Unutrašnji dijalog

Ovi ljudi uskraćuju neistomišljenicima jedno od osnovnih prava, pravo na rad. Obećavam da će moje javno delovanje, između ostalog, biti posvećeno i temi „znam šta ste radili onih godina“ (Novi magazin, Marko Šelić Marčelo, intervju, br. 326/327

Piše: Branko Dimitrijević

Mnogo šta je već pametnoga rečeno, pa i na stranicama Peščanika, o Vučićevom pozivu na „unutrašnji dijalog“. Jedino mi se čini da niko još nije sasvim jasno definisao koga to zapravo Vučić poziva na „unutrašnji dijalog“. Primećujem da su se opozicione političke stranke na neki način osetile pozvanima i prozvanima, pa su manje-više adekvatno i reagovale.

Da li je to Vučić mislio na unutrašnji dijalog s onih 600 do 900 hiljada građana Srbije koji smatraju da s njegovom vladavinom ipak nešto nije u redu? Ne, on je gađao najtežu temu, Kosovo. Kako mu nije palo na pamet da je Srbiji i te kako potreban „unutrašnji dijalog“, ali prvo sa „plaćenicima, sorošoidima i svakojakim ološem“ koji čine bezmalo trećinu aktivnog biračkog tela. Kad s njima bude spreman na „unutrašnji dijalog“, onda bi se mogla početi sagledavati realnost bez prikupljanja stranačkih poena tipa ko jeste a ko nije izdao Kosovo. U ovim uslovima, to je samo još jedna nečasna ponuda, jedan od njegovih skarednih predloga, ne bi li prebacio odgovornost i na one koji ni o čemu ne mogu da odlučuju, pa čak ni o elementarno civilizacijskom, ne političkom, predlogu Aleksinog zakona.

Vučić je odavno ukinuo svaku mogućnost unutrašnjeg dijaloga. Bilo kakvog dijaloga. Na samom početku, da bi nam svima jasno stavio do znanja o čemu je tu reč, ukinuo je Utisak nedelje, paradigmu dijaloške emisije, pa je napredovao do toga da sada čak ni muzičari kao što su Vlado Georgiev, Marčelo, više ne mogu da održavaju koncerte; da ni ne pominjem Kokana Mladenovića, zbog koga je ove godine ukinuta nagrada Sterijinog pozorja samo da je on ne bi dobio, pa Dragana Velikića, i bezbroj primera, znamo ih, možda su manje prisutni u javnosti, ali da ne nabrajam. Samo zato što su javno rekli da se ne slažu s njegovim načinom vođenja države i da bi bio potreban „unutrašnji dijalog“ s vlašću o nekim bitnim pitanjima za život u ovoj zemlji. Jer javnost više ne postoji, osim u meri koja je njemu potrebna da dopuni listu „plaćenika“ i „ološa“. I valjda zato još imamo jedne dnevne novine, dva i po nedeljnika, jednu plaćeničku „američku“ televiziju bez nacionalne frekvencije, i poneki lokalni medij koji uprkos svemu još odoleva pritiscima njegove svemoćne vlasti.

I sad taj čovek poziva na „unutrašnji dijalog“ o Kosovu. Sve su reči u reakcijama već upotrebljene: cinizam, bezočnost, besramnost… A kako od čoveka koji je devedesetih kao jedan od trojice prvaka stranke koja je pozivala u rat za „ognjišta“, crtala granice, samo godinu dana pre dolaska na vlast brisala ime Zorana Đinđića i umesto njegovog ucrtavala jedno zločinačko ime, očekivati i stida i srama. Ovi iz EU, njih baš briga. Trpe oni u svojim redovima i Orbana, i Češku i Poljsku, i hrvatske glave koje podižu spomen ploču ustaškim zločincima pored jednog od najstrašnijih fašističkih logora, originalnog po tome što su ljude u njemu ubijali maljem – i svašta još tolerišu, zaokupljeni svojim birokratskim brigama. Tzv. evropske vrednosti očito nisu (više?) na njihovoj agendi. Ne nose se ovih dana na njihovim modnim pistama. Ako Vučić može svojom spoljnom politikom u regionu da utiče da se ponovo ne pobijemo, njima je sve ostalo što radi gušeći demokratiju u svojoj zemlji sasvim okej. A ubedio ih je da može, pa bi sad hteo da se okiti i unutrašnjim dijalogom o Kosovu, da i oni vide koliko im je dragocen, i kako neke snage ološa i plaćenika taj dijalog ne žele.

A to njegovo gušenje demokratije je naše unutrašnje pitanje. Ostavimo se mi EU. Dok smo se smrzavali po ulicama i duvali u pištaljke, Holbruk je pijuckao najbolji viski sa Slobom i čudom se čudio što tamo neka opozicija hoće da bojkotuje izbore zbog neravnopravnih uslova. Tad je Milošević još bio faktor mira na Balkanu. I to je ta granica, ta politika, ko je faktor mira na Balkanu, jer, imaju ovi zapadno od nas i većih briga, pa da im sad i mi ne zagorčavamo život.

A mi? Još nismo dobili odgovor na čuveno pitanje Šta si radio u ratu, tata, a već nam posle dvadeset i pet godina stiže Marko Šelić-Marčelo pitanjem koje sadrži i odgovor: znam šta ste radili onih godina.

Mlad je Marčelo, pamtiće. I ostaće imena i stvaralaštvo Dragana Velikića, i Kokana Mladenovića, i mnogih drugih, pomenutih i nepomenutih, dok će Vučić nezasluženo uživati na nekim egzotičnim ostrvima od para koje nam je pokrao boreći se 24 sata dnevno – jer toliko na kugli zemaljskoj traje samo njegov radni dan – za nova radna mesta, prosperitet radnika, pa sad još i za unutrašnji dijalog. S kim? Sa samim sobom? Jer kaže da će „saslušati aktere u dijalogu“ i onda će „imati predlog“. Da li je uopšte svestan da je samom tom izjavom potvrdio da neće da učestvuje ni u kakvom dijalogu?

Peščanik