Aleksandar Vučić biografija

Datum rođenja: 5. mart 1970.
Mjesto rođenja: Beograd
Država: Srbija
Zanimanje: Političar, predsjednik države
Stranka: Srpska Napredna Stranka (SNS), prije Srpska Radikalna Stranka
Religija: Pravoslavlje
Seksualna orijentacija: Heteroseksualac
Visina: 199 cm
Supruga: Ksenija Jovanović (1997-2011) Tamara Vučić (2013-)
Web stranica
Facebook
Youtube
Twitter
Instagram

foto OGNEN TEOFILOVSKI/REUTERS/PIXSELL

Politički i profesionalni život

Rođen je 5. marta 1970. godine u Beogradu. Završio je Zemunsku gimnaziju 1988. godine, a diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1994. godine.

Pristupa Srpskoj radikalnoj stranci 1993. godine. Iste godine izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a za generalnog sekretara te stranke 1994. godine. Na toj dužnosti ostaje do 2008. godine.

Imenovan je za direktora sportsko-poslovnog centra „Pinki“ u Zemunu 1996. godine. Uspeo je da rekonstruiše ovo zapušteno sportsko zdanje i uspešnim poslovanjem višestruko poveća primanja zaposlenih.

Imenovan je za ministra informisanja u Vladi nacionalnog jedinstva 1998. godine.

Bio je poslanik u Saveznoj skupštini SRJ u tri mandata: u Veću republika od februara 1998. i od maja 2000. godine, a od 24. septembra 2000. godine izabran je za poslanika na saveznim izborima.

Na lokalnim izborima za gradonačelnika Beograda “Vučić za metropolu” osvaja 29 odsto glasova u prvom krugu izbora, odnosno 48 odsto glasova u drugom krugu. Na lokalnim izborima za gradonačelnika Beograda održanim u maju 2008. godine osvaja 34,7 odsto glasova.

Sa Tomislavom Nikolićem osniva Srpsku naprednu stranku, a na osnivačkoj konvenciji u oktobru 2008. godine izabran je za zamenika predsednika stranke.

Vezani članci:

Nakon opštih parlamentarnih izbora održanih 2012. godine preuzima funkciju ministra odbrane i prvog potpredsednika Vlade Republike Srbije zaduženog za borbu protiv korupcije i kriminala.

Posle ostavke Tomislava Nikolića zbog izbora za predsednika Srbije na predsedničkim izborima 2012. godine postaje v.d. lidera Srpske napredne stranke 24. maja 2012. godine. Na Drugom kongresu stranke održanom 29. septembra 2012. godine jednoglasno je izabran za predsednika te stranke.

Obavljao je funkciju ministra odbrane od 27. jula 2012. godine do rekonstrukcije Vlade Republike Srbije 2. septembra 2013. godine.

Aktivno učestvuje u pregovorima Vlade Republike Srbije i privremenih institucija vlasti u Prištini pod pokroviteljstvom Evropske unije. Doprineo je tome da u aprilu 2013. godine dođe do potpisivanja briselskog sporazuma, čime je po prvi put od 1999. godine stvorena realna osnova za to da srpski narod koji živi na Kosovu i Metohiji uspostavi institucije koje će biti priznate od međunarodne zajednice.

Od septembra 2013. godine zadržava samo funkciju prvog potpredsednika Vlade zaduženog za borbu protiv korupcije i kriminala.

Nakon pobede SNS na izborima održanim 16. marta 2014. godine izabran je za predsednika Vlade Srbije, koja je formirana 27. aprila 2014. godine. Funkciju premijera obavljao je do avgusta 2016. godine, kada je, nakon pobede SNS na izborima održanim 24. aprila 2016. godine, započeo novi mandat na mestu predsednika Vlade Srbije.

Vlada koju je vodio Aleksandar Vučić postigla je istorijski uspeh provodeći najteže ekonomske reforme u savremenoj srpskoj istoriji. Privremeno smanjujući penzije i plate u javnom sektoru, Srbiju je spasao od bankrotstva, oporavio budžet i počeo da smanjuje javni dug Srbije.

Nakon pobede na predsedničkim izborima održanim 2. aprila 2017. godine izabran je za predsednika Republike Srbije.

Aleksandar Vučić biografija – foto M.Spasojević

Privatni život

Podsetimo Aleksandar Vučić rođen je u Beogradu 5. marta 1970. godine srpski je pravnik i političar, predsednik Vlade Republike Srbije i predsednik Srpske napredne stranke. Bivši je ministar odbrane i ministar za informisanje.

Rođen je kao stariji sin Angeline (devojačko Milovanov) i Anđelka Vučića. Bio je odličan učenik i u osnovnoj školi „Branko Radičević“ i u Zemunskoj gimnaziji.

Obrazovanje

Aleksandar Vučić je pohađao osnovnu školu „Branko Radičević“ i Zemunsku gimnaziju. Vučić je završio Pravni fakultet u Beogradu, a engleski jezik je usavršavao u Engleskoj, u Brajtonu. On je bio i stipendista „Fondacije za razvoj naučnog podmlatka“. 1992. i 1993. godine je na „Kanalu S“ pripremao i vodio vesti koje su bile na engleskom jeziku, blok iz sveta, intervjue i reportaže.

Pobeđivao je na gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije, a bio je i pionirski prvak Beograda u šahu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a usavršavao je engleski jezik u Engleskoj, u Brajtonu. Kao jedan od najboljih studenata generacije bio je i stipendista „Fondacije za razvoj naučnog podmlatka“. Radio je na „Kanalu S“ na Palama, Republika Srpska, 1992. i 1993, gde je pripremao i vodio vesti na engleskom jeziku, blok iz sveta, intervjue i reportaže.

Godine 1993. Vučić pristupa Srpskoj radikalnoj stranci, i biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Dve godine kasnije, sa 24 godine, postaje i njen generalni sekretar. Posle pobede radikala na lokalnim izborima u Zemunu 1996, postao je direktor Sportsko-poslovnog centra „Pinki“ (poznatijeg kao Hala „Pinki“).

Nakon pobede Srpske radikalne stranke na lokalnim izborima u Zemunu 1996. godine, postaje direktor Sportsko-poslovnog centra „Pinki“. “Uspeo je da rekonstruiše ovo zapušteno sportsko zdanje i uspešnim poslovanjem višestruko poveća primanja zaposlenih”, navodi se u njegovoj zvaničnoj biografiji na sajtu Vlade Srbije.

Kada je SRS 24. marta 1998. godine formirala Vladu Srbije sa SPS i JUL, Vučić je izabran za ministra za informisanje. Za vreme ministarskog mandata potpisao je Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po drakonskim kaznama za medije, kao i gašenju redakcija “Dnevnog telegrafa”, “Evropljanina” i “Naše Borbe”.

Danas kada ga optužuju da se meša u rad medija odgovara da “mu je to najlakše pripisati kada ne postoje drugi argumenti protiv njega. „Ne radim to (mešanje u rad medija) i ne plašim se konkurencije, ali mi je lako to pripisati. Bio sam ministar informisanja pre 15 godina, najgluplji na svetu. I lako mi je to pripisati.”(CNN, 26. 12. 2015. godine)

Za vreme primene Zakona o univerzitetu izabran je za člana Upravnog odbora Beogradskog univerziteta i Filozofskog fakulteta BU. U maju 2000. godine, vlada SRJ ga je imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija. U martu 2002. godine platio je porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra, na stan od preko 100 kvadratnih metara koji mu je kao ministru informisanja godine dodelila Vlada Srbije, a koji je potom, otkupio.

Bio je poslanik u Saveznoj skupštini SRJ u tri mandata: u Veću republika od februara 1998. i od maja 2000. godine, a od 24. septembra 2000. godine izabran je za poslanika na saveznim izborima. Bio je narodni poslanik i zamenik predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, član Administrativnog odbora i Odbora za ustavna pitanja, i zamenik predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za kulturu i informisanje. Pred parlamentarne i lokalne izbore 2008. izjavio je da ukoliko ne postane gradonačelnik Beograda, neće prihvatiti ni poslanički mandat u Skupštini Srbije i ostao je dosledan u tom stavu.

Tri puta se neuspešno kandidovao za gradonačelnika Beograda. Na grdaskim izborima 2004. osvaja 29 odsto glasova u prvom krugu izbora, odnosno 48 odsto glasova u drugom krugu. Na lokalnim izborima za gradonačelnika Beograda održanim u maju 2008. godine osvaja 34,7 odsto glasova. Predstavnici beogradskih odbora SRS, DSS, SPS i PUPS potpisali su 29. maja 2008, koalicioni sporazum o formiranju vlasti u Beogradu, a kandidat ove koalicije za prvog čoveka prestonice bio je Vučić, koji je bio ubeđen da će postati novi gradonačelnik.

Ipak, socijalisti su odlučili da formiraju koaliciju na republičkom nivou sa Demokratskom strankom i da raskinu sporazum potpisan sa radikalima. Vučić je pred izbore u maju 2012. godine bio ponovo kandidat za gradonačelnika prestonice, ali je lista Srpske napredne stranke osvojila 24,3 odsto glasova. Nakon raskola u Srpskoj radikalnoj stranci, kada je dotadašnji zamenik predsednika SRS Tomislav Nikolić 5. septembra 2008. podneo ostavku na tu i funkciju šefa poslaničke grupe u Skupštini Srbije, formirajući svoj poslanički klub, Vučić nije odmah saopštio da li ostaje u stranci ili odlazi sa Nikolićem. On je 15. septembra ispred Skupštine grada Beograda saopštio novinarima da je podneo ostavku na sve funkcije stranci i povukao se iz političkog života.

Nakon što je pobedio na predsedničkim izborima 20. maja 2012, lider SNS Tomislav Nikolić povlači se sa mesta predsednika SNS, što je obećao u predizbornoj kampanji, a Vučić u maju 2012. postaje v.d. predsednika stranke. Na vanrednoj sednici Skupštine SNS, održanoj u septembru 2012, Vučić je aklamacijom izabran za novog predsednika SNS. Prelaskom u Srpsku naprednu stranku Vučić u potpunosti menja dotadašnje političke stavove i od zagovornika Velike Srbije, postaje pristalica članstva Srbije u Evropskoj uniji. “Upitan kako je nacionalista sa idejom o Velikoj Srbiji postao evrofanatik, Vučić je odgovorio: To je bio proces. Nije da se jednog jutra probudiš i jednostavno kažeš – ja sam drugačiji – prenosi Dojče Vele. Za razliku od mnogih političara u Srbiji koji se ponašaju kao da su uvek u pravu, ja se ne stidim da kažem da sam se varao. Grešio sam.

Nisam bio u pravu. Iako nije lako, ja priznajem svoje zablude – rekao je Vučić.” (Fonet, 21. 1. 2014. godine)

Kada su krajem jula 2012. godine SNS, SPS i URS formirali Vladu Srbije, Vučić je postao potpredsednik Vlade zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, kao i ministar odbrane.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić imenovao ga je i za šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti. Vučić se na toj funkciji nalazi i danas, iako je još 2014. govorio da će podneti ostavku.

Funkciju ministra odbrane obavljao je do rekonstrukcije Vlade Srbije 2. septembra 2013, a zadržava funkciju prvog potpredsednika Vlade zaduženog za borbu protiv korupcije i kriminala.

Za taj period Vučić u zvaničnoj biografiji navodi: “Aktivno učestvuje u pregovorima Vlade Republike Srbije i privremenih institucija vlasti u Prištini pod pokroviteljstvom Evropske unije.

Doprineo je tome da u aprilu 2013. godine dođe do potpisivanja briselskog sporazuma, čime je po prvi put od 1999. godine stvorena realna osnova za to da srpski narod koji živi na Kosovu i Metohiji uspostavi institucije koje će biti priznate od međunarodne zajednice.

”U januaru 2014. Predsedništvo SNS, na Vučićev predlog, jednoglasno donosi odluku da se raspišu vanredni parlamentarni izbori. „Nisam želeo da prihvatim ponudu Ivice Dačića da budem premijer bez izbora.” (Večernje novosti, 26. 1. 2015. godine) Na vanrednim parlamentarnim izborima u martu 2014. koalicija okupljena oko SNS osvojila je ubedljivu većinu od 48,35 odsto glasova (158 poslaničkih mesta), a Vučić postaje predsednik Vlade Srbije.

Na novim vanrednim parlamentarnim izborima u aprilu 2016. koalicija okupljena oko SNS osvojila je 48,25 odsto glasova, ali ovoga puta 131 poslanički mandat. Vučić je ostao na funkciji predsednika Vlade Srbije.

Na predsedničkim izborima u aprilu 2017. pobedio je u prvom krugu, sa osvojenih 55 odsto glasova. Ostavku na funkciju predsednika Vlade Srbije podneo je 30. maja, a sutradan je stupio na funkciju predsednika Srbije.

Najveća postignuća

Aleksandar Vučić je sa 24 godine postao generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Nakon što su radikali odneli pobedu na lokalnim izborima 1996. u Zemunu, Vučić je postao direktor Sportsko-poslovnog centra „Pinki“.

Podnosi ostavku na mesto direktora sportsko-poslovnog centra „Pinki“ i krajem marta 1998. godine dobija funkciju ministra za informisanje. Tu funkciju je obavljao do 23. oktobra 2000. godine.

Aleksandar Vučić je bio predsednik opštinskog odbora Novi Beograd, narodni poslanik i zamenik predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Krajem septembra 2012. godine, Aleksandar Vučić je jednoglasno izabran za predsednika SNS stranke. U julu 2012. postao je potpredsednik Vlade zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala i tu funkciju je obavljao do 27. aprila 2014. godine. Ministar odbrane Republike Srbije postao je 27. jula 2012. i tu funkciju je obavljao do 2. septembra 2013. godine. Od strane predsednika Nikolića imenovan je za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost.

Dobitnik je nagrade „Najevropljanin 2012“ koju dodeljuje Prva evropska kuća.

Nagrade i priznanja

Dobitnik je nagrade „Kapetan Miša Anastasijević“ za ličnost godine 2012, kao i nagrade “Ličnost godine 2013” u izboru “Nezavisnih novina” Bosne i Hercegovine.

Dobio je i nagrade “Čovek godine 2013” u izboru evropskog magazina “Man”, “Najevropljanin 2013” u izboru međunarodne organizacije “Prva evropska kuća”, “Vidovdanske nagrade 2013” koju dodeljuje Grad Kruševac i nagrade “Regionalni lider 2014” u izboru regionalnog žirija i čitalaca “Večernjeg lista” Bosne i Hercegovine.

Kako je navedeno u službenoj biografiji na sajtu Vlade Srbije, strastveni je čitalac, naročito literature iz oblasti istoriografije i geopolitike, ali i srpske i svetske književnosti.

Poseduje zavidnu ličnu biblioteku.

Igra šah, rado prati utakmice košarke i fudbala.

Tečno govori engleski i ruski, služi se francuskim i uči nemački jezik.

Oženjen, otac Danila i Milice.

Šta je izostavljeno iz zvanične biografije – tamna strana i ratnohuškačke izjave

Prećutano je da mu je mjesto direktora sportske hale u Zemunu prvo zaposlenje u životu, do kog je došao zahvaljujući radikalskoj pobjedi u ovoj beogradskoj opštini na lokalnim izborima 1996. godine.

Nigdje se ne pominje ni to da ga je za direktorsku funkciju kvalifikovala jedino beskrajna odanost Vojislavu Šešelju, te da su njih dvojica, zajedno sa Tomislavom Nikolićem, činili sveto trojstvo Centralne otadžbinske uprave Srpske radikalne stranke.

Promakle su i neke bitne izjave, kao naprimjer: “Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom?!”

Ovako je grmeo mladi Aleksandar sa skupštinske govornice 20. jula 1995. godine. Samo devet dana pre toga, 11. jula, u Srebrenici je počeo višednevni masakr muslimanskog stanovništva, koji je Haški tribunal kasnije okarakterisao kao genocid i koji je još trajao dok je Vučić sedeo u Beogradu i branio “srpske položaje” u Bosni i Hrvatskoj, prenosi Vreme.

Godina je bila 2010. Već tada je Vučić raskrstio sa Šešeljem i, sa Tomislavom Nikolićem, osnovao Srpsku naprednu stranku.

Evropeizovao se, “uljudio”, pa je i o tom, u suštini etničkom i nacionalističkom sukobu navijača pričao kao da je o njemu učio iz čitanke, a ne direktno učestvovao. Ili, kao da samo nekoliko godina kasnije nije tražio sto mrtvih muslimana za jednog ubijenog Srbina.

U Vučićevoj zvaničnoj biografiji stoji da je uspio da rekonstruiše halu “Pinki” i višestruko poveća primanja zaposlenima.

Da je bio umiješan u aferu oko poslovnog prostora i oglasa za halu u radikalskom glasilu “Velika Srbija” koji je plaćen u, za to doba nevjerovatnih 100.000 dinara, rijetko ko se sjeća. Isto kao što se niko više ne seća da je u hali “Pinki” izbio požar samo nekoliko dana nakon što je Vučić došao za direktora. Otud ovaj biografski detalj o rekonstrukciji.

O najmračnijem periodu u istoriji domaćih medija, kada je bio ministar informisanja, koji je 1998. godine donio najrestriktivniji medijski zakon, nema ni riječi.

Pored drakonskog Zakona o informisanju iz 1998, koji je uvijek smatran “radikalskim”, iste te godine donijet je i Zakon o univerzitetu, ali je on u javnosti ostao upamćen kao “julovski”.

Podsjetimo, ovaj zakon je donijet isključivo kao kazna za učešće i podršku koju su profesori univerziteta u Srbiji dali studentima za vrijeme protesta 1996/97. Iako je Zakon o univerzitetu donijet na inicijativu JUL-a, nije bio baš sasvim “julovski”.

Mladi Vučić je, nakon donošenja tog zakona izabran za člana Upravnog odbora Univerziteta u Beogradu i za člana Upravnog odbora Filozofskog fakulteta. Obe funkcije bi svakom drugom, u svakoj drugoj zemlji na svijetu imponovale.

Ali, u zvaničnoj biografiji predsjednika Srbije Aleksandra Vučića tog detalja nema, a fali i podatak da ga je u maju 2000, u terminalnoj fazi Miloševićevog režima, vlada SRJ imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija.

Proslavio se kasnije Vučić brojnim drugim izjavama, od kojih danas samo neke kruže društvenim mrežama.

Među njima je i jedna za koju internet uporno pogrešno tvrdi da je data “Vremenu”. To je ona antologijska: “Ženu mnogo volim i ni za šta na svijetu ne bih je menjao. Naprosto je obožavam. Kao ličnost veoma je suzdržana i odmjerena. Nikada me ne pita gdje idem i kada se vraćam. A ona ne ide nigdje bez svoje djece i bez muža. S drugaricama u kafić izlazi kada ocijenim da je u pitanju neki prikladan datum.”

Kad ovu izjavu “provučete” kroz Gugl, izbacuje “Vreme” br. 909, od 5. juna 2008. godine. Istina, u tom broju se zaista nalazi ova izjava, u rubrici “Lik i delo”, ali je citirana iz jednog “šarenog” časopisa, koji više ne izlazi, a nikad ga nije ni bilo na internetu.

Za ovih pet godina otkako u rukama drži sve poluge vlasti, Vučić je u velikoj mjeri uspeo da “steriliše” i biografiju i kolektivno pamćenje, no, još ima onih koji se sjećaju da je svojevremeno nabrojao kad se sve u životu napio: kad je Zvezda postala prvak Evrope, kad je ubijen Slavko Ćuruvija i kad je ubijen Zoran Đinđić.

U martu 1995, zaputio se na Baniju, pa u Glini održao vatreni govor o tome kako Srbe odatle niko nikada neće moći da otjera.

“Nikada ovde više ustaška vlast neće moći da dođe. Nikada više oružanim putem, nikada više onako kako su namjerili.” Optužio je Slobodana Miloševića i “njegovu nesrećnu ženu” Mirjanu Marković, te predsjednika RSK-a Borislava Mikelića, da u saradnji sa stranim silama pokušavaju da se otarase “vekovnih srpskih teritorija u Republici Srpskoj Krajini”.

Pohvalio je Srbe iz Republike Srpske zbog odbijanja Vens-Ovenovog plana. “Banija nikad više neće biti hrvatska”, vikao je Vučić, dok je za dugačkim stolom, na istoj bini, sjedio Vojislav Šešelj i vidno se dosađivao.

Pet mjeseci kasnije, pala je Krajina, a oni kojima je Vučić obećao da ih niko neće otjerati, protjerani su u “Oluji”. Banija je hrvatska, prenosi Vreme u najnovijem broju.

U necenzurisanu biografiju Aleksandra Vučića svakako mora da uđe i jedna suza. Posljednja suza za doktora Šešelja kliznula mu je niz obraz 24. februara 2003, kad se ovaj dobrovoljno predao Haškom tribunalu i sam sebi napravio veliki ispraćaj.

Samo 16 dana kasnije, Vučić se, ako je vjerovati njegovim starim izjavama, napio treći put u životu. Suza nije bilo, pio je od sreće, slavio je ubistvo Zorana Đinđića.

Užasna je bila za mnoge, ali ne i za Aleksandra Vučića. Uz sve funkcije koje je nagomilao te godine, Vlada Srbije je Vučiću 22. decembra 1998. dodijelila i stan od 117,48 metara kvadratnih.

U bazi imovine političara Mreže sa istraživanje kriminala i korupcije KRIK stoji Vučićeva tvrdnja da je, nakon što je njegova stranka izgubila vlast, otplatio stan: “U tome mu je, kako kaže, pomogla porodica, ali i tadašnji stranački šef Vojislav Šešelj.

Vučić je u decembru 2013. godine stan ugovorom poklonio tadašnjoj supruzi Kseniji, ali je u katastru on i dalje upisan kao vlasnik.”

Aleksandar Vučić biografija (mjesto rođenja, godište, porijeklo, visina)