Breza na grobu

adnem se, dakle, u posao, da doznam kako moj sin u Moskvi može bez lutanja naći grob u kojem je ukopan Vsevolod Mihajlovič Bobrov. Sve što na internetu nalazim jeste da se могила Боброва nalazi na groblju po imenu Кунцевское кладбище (akcenti obiju riječi su na prvom slogu). Kad ne pomognu pisani izvori, valja pokušati sa usmenim. Te zovnem Kuncevsko groblje u Moskvi, u petak, 13. jula, oko deset prije podne.

Piše: Sinan Gudžević

– Kuncevskoje klabišće, zdravstvujte, kaže ženski glas.

– Zdravstvujte, zovem iz daleka, zanima me jedna stvar.

– Iz daleka, odakle?

– Iz Srbije, blizu granice sa Albanijom i Crnom Gorom.

– E pa nije to toliko daleko, ja pomislila da zovete iz Vladivostoka ili barem iz Irkutska. Nu, dajte, govorite!

– Na vašem groblju pokopan je Vsevolod Mihajlovič Bobrov…

– Čekajte, kad je pokopan?

– Kad je pokopan, ne znam, znam kad je umro: 1. jula 1979. A rođen je 1. decembra 1922.

– Je li pokopan sam ili je još s nekim u grobnici?

– Pokopan je sam, ali je 18 godina poslije njega u isti grob spušten i njegov sin Miša…

– Čekajte, minutočku, evo gledam u kompjuter: Bobrov Vsevolod počiva na 10. čestici novoga dijela našega groblja.

– Hvala Vam, sad mi, molim Vas, recite broj njegova groba. Znate, moj sin je u Moskvi, nema baš mnogo vremena, a sutra bi došao na grob Bobrova, načinio bi i koju fotografiju groba, ako je to dopušteno…

– Fotografirati grob dopušteno je. Ali grobovi našega groblja nemaju brojnu oznaku. Ako vaš sin ima sat-dva vremena, naći će taj grob sigurno, ja ne znam gdje je taj grob, ali niko ko je tražio nije otišao, a da nije našao. A pokojni Bobrov Vam je bio rođak?

– Nije, on je bio veliki hokeist i fubolist, zanima me on kao pojava, pa bih volio da moj sin vidi i za mene slika njegovu mogilu, i znate šta još, brezicu na njegovu grobu. Ako brezice ima.

– Sad ste me već jako ganuli. Brezicu s groba Vsevoloda Bobrova hoće da vidi neko s granice Černogorii. Znate šta, pozovite ovaj broj za tri sata, ovdje će biti moj kolega on zna lokacije svih grobova počivših sportista na našem groblju.

Za tri sata, na istom broju, javlja se muški glas.

– Dobar dan, Vaša kolegica mi je danas prije podne rekla da zovem sada, jer Vi, rekla mi je, znate lokacije grobova nekadašnjih sportista…

– A ne, to je drugi kolega, on nije došao, ima neku hitnost pa neće dolaziti do ponedjeljka. Recite meni, možda ja budem znao.

– Zanima me kako moj sin, koji je sada u Moskvi, može naći grob Vsevoloda Bobrova.

– Neka se javi meni, ja ću ga povesti.

– To je jako ljubazno, a kada ste sutra Vi na poslu?

– Sutra ne radim, radim samo danas još tri sata.

– Moj sin danas ne može doći.

– Šteta, sutra radi samo gospođa s kojom ste razgovarali. Subota je, znate. Pretpostavljam da Vas zanima više Bobrov igrač fudbala nego igrač hokeja. Pretpostavljam da je to zato što je mogao biti fatalan za Jugoslaviju na davnoj utakmici u Finskoj, o toj se utakmici kod nas tu i tamo još pričaju priče, a ponešto je i napisano. Ali, za nas je Bobrov mnogo veći hokejaš nego nogometaš, a zato je, kako da kažem, kriv, možda i zaslužan, Iosif Staljin. Poslije poraza sovjetske fudbalske reprezentacije od Jugoslavije na Olimpijadi, Bobrov je, kao i cijela ekipa, bio preko godinu dana na ledu, pa se onda i posve okrenuo igranju hokeja na ledu, hokeja sa šajbom. A bio je veliki prijatelj sa Staljinom mlađim, sa Vasilijem, Vasilij je u njemu gledao božanstvo. Družili su se, znali su se iz vojne akademije. Bobrov je svim srcem bio sovjetski čovjek, sportski enormno darovit. Nadaren i novinarski i književno, Čekajte, a da li Vam ime Viktor Šuvalov nešto kazuje?

– Kazuje mi, ako je to onaj srednji iz hokejaške troje CSKA Babič – Šuvalov – Bobrov…

– To je taj. Znate li da još živ, ima 94 godine?! Jeste li čitali njegov članak ‘Avion se srušio bez mene’?

– Nisam, šta je to?

– Čuli ste svakako za avionsku nesreću kod Sverdlovska u kojoj je poginula cijela hokejaška ekipa VVS, Vojno-vazduhoplovnog saveza. To je bilo u zimu 1950. godine, a naša javnost je to saznala možda cijelih 20 godina kasnije. U avionu koji se srušio trebalo je da budu i Bobrov i Šuvalov. Nisu se našli u avionu, spasili su se čudom. Šuvalov nije putovao, jer je prvenstvena utakmica na koju je avion vozio igrače trebalo da se igra u Čeljabinsku, a on je bio tek prešao iz Čeljabinska u VVS, pa je Vasilij Staljin naredio da VVS igra bez Šuvalova, e da se izbjegne gnjev domaćih navijača zbog igračeva prelaska u klub rivala. A Bobrov je na avion zakasnio, jer ga sat nije probudio u četiri ujutro. I znate šta se desilo: posada je čekala da se Bobrov pojavi, do šest sati, a onda je avion, po jakom nevremenu, poletio bez njega. To je jedna verzija. A izgleda da on još nije bio formalno registriran za VVS, pa se čekalo da mu tokom dana stignu papiri iz hokejaškog saveza, da tek onda krene. I tako, posada je u odlučila da u Sverdlovsku spusti avion pa da nastavi dalje, jer se vrijeme još pogoršalo. Ali se avion pri spuštanju srušio, i svi u njemu poginuli su. Jedanaest igrača, trener, pomoćno osoblje, cijela posada. Bobrov je krenuo vozom za Čeljabinsk, ali je stigao samo do Kujbiševa i tu saznao za tragediju. Svejedno, Vasilij Staljin je naredio da se meč odigra, sa igračima koji su doputovali naknadno. A kasnije je, u nekim hokejškim krugovima i kod nekih rođaka poginulih, nastala jedna stvar koja je bila strašna: uvjerenje da se avion ne bi bio srušio, da je samo poletio pravovremeno, dakle u četiri sata ujutro! Da posada samo nije čekala Bobrova! Razumijete šta je iz toga bio zaključak: za tragediju je okrivljen Bobrov! Mnogi misle da je siroti Bobrov cijeloga života jako patio zbog te objede, da se mnogo ruinirao, da je to nosio kao veliku optužbu. Možda je, uz druge stvari, kao olimpijski poraz u fudbalu od Jugoslavije, ta optužba, ta etiketa učinila i da se razboli i da umre mlad. I druga dvojica iz velikoga trija velikih hokejaša igrala su i fudbal, i to u prvoj ligi SSSR-a. Babič je isto umro mlad, objesio se u svom kupatilu kad je imao samo 51 godinu, depresija. To su bila vremena koja se neće više vratiti, vremena u kojima su sportisti sticali slavu u više sportova. Danas se takvih ne može naći, znate li ikoga danas da je takav primjer.

– Hvala Vam za ovu priču i za ovaj razgovor. Sve ću ovo prenijeti svome sinu, nadam se da će on, kad već ne mogu ja, doći na grob Vsevoloda Bobrova.

– E još ću Vam ovo reći, nadam se da nećete mnogo platiti račun za ovaj razgovor, dobro ni skype nije preskup, ja imam više povjerenja u ruski program za telefoniranje zadarma. Neki dan je na jednoj ruskoj televiziji bila emisija u kojoj je Šuvalov pričao kako je driblao hokejaš Bobrov. Možda to možete pogledati na youtube. Bože sveti, ta trojka je bila mitska Babič – Šuvalov – Bobrov. Računam da Vas možda više zanima Bobrov futbolist, ali nama Rusima i meni lično on je je najvažniji i najjači kao hokejaš. Pozdravite svoga sina!

Odmah po razgovoru zovnem Zena Gudževića. To pa to, tako pa tako, sve mu objasnim. Kaže da će poći sutradan na Kuncovskoje kladbišće. Sutradan, u subotu, 14. jula, u pola četiri popodne, dobijem od njega četiri slike grobova i breza sa Kuncevskoga groblja, načinjene mobilnim telefonom. Iza toga mi stigne ova poruka: ‘Tata, pa čestici broj 10 hodali smo dva sata, Kolak i ja. Grob Bobrova nismo našli. Pitali smo i desetak ljudi. I svi znaju, otprilike svi znaju. Ali točno ne zna nitko.’

Novosti

Podijeli objavu

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here