Veliki problem je unutrašnja učmalost naših malih kultura

Urednik časopisa Agon za Oslobođenje govori o književnom festivalu Literodrom posvećenom književnim praksama u regionu koji je nedavno održan u Ljubljani, te iznosi svoje poglede na regionalnu književnu scenu.

Piše: Đorđe Krajišnik

Učestvovali ste nedavno na književnom festivalu Literodrom u Ljubljani, riječ je o festivalu koji je okupio autore sa cijelog prostora bivše Jugoslavije i koji je bio posvećen književnim praksama u regionu, šta za Vas kao pisca iz Srbije znači jedno ovakvo okupljanje?

– Već sam dve godine u kontaktu sa uredništvom časopisa IDIOT, sa Tiborom Hrsom Pandurom, Urošem Prahom i Karlom Hmeljakom. To su prva tri mlađa slovenačka autora koja sam upoznao i čije sam pesme čitao, posredstvom nedavno preminulog Tomaža Šalamuna.

Udruga IDIOT je krajem 2013. rešila da napravi neku vrstu pionirskog broja časopisa posvećenog balkanskoj književnosti. Prvi IDIOT Balkan pokrio je dobar deo mlađe jugoslovenske poezije i proze. Bila je to jedna od prvih inicijativa za sistematskim prikazivanjem onog najvitalnijeg u savremenim jugoslovenskim književnostima. Indikativno je da je “prva puška” za takav uvid potegnuta u Sloveniji, a ne u Bosni, Hrvatskoj ili Srbiji.
IDIOT Balkan je 2015. prerastao u Literodrom. Novim, obimnijim izdanjem časopisa i pratećim festivalom pokriven je mnogo veći broj autora iz regiona. Sem poezije, zastupljeni su i kritički tekstovi i proza.

Paralizovana generacija

U jednom ranijem razgovoru rekli ste mi da mislite da generacija pisaca kojoj pripadate nema razloga da pravi mostove, jer te mostove niste ni rušili. Mislite li da je jedan festival ovog tipa mogućnost da se književnosti i pisci bolje povežu?

– Naravno. Ova generacija nije bila savremenik rušenja mostova i prema tome nema sentimentalni odnos. Cepanju države i ratu prisustvovali smo kao deca. Sasvim razumem starije autore koji insistiraju na podsećanju na ratove i zločine. To ih je duboko poremetilo i neke među njima zauvek promenilo. Ali ne razumem i ne prihvatam njihovu potrebu da grižu savesti usađuju nama koji s njima nemamo nikakve veze. Užasnem se kad neki vršnjak ili čak neko mlađi izjavi da se kao Srbin oseća “odgovornim za zločine”. Neko im je napunio glavu i kastrirao ih. To smatram poremećajem. Smatram da je insistiranje na devedesetim godinama već anahrono. I njihova “odgovornost” već je usiljena. Smatram da ta zadrška i dalje paralizuje tu generaciju i da ih je mlađa, koja se tog tereta oslobodila, već uveliko vrednosno prevazišla.

Više nije potrebno spajati se izokola, preko odgovornosti i griže savesti, niti preko oficijelnih kanala. Vezuje nas isti jezik koji nosi državna imena. Ko je još glup da veruje razlikama i identitetima koje naše državice i dalje održavaju?

Zašto mislite da je ta generacija pisaca, kako ste rekli, paralizovana?

– Jer ostaju državotvorni. Oni se ne zalažu za kontakt, nego za “razmenu”. I kada ostvare kontakt sa susednim (nekad bratskim) državama, u njihovoj nameri opstaje provincijalizam i izvesna skorojevićka svest o tome da su probili nekakvu barijeru. I onda se svako vrati svojoj kući, svom identitetu. Ne ide se dalje od tog protokolarnog susreta.

Hoćete reći da je zbližavanje kakvo je Literodrom prirodnije?

– Da. Nema tereta. Ne postoji osećanje da je neko zločinac, a neko žrtva, nema tog bednog saživljavanja. Nema potrebe za moralizatorskim, poučitelnim tonom. Kultura je već jedna. Mene nikakve podele ne tangiraju. Ja smatram da sve što se objavljuje u B&H, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji pripada jednoj književnosti. To je i politika Agona.

Na festivalu je, na primer, bio prisutan i Arber Selmani, autor sa Kosova. Ja sam pesnik iz Beograda. Treba li sad da mu se izvinim u ime režima? Ne. Pročitaću mu pesmu “Kosovel je Srbija”. Te usiljene komplekse koji jedini otežavaju kontakt, uspostavili su, a i dalje hrane autori Betona i E-novina, pseudočuvari morala. Ali njihovo je, na sreću, prošlo. Kao što je prošlo vreme socrealizma.

Veliki problem je unutrašnja učmalost naših malih kultura. Ona održava sve zadrške prema širem kontekstu i odgađa stvarno prevazilaženje državnih barijera.

Kritika nam je palanačka. Uzeću, da budem konkretan, savremenu B&H scenu. Čitam tekstove Vašeg prijatelja Harisa Imamovića i užasava me ostrašćenost i uskogrudost koja izbija iz njih, uprkos autorovoj teorijskoj potkovanosti. Njegove mete su lokalne i zato mu je domet kratkog daha. Pratim stihiju koja se obrušila na Vas zbog teksta o pesniku Asmiru Kujoviću, stihiju za koju je knjiga samo izgovor. Pročitao sam i poslednji tekst Marka Vešovića i zgrozio se. Strašno je koliko je ta kritika lična, prostačka i niska. Ali i to koliko svi učesnici rasprave dele palanačka shvatanja o kritici i književnosti. Ne preza se da se protivnik napadne bez argumenata, pa da se posle izvinjava kad se obavesti. Ako je neko uvređen, mora da uzvrati. Kao u kolu krvne osvete. U pitanju je, izgleda, čast, a ne književni sud. Gde je grehota napisati iskrenu kritiku da se pisac ne uvredi, to je selo. Onda treba reći: selo smo, sve je dozvoljeno. A ne da se vređanje na plemenskim osnovama izdaje za književnu polemiku.

Slično je kod nas. Kao i u svakoj maloj sredini, i kod vas se gaje svete, nedodirljive krave koje niko ne sme da ospori jer sede na parama, kojima mala sredina odgovara. Ali taj tabu se ne probija neargumentovano i uvredama. Takav govor odražava puku zavist zbog moći.

Zato je potreban uvid u susedne kontekste. Zato je potrebno rasturiti granice svog svetog obora i da svako proba da se sagleda u kontekstu cele književnosti na našem jeziku, a ne da se unutar Sarajeva, Beograda ili Zagreba naduvavaju minijaturni animoziteti. Svi treba mnogo više međusobno da se čitamo i da razgovaramo kako bismo razbucali svoje male sredine. To može da bude početak zdrave polemike, razgovora, dinamične književnosti.

Lično, kao pesnik, kao čitalac i kao urednik časopisa Agon, tražim nešto što je književno živo, podsticajno, što je sada i ovde. Ali više mi ništa ne govore pojmovi kao što su “kulturna razmena”. To znači: ja tebi, ti meni: razmenimo pozdrave i ostanimo u svojim granicama.

Mislite da ta vrsta susretanja ne bi trebala više da bude nikakav kulturni eksces?

– Je li zbližavanje srodnog eksces? Običan čovek će mi u Ljubljani reći: pre samo deset godina bilo je nezamislivo da se u Cankarjevom domu vodi debata na srpskohrvatskom. Ja svoj jezik ne doživljavam kao pokušaj da nekom dokazujem svoju smelost ili kao sredstvo velikosrpskog imperijalizma. Moj jezik nije dokaz mog identiteta, već sredstvo sporazumevanja i spajanja. Nikakve nategnute nacionalne politike i istorijski falsifikati neće to moći da spreče. Smatram ne samo da je vreme učinilo svoje nego da su došle nove generacije koje više ne padaju ni na patetiku nacionalnog identiteta ni na patetiku premošćenja. Već smo na sledećem nivou.

Preokret

Vidite li iz ovoga što je ponudio IDIOT Balkan 2 neke poetičke sličnosti među autorima?

– Većina autora koji su se našli u IDBA2 već je formirana. Poezija Blaža Iršiča, Monike Vrečar, Slobodana Ivanovića, proza Rumene Božarovske, Ivana Antića, Tee Tulić, Stefana Boškovića, Jasmina B. Freliha – za mene predstavljaju oduševljenje. Ova hrestomatija je okupila nešto najsvežije u književnosti na ovim prostorima.

Kakva je savremena poezija koja je za mene podsticajna, kakvu kod nas pišu na primer Pandur, Đurišić, Pogačar? To je poezija potpuno oslobođena nacionalnog, odlikuje je distanca prema takvim identifikacijama. Formalno je ambiciozna i subvertira modele prevaziđenih retorika koje još pozivaju na “odgovornost”. Politična je, ali ne upada u demagogiju.

Iz današnje vizure, pregaženi su modeli začeti devedesetih, koji su i danas prilično snažni kod nas. Ne govorim o bardovima sahranjenim u akademijama. Govorim o modelima koji se predstavljaju kao angažovana poezija, kakvu kod nas zastupaju pesnici kao Tomislav Marković, Dragana Mladenović. To nije nikakva angažovana poezija. Ona je samo posvećena dnevnopolitičkom. To je poezija koja je nezainteresovana za sebe kao jezik, koja svoju jedinu vrednost nalazi u tome što piše o “neuralgičnim tačkama današnjice u Srbiji”. To je lokalno, to je politikantsko, to je provincijalno. Ta poezija ima rok trajanja.

Jezgro autora okupljenih na Literodromu daleko je za sobom ostavilo polazišta te poetike. Preokret koji se već vrši mogu porediti sa slomom socrealizma. Već je Literodrom, gest okupljanja, par excellence politički gest, korak dalje od lamentiranja. Njime je već udaren temelj za novi, širi kontekst, koji više ne veruje razlikama i identitetima koji zaslužuju samo da im se podsmeva. U tom kontekstu mi već pišemo.

Oslobođenje