Prvi dan škole

Mene je mama spremala za prvi dan škole. Ona je meni zakopčavala novu bilu košulju i popravljala mi je kragnu. Mama je rekla: ‘Eto, fes si mi lepi dečko!’ Ja sam se njoj nasmješkao. Onda je mama pogledala mene drito u facu i rekla je: ‘Ak te ko bu pital kak se zoveš, kaj buš rekel?’ Ja sam rekao: ‘Rekel bum da se zovem Robi, al da me si zovu Robička!’

Piše: Viktor Ivančić

Mama je rekla: ‘Lepo! A ak te ko bu pital odakle si, kaj buš rekel?’ Ja sam rekao: ‘Rekel bum da sam iz Zagreba! Kaj se to ne vidi? Otkud bi drugo mogel bit?’ Mama je pljesnila sa rukama i rekla je: ‘Bravo, dečec! Sad moreš u školu!’ Onda sam ja mamu pitao: ‘A mama, a zakaj ja na prvi dan škole moram glumit norca?’ Mami je uletilo čudilo: ‘Kak to misliš, norca?’ Ja sam rekao: ‘Pa mislim, Zagrebčana! Isti drek!’ Mama je rekla: ‘Zato, sinek, jer deca iz Zagreba dobiju besplatne učbenike! A učbenici za treči razred su dve tisuće kuna, prosimte lepo! To ni malo, tak da znaš!’ Ja sam pitao: ‘A zakaj druga deca nemreju dobit besplatne učbenike?’ Mama je rekla: ‘Zato jer nisu iz Zagreba! Kaj ti tu ni jasno?’ Ja sam rekao: ‘Se mi je jasno!’

Onda je u hodnik do vrata iz primaće izgibao moj tata. Tata je meni rekao: ‘Onda, dečec? Si se zrihtal za školu?’ Ja sam rekao: ‘Zrihtal sam se, tatek!’ Tata je dignijo kažimprst i rekao je: ‘Pamet vu glavu, sinek! Ne buš mi sad negde van na ulici sral po splitski? Smo se razmeli?’ Ja sam rekao: ‘Razmeli smo se, tatek!’ Tata je rekao: ‘Fajn! Jer ak buš sral po splitski, a neko te čuje, jasno ti je kaj bu se desil, ne?’ Ja sam rekao: ‘Jasno mi je, tatek! Ne bum dobil besplatne učbenike!’ Tata je rekao: ‘E, ak je samo to! Morti ti još buju stavili na rukaf i onu žutu traku sa zvezdom!’ Meni je uletilo čudilo: ‘Koju žutu traku sa zvezdom?’ Tata je rekao: ‘Kak koju? Onu za učenike drugog reda! Kaj ti misliš, kak buju znali koji su koji ak vas ne označiju?’ Ja sam piljio u tatu sa težim ošamutom. Tata je nagnijo se prema meni i rekao je: ‘E moj sinek, tak ti to krene! Prvo jenima zemu peneze za učbenike, a onima drugim ne, a posle one prve ni u školu ne pustiju, da se ne zmešaju z čistom rasom! Nego ih umesto u školu otpelaju… zna se kam!’ Ja sam pitao: ‘Gde je to zna se kam?’ Tata je još više se nagnijo i šapnijo je: ‘Prvo nofci, onda Jasenofci!’

Mama je zavrtila sa glavom i rekla je: ‘Isusek, kak je to grdo! Da u ovak lepoj zemli deliju decu na učenike prvog i drugog reda!’ Tata je zavrtijo sa glavom i rekao je: ‘Vrakim mater! Kad se samo setim da sam se u ratu boril za nezavisnu Hrvacku gde bumo bili si jenaki!’ Mama je rekla: ‘Daj, srčeko, ma kak si se ti to u ratu boril? Z malim pivom pred televizorom?’ Tata je rekao: ‘Dobro, dušica, al navijal sam, ne? A navijal sam za to da jenega dana bumo bili si isti!’ Mama je uletila: ‘I Srbi?’ Tata je rekao: ‘Da jenega dana mi Hrvati bumo bili si isti!’ Mama je rekla: ‘No, pa i jesmo si isti! Samo su Zagrebčani još malo istiji od drugih!’ Tata je rekao: ‘Al ja si to nemrem zmislit, vrakmu mater! Gde to još ima, prosimte lepo, da ti dete pođe u treči razred, a dođe u Treči Rajh!’

Onda sam ja pitao: ‘A kaje to Treči Rajh?’ Mama je tati frknula: ‘Eto, sad si lepu kašu dečecu vu glavi zmešal!’ Tata je meni rekao: ‘Sinek, ti si još premali da bi to mogel razmet!’ Ja sam se nadurijo: ‘Kaj bi ja u trečem razredu bil premali za Treči Rajh?’ Tata se nakeserijo: ‘Pa je, dobro i veliš, he-he-he… U trečem razredu si idealan za Treči Rajh!’ Ja sam rekao: ‘Je, al kaje to?’ Tata je rekao: ‘Kad se se zeme u obzir, u Trečem Rajhu se ljudi deliju na Zagrebčane i na Židove! I to se tak deliju da si koji nisu Zagrebčani spadaju u Židove! Poglavito deca!’ Mama je fljasnila se po čelu i rekla je: ‘Jezuš marija, ovo ne bu na dobro izišel…’ Ja sam tatu pitao: ‘A kaj sam onda ja?’ Tata je podviknijo: ‘Kak kaj si?! Kak kaj si?! Zagrebčan si! To je već zrihtana stvar!’ Mama je hića kleknila isprid mene i cijuknila je: ‘Zagrepčan si, srčeko mamino! Pa poslušaj se kak lepo govoriš! Po cele noći smo vežbali da rešimo rasno pitanje!’ Tata je podviknijo: ‘Ak se sad buš premišlal, si bumo spušili dva soma kuna! A ja ti, bogmeč, nemrem spravit tolke peneze za učbenike!’ Mama je meni zacvilila: ‘Poslušaj se, dušica mamina, kak lepo zboriš! Jezik ti je kak da si sad z Cmroka!’ Ja sam rekao: ‘Lako za jezik! Al kaj ak mi je tatek Židov?’ Mama je rekla: ‘Nije ti tatek Židov, sinek! Tatek ti je budala!’

Tata je dignijo obe ombrve i rekao je: ‘A zakaj bi ja sad bil budala, moliću lepo?’ Mama je rekla: ‘Zato kaj si ponorel! Kak moreš usred Nezavisne države Hrvacke dečecu punit glavu z Trečim Rajhom?’ Tata je rekao: ‘No, pa daj mu onda ti objasni! Ali tak da te razme zakaj dečko iz Splita najenput mora bit iz Zagreba!’ Mama je rekla: ‘Pa bogmeč i hoču!’ Onda je mama okrenila se prema meni i rekla je: ‘Pogleč, sinek… Naša zemla je friško vušla vu Evropsku uniju! To razmeš?’ Ja sam rekao: ‘Razmem!’ Mama je rekla: ‘Je, al nemre odjenput cela vnutra vući, kuiš! Nego malo po malo! Tak da je za početak Zagreb vušel vu Evropu, a ostali još nisu! Kuiš?’ Ja sam pitao: ‘A kak bumo se mi drugi dopelali do te Evrope?’ Tata je uletijo: ‘Zna se kak! Vlakom preko Perkovića!’ Mama je okrenila se prema njemu i pitala je: ‘Kak to misliš, Vladom preko Perkovića?’ Tata je rekao: ‘Rekel sam vlakom preko Perkovića!’ Mama je rekla: ‘Dobro, isti drek! U sakom slučaju, Perković bu najebal!’ Onda su mama i tata ligenzi po podu od smijade.

Poslje smo mi rulja iz škole sidili u razredu za početak nastave. Onda je u razred ugibala ona učiteljica Smilja. Ona je stala isprid ploče i složila je hepi facu. Onda je uča Smilja rekla: ‘Bok, deca, kakstekaj?’ Mi smo svi rekli: ‘Dobro smo!’ Uča je pitala: ‘Ste se lepo odmorili? Okupali? Osunčali?’ Mi smo svi rekli: ‘Jesmo!’ Uča Smilja je rekla: ‘Fajn! Ak sam si dobro zračunala i konce povlekla, ove godine u razredu bu bilo masu učenika iz Zagreba! Pa sam si mislila, a zakaj onda iz Zagreba ne bu bila i učitelica? Kaj ne?’ Mi ekipa smo gledali u nju i šutili smo. Uča je rekla: ‘Al sejedno moramo proverit, propisi su propisi… Prosimvas lepo, nek dignu ruke si koji su iz Zagreba!’ Onda smo mi svi u razredu dignili ruke uzrak. Učiteljica Smilja je rekla: ‘Uuuuu, lepo ste to digli! Čvrsto, složno! Kon-ge-ni-jalno… Sad bumo još jenput, al na moj znak! Može?’ Mi smo klimnili sa glavušama da može. Onda je uča viknila: ‘Zig!’ Mi smo svi dignili ruke i viknili smo: ‘Hajl!’

Robi K. (IIIa)