Eufemizam značenje: Šta znači eufemizam?

Prema definiciji je eufemizam jedna od poznatih jezičkih stilskih figura, koja generalno služi da se nešto kaže u blažoj formi odnosno da se stvari ulepšaju, tako što se menjaju određene fraze i izrazi drugima koje imaju isto samo lepše značenje.

Poreklo pojma eufemizam jeste od grčke složenice euphemismos, u značenju eu odnosno dobar; blag; fin; i pojma pheme u značenju govor; izgovoreno, pa sam pojam znači bukvalno dobar ili lepši govor.

Generalno se eufemizmi upotrebljavaju u govornom jeziku, kada se na neki način želi ublažiti neka reč ili pojam koji ima pogrdno značenje, a sa nekim adekvatnim pojmom koji ublažava širu sliku.

Pre svega se zamena izraza u okviru eufemizma koristi da bi se ispoštovala pristojnost ili bonton, mada nekada ima svrhu korektnosti u političkom, rasnom, verskom, socijalnom i kulturnom smislu.

Smatra se da je ova stilska figura zapravo i izmišljena od strane Grka, koji su pojam euphemos definisali kao dobar govor, te se njime služili pre svega da ne bi „razljutili božanstva“ ili da bi se zaštitili od nekih mitskih bića u koja su verovali a koja su bila sinonim za zlo i opasnost.

Tako je naziv koji je nama poznat iz antičkih mitova i legendi, a koji se odnosio na Erinije koje su zapravo „one koje su strašne i srdite“, u rimskoj mitiologiji pandan Furijama, koje su bile tri boginje koje su bile sestre sa zmijskim glavama, te su ubijale smrtnike i sejale strah.

Eufemizam kroz historiju

Grci su zapravo za ime ovih boginja upotrebljavali eufemizam Eumenide, kako ih ne bi razljutili a on je značio „one koje su blage i ugodne“, pre svega iz straha i bojazni a ne jer je to činjenica i istina, pa se dugo smatralo da se eufemizam upotrebljava kao „lažna istina“ kako bi se pogrešno stvarala slika o nečemu što zaista nije tačno i što se zapravo i ne misli.

Takođe su Grci bilo poznati po tome da su Crno more nazivali mirnim i „Gostoljubivim morem“ iako je poznata činjenica da je ono i dobilo originalan naziv jer je teško plovno i jer je opasno kao takvo.

Jasno je da je prema svojoj strukturi stilska figura eufemizam, u antitezi sa hiperbolom, kojom se stvari preuveličavaju i kojom se zapravo nešto prenaglašava i ona se i smatra stilskom figurom preterivanja.

Naravno da je jasno da eufemizam predstavlja jedan oblik ulepšavanja ili ublažavanja nečega što istinski nije takvo, ali se ne može reći da je sasvim suprotno istini, već da je samo kao forma ipak lakše da se tako shvata nego da se same činjenice prihvate u osnovnom obliku.

Smatra se da se eufemizamn sreće kao figura u najrazličitijim sferama života, od žargonskog govora sve do stručne terminologije, te ima brojne primere kada se upotrebljava da se nekakva stanja, situacije ili postupci ublaže, i da se istakne jedna emotivnija crta stanja stvari, iako ona nije možda sasvim realistična u datom momentu.

Kada se u žargonu za nekoga kaže da „zaobilazi istinu“ to jeste eufemizam i ublažava se stanje ili osobina nekoga za koga se ne može direktno reći da „laže“; kada se za nekoga kaže da je „čovek veseljak“, smatra se da je u pitanju eufemizam za nekoga ko je „pijanac“.

Za osobe koje su „debele odnosno gojazne“ često se u žargonu nalazi primer eufemizma koji glasi da je to „elegantno popunjena osoba“; za nekoga ko je „manipulator ili prevarant“ se kaže da je „namazan u stotinu boja“; kada je neko star ali nije primereno po bontonu da se tako kaže, onda se upotrebljava eufemizam „dama u godinama“.

Iako se najčešće eufemizmi koriste da se stanje stvari popravi ili ublaži, nekada mogu da se ipak i shodno i situaciji i generalno međuljudskim odnosima upotrebe da se neke činjenice ulepšaju ali da u sebi sadrže jednu notu poniženja ili ironije, koja se ne može u isti mah shvatiti.

Pravilo je da se najčešće eufemizmi upotrebljavaju kada se radi o nekim neugodnim situacijama ili događajima, pa je u žargonu poznato da se ova stilska figura koristi da se prikaže smrt nekako i bezbolnije nego što jeste, kada se za nekoga ko je umro kaže da je „otišao na onaj svet“ ili da je on „otišao na bolje mesto“; „odmorio se“; „našao večnu kuću“; „usnio večnim snom“; „napustio nas zauvek“.

Poznato je da se eufemizam kao stilska figura javlja u našem narodnom stvaralaštvu, pre svega u pripovetkama, kada se naš narod koristio nekim blažim formama da opiše ono čega se stvarno baš boji, te se za đavola koristio pojam „nečastivi; šantavi; nekršteni“; za vampire se koristio pojam „neumrli; lutajući“; za onoga ko je zao i pokvaren se koristio pojam „vispren“.

U nekim sferama društvenog delovanja, kada je na primer u pitanju politika, eufemizam se koristi da se blaže izraze neke tajne i laži osoba koje su na vlasti ili koje su u opoziciji; nekada se ovakva stilska figura koristi da opiše stanje u društvu, ali se ne kaže za nekoga da je pokvaren ili istinski je i korumpiran, već da se „snašao ili da je sposoban“.

Kao stilska figura je eufemizam veoma upečatljiv te se koristi pre svega u mnogim delima koja su satirične konotacije, i koja na duhovit način prikazuju realno stanje stvari, ali ne kao metaforu nego kao jedan blaži izraz onoga što jeste suština.

U mnogim poetskim delima se upotrebljava eufemizam kao figura, te je važno da se shvati da on nije rezervisan samo za retoriku ili samo za prozu, pa je tako prisutan na primer u pesmi „Balada iz predgrađa“ koju je napisao Dobriša Cesarić, a koji glasi „A njega nema, i nema i nema, nema ga više“ (u značenju smrti koja je ublažena pomenutim eufemizmom „nema ga“).

Poznati je eufemizam i u delu Ive Andrića „Jadni nemir“ koji glasi – „Ipak ima izvjesdtan red neki: jest bijedno živjeti i trudno, čovjeku na ovoj zemlji, al konačno dođe svakom njegovo dobro popodne“ (u značenju da se treba truditi i raditi jer je život nepredvidiv kao takav, ali se na kraju sve isplati).

Kada su u pitanju fraze koje se često mešaju sa pojmom eufemizma, to su disfemizam (poreklom od grčke složenice dysphemismos; dys u značenju ne; negacija i pheme u značenju govor), koji jeste sasvim namerni i svesno upotrebljavanje neke ružnije reči umesto eufemizma ili normalnog termina, kako bi se nešto nagrdilo ili unizilo (drugi naziv za ovakvu figuru jeste kakofemizam).

Na primer disfemizam jeste kada se za nečiju smrt umesto normalne izjave da je neko umro, ili eufemizma da je „otišao na onaj svet“, upotrebi disfemizam „postao je hrana za crve“ ili „on će truliti u paklu“; „goreće u večnom ognju“.

Smatra se da se generalno gledano eufemizam kao stilska figura može čak i posmatrati kao jedan oblik metonimije (upotreba reči u nekom prenesenom značenju), jer se često dešava da se umesto izvorne reči upotrebi ona koja ima zaista jedan preneseni smisao kojim se izražava ono što jeste istovetno, ali ne odgovara nekoj vrsti društvene norme ili uopšteno nije po bontonu.

Veruje se da je zapravo eufemizam nastao još kod Grka iz čistog praznoverja i sujeverja ili straha da se ljudi suoče sa onim čega se boje, jer se verovalo da ako se nešto kaže na lepši i blaži način, i njegov će se strašni efekat ili potencijalna pogubna posledica tako ublažiti.