Važno je imati nekog smokve da ti ubere

Moja baba u Ljubuškom živi s tetkama i ujakom. One se nisu udale, on se nije oženio. Svatko od njih nosi neki svoj usud. Nemaju svoje djece, ali su rodili i mene, i brata, i sestru mi. Ne moraš mi vjerovati, ali jesu. Svaki dan nas zovu. Ma gdje da jesmo, moraju nam čuti glas. Ne snalaze se u pisanju poruka ni modernim tehnologijama.

Piše: Martina Mlinarević Sopta

Rijetko pišu smsove, a tada ih kuckaju na prastaroj Nokiji. Kad sam bila mlađa njihova briga mi je obično je bila na vrh glave – “de bolan ne morite me, dosta što me ćaća i mater pilaju!”

A onda jednom tako ko biva narasteš, i u čišćenju prostora na mobitelu kao recimo jutros, brišeš tonu nekakvih poruka, zaglušujućih slova često iscrpljujuće komunikacije, gigabajti posla, budalaština, prljavština, političenja kojima se svakodnevno opterećujemo i koje nazivamo životom, i onda dođeš do njihovih smsova..i samo ti se nekakav kamen iz grla surva u pluća.

Pritisneš ga dlanom kako bi ponovo prodisao. Jer toliko je neke neopisive sreće u tim pitanjima šta ću pojesti, savjetima da obavezno obučem jaknu na nekakvom prijemu u ambasadi jer je zahladilo. Toliko neke neobjašnjive tuge u tim nepismeno i nezgrapno naštancanim slovima ljubavi.

Pa pritisneš oči dlanom da im mokrinu zadržiš. Da teku unutra. Da te isperu. Jer ubijemo se živeći, a skroz kasno shvatimo, da je najvažnije na ovom svijetu ustvari samo da imaš nekog smokve da ti ubere, za jaknu da napomene. Ništa više. Više ništa.

FB