se razlika sad samo povećat.’

‘Loša ti je to matematika, Žele’, uvjeravao ga je kum. ‘Drugi krug je druga priča. Ko zna kako će sad glasat oni glupani iz Pametnog. Ili komunjare iz SDP-a. Kažu da će za tebe, al zna se da oni lažu čim zinu. A i ona trojica Baldasarovih su mi sumnjivi…’

‘Nemoj, Jure, pizdit protiv Baldasara’, ubacila se Nevenka. ‘Da nije bilo Baldasara, niko u Splitu ne bi spominja Željka Keruma ka ‘bolju prošlost’. Samo zbog toga je čovik zaslužija olimpijsku medalju.’

‘Tu se slažen’, složio se Šundov, ‘al to je samo par glasova…’

‘A šta kažu novinari?’ očajnički je tražio nadu BG. ‘Pišu li išta ti pusti kolumnisti? Predviđaju li neki kurac?’

‘Niko ništa’, dekuražirala ga je sestra. ‘Vidi se da su svima pune gaće. Napišu li da si ti favorit, boje se da će in se HDZ napit krvi ako Opara pobijedi. I obratno. Napišu li da si ti favorit, boje se da će in se Opara napit krvi ako HDZ pobijedi.’

‘Jedino oni Ivančić u srpskim Novostima nešto serucka’, dodao je kum Jure.

‘Ko jebe tog Jugoslavena i četnika…’ odmahnula je rukom Nevenka.

‘Nemoj tako, Neve’, prekorio ju je BG. ‘U demokraciji i četnici imaju pravo iznit svoje mišljenje. Kad ga ne bi smili iznosit, kako bi ih mi mogli prozvat četnicima?… Reci, Jure, šta kaže ti Ivančević?’

‘Kaže: Ne triba sumnjat da će Splićani i ovi put između dva zla izabrat ono gluplje.’

‘Jel to vuče prema meni ili prema Opari?’ pitao je BG.

‘Ja bi reka da da’, odgovorio je Šundov.

Neugodna tišina opet je zavladala u izbornome stožeru. Trust mozgova je grozničavo tragao za rješenjem. Čela su se nabirala, dlanovi znojili, mokraćni mjehuri punili. Svima je bilo jasno da u zadnjim danima kampanje valja učiniti snažan iskorak ne bi li pobjeda bila izglednija. Samo kakav? Samo kakav?

‘A da mi te novinare kupimo?’ dosjeti se BG.

‘Naša si crkvu di ćeš boga molit!’ obrecnu se na njega sestra. ‘Cili svit zna da su hrvatski novinari oličenje poštenja, časti i morala, a ti bi ih, blento, iša potkupljivat! Samo bi in diga živce!’

‘Tu se moran složit sa Nevom’, klimne glavom Šundov. ‘Stvarno nekad znaš lupat pizdarije, Žele. Ne mogu se za novce dobit moralne vertikale. Zna se da je teže potkupit hrvatskog novinara nego prodat hotel Marjan.’

‘Ako ne možemo hrvatskog, a da potkupimo nekog srpskog? Ili ako triba i velikosrpskog?’ oprezno predloži BG.

‘Misliš ka onog četnika? Onog Ivančića?’ zamisli se Nevenka.

‘Za njega je ionako poznato da je radija za Judine škude. A sad se govori da je Pupovčev plaćenik…’ zamisli se i kum Jure.

‘Šta bi ti Pupovac bija bolji od mene?’ energično poskoči BG. ‘Taj će mi Ivančević za dvista eura pisat ode! Ima Žele čime platit!’

Prijatelj, kum i poslovni partner Jure Šundov zadovoljno škljocne očnim kapcima. Sestra i buduća predsjednica Gradskog vijeća Nevenka Bečić učini isto. Minut kasnije mlada aktivistica bastardna izgleda – gornjim dijelom tijela nalik na kuma, a donjim na sestru – utrčala je u sobu s papirićem na kojem je bio ispisan telefonski broj novinara Novosti V. Ivančića (u daljnjem tekstu VI), te ga BG iz istih stopa nazove.

‘Dobar dan, ovdi Željko Kerum…’

‘Trista eura!’ presiječe ga VI.

‘Trista eura?’ osupne se BG. ‘Mislija san da bi dvista bilo dosta?’

‘Bilo bi dosta u prvon krugu, Žele. Al drugi krug je druga priča.’

‘A dobro, jebiga… ako će se stvarno isplatit…’

‘Valjda oće, potrudićemo se. Samo da se dogovorimo kako to obavit.’

‘Šta ja znan kakoš to obavit, jebemu mater, nisan ja novinar. Moš mene neumjereno falit, moš Oparu neumjereno gadit. A najdraže bi mi bilo i jedno i drugo, kad već plaćan trista eura.’

‘Dobro, to se podrazumijeva. Nego, s kojon tezom da nastupim?’

‘Šta ja znan koja je tvoja teza, čoviče? Smisli nešto. Šta se Opare tiče, mogu samo reć da jeben ja čovika koji cili život ništa ne radi nego čuva kipove u muzeju. Mislin, on čuva spomenike, a ja ih gradin. To je ta razlika.’

‘Znači, da se fokusiram na kulturu, svjetonazor i slično? Na Frljićevu predstavu i te stvari?’

‘Pa sad, tu sramotu di se vriđa Hrvate, dragog Isusa i katoličku vjeru bi zabranili i ja i Opara. Tu smo dosta isti.’

‘Ali niste isti, Žele’, stvaralački se zapali VI. ‘Ti bi zabranija Frljićevu predstavu zato šta ti cila kultura ide na kurac. Jel tako?’

‘A je, nije da nije…’

‘E, a Opara bi Frljićevu predstavu zabranija zato šta mu je kultura važna. Ti bi, znači, napravija pomor zato jer si nekulturan, a Opara zato jer je kulturan. Drugin ričima, ti govoriš iskreno, a on sere. Jel tako?’

‘Dobar si, bogami, vidi se da imaš prakse…’

‘To bi moglo upalit kod čitalaca. Ti otvoreno govoriš o pustoši koju nam pripremaš, a Opara tu istu pustoš zavija u velike riči i ideale. Ti si čovik, a on je sistem. Tvoje je ludilo privatno, a njegovo sustavno. Ti ćeš uništit grad jer te nije briga šta će grad bit uništen, a Opara će ga uništit jer tvrdi da ga triba spasit. To je ta razlika, razumiš. Mogli bi je čak istaknit u naslov. Razlika za birače je oće li gledat smrti u oči ili će čekat da ih smrt dokači s leđa. A?’

‘Zvuči dobro, bogte jeba, sviđa mi se… Samo ne bi baš istica smrt, ako se smin umišat. Mislin, političari jesu korumpirana govna, al ne mora odma značit da su zločinci i ubice.’

‘Ma naravno, ovo govorin figurativno. Ali svatija si poantu. Temeljna teza je da će Splićani, figurativno rečeno, na izborima moć birat između govna i govna u celofanu.’

‘A ja bi ka bija ono prvo?’ sumnjičavo upita BG.

‘Razumi se.’

‘I di je tu moja prednost?’

‘Gledaj, Žele’, strpljivo pojasni VI. ‘Ako čovik izi govno, biće mu malo grubo, al će skoro sigurno preživit. Al ako proguta celofan, bogami su ogromne šanse da će skončat od zapletaja criva. Prema tome, upravo je celofan smrtna opasnost na koju tribamo upozorit!’

‘Dobar si, prika, to mi je jako… Ajmo mi na posal!’

‘Jedino šta postoji taj nerješivi problem…’

‘Koji problem?’ začudi se BG.

‘Slušaj, Žele’, snizi ton VI. ‘Ako te ja, ka dokazani Jugoslaven, četnik i Pupovčev plaćenik, krenem neumjereno falit, a Oparu neumjereno gadit, svi će glasat za Oparu, razumi se. Ne očekuješ valjda od pristojnih Hrvata da slušaju četnike? Ne bi ih ni ti sluša, priznaj pošteno. Svi će reć: super je oni Opara ako ga ti monstrumi napadaju!’

‘U pizdu materinu, toga se nisan sitija!’

‘E znan, nije s nama četnicima lako imat posla…’

‘Čekaj malo, prika, pa šta ti onda ne bi uzeja falit Oparu, a gadit mene? Šta misliš? Po istoj šemi ka šta si mi sad opisa.’

‘Ne igra ti tu ta šema, Žele. To je onda skroz drugi princip.’

‘Koji drugi princip?’

‘Četristo eura.’

Novosti

Podijeli objavu

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here