Milena Dravić – Beograđanka, Dorćolka, glumica

Milena Dravić ima najmanje tri razloga da zapamti ovogodišnji FEST. Prvi – na ceremoniji otvaranja dodeljeno joj je priznanje Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, a istovremeno je zaštitno lice i maskota ovog međunarodnog festivala; drugi – FEST je 43. po redu, a upravo toliko – 43 godine – u građansko-glumačkom braku je sa Draganom – Gagom Nikolićem.

Razgovarao: Velimir Ilić

Treći, a svakako najneobičniji, razlog – na otvaranju FEST-a publici u sali Sava centra i TV-gledaocima je, sponatano, kao na dlanu, podastrla svoju ljudsku i umetničku prirodu, izuzetan karakter glumice i vrlinu osobe koja sama preuzima odgovornost za sve što joj se događa nečijom ili ničijom voljom, slučajno.

U času kad je, poneta burnim ovacijama, pod punim scenskim svetlom, krenula koji korak bliže publici, da se nakloni u znak zahvalnosti – učinilo se kao da je pozornica ispod nje propala. Pala je na podijum, doslovce gledalištu pred noge.

“Ovacije su bile velike i glumci u takvim situacijama žele da budu što bliže publici – ideš napred, ka ljudima koji ti ukazuju tu ogromnu počast. Zakoračila sam – i onda se desio taj pad. Iste sekunde sam odreagovala i, čini mi se, bila ponovo gore na sceni brže nego što sam pala. To je tog časa bio moj jedini odgovor koji sam dugovala tim ljudima. Takva je, prosto, moja priroda, to sam ja – fajter u svim usponima i padovima”, kaže Milena Dravić.

I čim je ponovo stala na scenu, suvereno, kao da je to samo još jedna od njenih uloga, izgovorila je rečenicu: “Dočekala sam se kao Madona preksinoć u Londonu.” Publika je odgovorila smehom i žestokim aplauzom.

Kako ste se osećali tad, o čemu ste razmišljali – mada se nije činilo da ste uopšte imali vremena da razmišljate? Da li je Vaša reakcija bila, naprosto, instinkt glumca?

– Velika je odgovornost prema publici. Te večeri je u publici bila i naša Iva, naša devojčica, koja je prvi put prisustvovala jednoj tako velikoj svečanosti na kojoj je meni dodeljena tako velika nagrada. Prošlo mi je kroz glavu – ‘ona ne sme ovo da doživi kao fijasko’. I sve je to kao brzinom svetlosti proleteleo kroz glavu. A publika je odreagovala fenomenalno. I ono što sam naumila da kažem – sve sam izgovorila od reči do reči, iako mi je taj govor bio u fascikli, za svaki slučaj, jer sam bila strašno uzbuđena zbog filma koji su za tu priliku napravili o meni. Eto, i sad pokušavam da se setim kako sam pala a da nisam ispustila ni naočari, ni fasciklu, govori Milena, u neverici odmahujući glavom.

Ono što publika ne vidi ni u bioskopskoj dvorani ni ispred TV-ekrana ili u pozorištu je – kako nastaju te Vaše uloge?

– Nas glumce to obično niko ne pita, ne pamtim da me je neko pitao: kako dolazite do tog rezultata, kako si uradila tu i tu ulogu? Takvo pitanje ne postoji, ali se zato mnoga pitanja ponavljaju i sve je već viđeno i sve se čulo, pa se onda i ja ponavljam i bivam i sebi dosadna – a bojim se i publici – što nikako ne želim. Zato mi je ovo prva prilika da porazgovaram i o tome.

Dakle, šta Vam je teže – da glumite u filmu ili u pozorištu?

– Nema tu lakše uloge… Ako su uloge zahtevne, bilo da je film, televizija ili pozorište, bar što se tiče mene – vrlo sam odgovorna prema poslu kojim se bavim i ulogama koje igram. Jedino je možda tehnički lakše u pozorištu, jer nije, kao film, izloženo olujama, nevremenu i kišama ili da te polivaju hladom vodom zimi kad se snimaju letnje scene, ili obrnuto, da prelaziš ledene reke, snimaš na temperaturi od 50 stepeni, ili se pentraš uz neko stenje… Hrpa je tih fizičkih zadataka na snimanjima, a ja sam to, verujte, skoro sve prošla. Ima primera koliko hoćete, a mnogo puta smo bili izloženi i opasnosti po život, o zdravlju i da ne govorim.

Jeste li bar ponekad imali dublera?

– Da, da, imali smo svi… Ali, mislim da su naši glumci radili najviše scena bez dublera od svih kolega u Evropi i svetu. Naprosto, tamo producent ne dozvoljava da mu makar i neka manje ozbiljnija uloga dovede projekat u pitanje. Kod njih je sve u novcu… a mi smo ovde radili kako su nas reditelji puštali.

Kad se osvrnete na početak i ključne momente u karijeri – na šta su uticali drugi, šta je zavisilo samo od Vas, a šta Vam se, kako neki tvrde, desilo slučajno?

– Ništa se ne dešava slučajno… Ja sam, na neki način, već od ranog detinjstva bila predodređena i vezana za scenu. Od četvrte godine sam igrala španske plesove, potom klasičan balet, onda su u baletskoj školi došli solfeđo, klavir, muzičko obrazovanje… A uz sve to i – gimnazija. Moj radni dan je tad bio i po 12 sati, paralelno sam išla u dve škole, ali sam od najranijeg detinjstva bila odgovorna prema sebi, pre svega prema mojim roditeljima, odgovorna prema svojim profesorima i uz poštovanje prema svima s kojima sama sarađivala – bilo da su to kolege, reditelji, majstori svetla, vozači… To je išlo polako, ali za taj temelj koji je postavljan pomogla mi je hrabrost s kojom sam ušla u taj svet kad su oko mene bili sve vukovi – iskusni ljudi, glumci, reditelji…

Jednostavno, uvek sam imala taj poriv da – ako mi je već ukazano poverenje, to maksimalno i opravdam – i pred roditeljima, saradnicima, publikom… Moram priznati da su se moji roditelji malo i bojali što sam odlučila da idem ovim putem, ali sam, svejedno, uvek imala njihovu podršku. Hoću reći da sam, još kao mlada, znala da ću isključivo ja biti odgovorna za ono što će mi se dogoditi, pa bilo to loše ili dobro.

Kad biste mogli na jednoj ruci držati Vašu karijeru na filmu, a u drugoj pozorišnu – koju bi ruku radije podigli?

– Teško mi je da to kažem. Lično mi je bilo drago što sam makar do 2007. godine i poslednjeg filma – koji sam snimila sa sjajnim i talentovanim mladim rediteljem Stefanom Arsenijevićem – uspevala da paralelno budem u oba medija. Bila sam i na televiziji, ali me je televizija upravo zbog mog stava o događajima iz ’90-ih “kaznila” i dugo, skoro 20 godina, ovde nisam uopšte ništa radila. Bila su dva TV-projekta: “Lud, zbunjen normalan” i serija “Sinđelići”, rađena po španskoj seriji “Seranovi”, koja je zapravo “skinula” naše “Pozorište u kući”.

Trudila sam se da radim paralelno, da nemam tu vagu – više volim ovo ili ono. Ali, situacija je nametnula da odjednom, eto, film izostane, a da i dalje igram u pozorištu. A pozorište je, ipak, drugačije – mada i ono ima svoje zahteve. Dok na filmu imaš mogućnost dublova, u pozorištu je ispred vas publika, na sceni kolege. Teža je pozorišna uloga, nema ponavljanja, treba držati koncentraciju, odnos sa partnerima… Iskreno, u pozorištu sam igrala u fantastičnim projektima – od debija u Ateljeu 212, preko Zvezdara teatra do Beogradskog dramskog pozorišta.

Postoji li neka uloga koju ste želeli da igrate a niko vam je nije ponudio – ni u pozorištu, ni na filmu?

– Bila je jedna sjajna uloga, perfektna, jako dobar scenario… Svojevremeno je produkcijska kuća Vans pripremala jedan projekat po tekstu slikara Miće Popovića, zove se Anica Hubart. Ona je autentična ličnost iz vremena i predratne i poratne Jugoslavije, osoba koja je bila direktorica Muzeja afričke umetnosti u Beogradu. To je bila jedna i priča o njoj i priča tom vremenu, a Mića Popović je to divno napisao. Eto, ako se može reći da mi je žao što neku ulogi nisam igrala – onda je to ta. Mada, za glumca sve ono što je prošlo – završena je priča. I uvek svaki glumac čezne da u vremenu sadašnjem radi nešto što ga interesuje.

Da li se događalo da Vam u pozorištu “pobegne” tekst? Kako tad reagujete?

– U 99 posto situacija nisam imala suflera, niti se oslanjam na njega. Svi mi dođemo u situaciju da “škljocamo” sa tekstom, ali ja prosto ne mogu da čekam pomoć. Za predstavu se tri-četiri dana unapred obavezno preslišavam po nekoliko puta, jer ne želim da osluškujem suflera. Tu sam sebe prilično istrenirala.

Koliko dugo pamtite uloge? Možete li neku sad da “izvučete iz rukava”?

– Radila sam po tekstovima Duška Radovića monodramu koju sam dugo igrala, to i sad mogu u svako doba… A i uloge koje upravo igram mogu u svakom trenutku – Harold i Mod, Bokeški d-mol… Inače, za mene je taj Bokeški d-mol bio poseban izazov, zbog tog peraštanskog dijalekta iz Boke Kotorske. U toj predstavi igram Bokeljku Mariju Šparović, autentičnu ličnost. Bilo mi je strašno važno da to naučim i bio mi je važan i veliki izazaov izaći pred tu publiku, koja tu živi i tako govori. I utoliko su mi draži komplimetni tih ljudi koji su me pohvalili da sam odlično savladala njihov dijalekt.

Inače, ni u jednu ulogu ne ulazim bez lektora. Uglavnom najviše radim sa Ljiljanom Mrkić. Lektor je veoma važan, jer ponekad jednu trećinu uloge možete da rešite uz njihovu pomoć.

Koliko Vam je u karijeri prednost ili ponekad smetnja brak sa kolegom Draganom Nikolićem?

– U našim mlađim danima to sam osetila dosta puta – uglavnom su imali želju da nas suprotstave jedno drugom, jer nisu videli ono šta ja želim da uradim, a šta on. Zapravo, mi smo retko bili partneri – šou Obraz zu obraz, u dva-tri filma, tek par zajedničkih scena. Pravili su neke aluzije pojedini mediji, ali smo mi svako ponaosob u profesiji išli svojim putem, ne mešajući se jedno drugom u posao.

Kad već pomenuste Obraz uz obraz, kako ste uspeli da, u ratnom ludilu ’90-ih, sačuvate i glumački i ljudski obraz, što se baš i ne može reći za neke Vaše kolege, koje su podlegle toj nacionalističkoj i ratnoj euforiji?

– To je, pre svega, moj odnos prema životu i ljudima, prema toj situaciji koja se dogodila. Prosto mi je bilo neshvatljivo… u prvim danima uopšte nisam mogla da verujem. Nisam dala sebi da prekinem sva ona moja osećanja i niti koje sam imala sa svim svojim prijateljima i saradnicima, ne samo glumcima i rediteljima. Naravno, videla sam užase tog rata, ali nijednog trena mi nije padalo na pamet da bilo koga i bilo šta okaljam, očajna što se to tako dogodilo, što je sve tako završilo i što je sve ovako kako je danas.

I kako bi sebe danas definisali – jugoslovenska, srpska ili samo – glumica?

– Ja sam Beograđanka, rođena Beograđanka sa Dorćola. Kao Beograđanka u tadašnjoj državi, u kojoj sam puno radila i gde su me u svakoj sredini primali božanstveno, nikad taj prostor nisam prisvajala, gde god da sam odlazila. To je bio naš prostor, a ja sam bila zahvalna što su me ljudi svuda jako lepo dočekivali i ispraćali. I vraćala se kući – u Beograd. To je neka moja osnovna pripadnost – Beograđanka, Dorćolka. To je nešto što je moje, moje ime i prezime mene svim u tim podelama.

Šta Vam je postalo važno između poslednjeg intervjua i ovog danas?

– Za mene je sad najvažnije da moj suprug Dragan što pre izađe iz bolnice i oporavi se, pa da – a to bih najviše želela – nastavi i završi svoju knjigu, ali i da nastavi snimanje epizoda po tekstovima Slobe Stojanovića, koje se subotom popodne emituju na televiziji. On ih govori briljantno – to govorim kao kolega, a ne kao supruga.

Al Jazeera