Šekspir u Teheranu

U aprilu 2014. sam dobio poziv sa Univerziteta u Teheranu da svojim predavanjem otvorim prvi iranski kongres o Šekspiru.

Odmah sam odlučio da odem. Godinama sam sanjao o odlasku u Iran.

Pre mnogo godina, kao student na Kembridžu sam naleteo na knjigu o ahemenidskoj umetnosti iz doba Kira, Darija i Kserksa. Zadivljen elegancijom i prefinjenošću predmeta na fotografijama, seo sam na voz za London i proveo sate u Britanskom muzeju zagledajući uske pehare u obliku roga, narukvice sa glavama grifona, malu zlatnu kočiju koju vuku četiri do detalja izvajana zlatna konja i ostale čudom preživele artefakte davno iščezlog persijskog carstva.

Bio sam potpuno zasenjen kulturom koja je proizvela ove predmete, čije mi je značenje izmicalo. Na preporuku prijatelja sam pročitao stari putopisni dnevnik o tom delu sveta. Bio sam zaboravio ime pisca, sve dok me nedavno putopisac Kolin Tarbon nije podsetio da je to morao biti „Put u Oksijanu“ Roberta Bajrona iz 1937. Čeznuo sam za time da i sam posetim antičke spomenike persijske kulture, koje je Bajron tako uzbudljivo opisao.

Sredinom šezdesetih godina prošlog veka bilo je lako stići do Irana. Nekoliko kolega me je pozvalo da uradimo ono što su mnogi mladi ljudi u to vreme činili tokom letnjeg raspusta – da sednemo u polovan folksvagenov kombi i krenemo za Persiju i Avganistan, pa preko plemenskih teritorija i Hajberskog prolaza do Pakistana i Indije. Oklevao sam i na kraju nisam otišao, tešeći sebe da će za to uvek biti vremena.

Kada sam pedeset godina kasnije primio poziv iz Teherana, stari san je već bio izbledeo. Iranske kolege su mi pričale da je, uprkos nekim dobrim filmovima (od kojih su mnogi prikazivani samo van Irana), cenzura u iranskim medijima drakonska i da po učionicama širom zemlje sede samozvani i pravi cenzori koji vode računa da predavači đacima i studentima ne kažu nešto mimo zvanične politike.

Podrška osnovnim građanskim slobodama, zaštiti prava žena i seksualnih manjina, svako zalaganje za slobodu govora i najmanja skepsa u odnosu na verske kanone, izazivaju osudu i gnev vlasti. Čitao sam o užasnim iskustvima iranskih emigranata, koji su do detalja opisali pritiske, zastrašivanja, zatvore i torturu koje su preživeli pod Islamskom republikom. Nekoliko skromnih organizacija, kao što su Scholars at Risk Network (Mreža za pomoć ugroženim iranskim intelektualcima) i Scholar Rescue Fund (Fond za spas iranskih intelektualaca), neumorno pomažu žrtvama iranskog režima da pobegnu iz zemlje i započnu novi život.

Odlučio sam da se, ako odem na kongres, neću pretvarati da su naše prilike uporedive, niti da delimo ista uverenja i vrednosti. Obostrano zanimanje za Šekspira je važno, kao što je pokazao srdačan telefonski poziv glavnog organizatora kongresa, ali nedovoljno da izbriše sve razlike među nama. Malo sam guglovao i saznao da je jedan od profesora koji su potpisali moje pozivno pismo, inače autor eseja „Kontradiktorna priroda Duha u Hamletu“ i „Estetski odgovor: čitalac u Magbetu“, takođe autor mnogih tekstova o „krvavom, dijaboličnom avanturizmu“ međunarodnog cionizma. „Pipci cionističkog imperijalizma“, kaže on, „polako obuhvataju svet“. „Ružno lice cionizma razvuklo se u drzak osmeh“. „Hodnici cionističkog lavirinta su razgranati, a njegovi špijuni svuda oko nas“.

Da li moj budući domaćin – kao čovek koji razume složenost Šekspirovih tragedija – stvarno veruje u ove fantazije koje kao da su prepisane iz Protokola sionskih mudraca? Da li je to pisao samo da bi napredovao u karijeri šekspirologa, ili stvarno misli da je „dijabolični cionizam začarao Vašington“ i da „njegov moćni lobi proverava i odobrava svaki potez američke vlade koja, kao što kaže stara persijska poslovica, ni vode ne sme da popije bez dozvole cionista“?

Da sam mu postavio ovo pitanje – što nisam nameravao – verujem da bi, kao i iranska vlada, istakao razliku između cionista i Jevreja. Iako on verovatno ne zna da sam kao dečak u izviđačkom kampu Tevja po šumama Nju Hempšira iz sveg glasa pevao izraelsku himnu „Hatikva“, iz mojih radova moralo mu je biti jasno da sam Jevrejin i da često putujem u Izrael, gde držim predavanja i sarađujem sa tamošnjim profesorima. Pa zašto je onda, od svih ljudi, odlučio da pozove baš mene?

Odmah posle revolucije, vođa iranske jevrejske zajednice Habib Elganijan je bio uhapšen i optužen za „kontakte sa Izraelom i cionizmom“, „prijateljstvo sa neprijateljima Alaha“, i „rat protiv Alaha i njegovih izaslanika“. Elganijan je streljan. Posle njegovog pogubljenja, veliki broj iranskih Jevreja je emigrirao, a oni koji su ostali su zapamtili da su „kontakti sa Izraelom i cionizmom“ ozbiljan zločin. Posetiocima iz sveta koji su u pasošima imali bilo kakav trag o poseti Izraelu bila je uskraćivana dozvola za ulazak u zemlju. Izgleda da je u mom slučaju Šekspir nekako uspeo da izbriše ove prestupe i premosti ogromni jaz koji nas je razdvajao.

A možda i nije bilo tako: na pozivnici su bili potpisi više ljudi i moguće je da su je neki od tvrdokornijih članova organizacionog odbora potpisali verujući da ću je odbiti ili da neću dobiti vizu. Čim sam u aprilu primio poziv, predao sam papire za vizu, ali do novembra nisam dobio nikakav odgovor. Vizu sam dobio kada sam izgubio svaku nadu, dan uoči leta za Teheran, bez objašnjenja zašto toliko kasni.

Sleteo sam Lufthanzinim avionom na aerodrom Imam Homeini i odslušao obaveštenje putnicama da u Islamskoj republici nošenje hidžaba nije običaj, nego zakon. „Žene u avionu“, rekao nam je stjuart, „moraju da razumeju da je u njihovom interesu da pre napuštanja aviona pokriju glave“. I ko me je čekao kada sam u jedan posle ponoći izašao iz aviona? Naravno, autor tekstova o cionističkoj zaveri koja kontroliše svet. Ispred mene je bio nasmešen, uljudan, urban čovek. Shvatili smo da smo obojica filmofili i ubrzo ćaskali o Beloj traci Majkla Henekea, Drvu za klompe Ermana Olmija i čuvenom vesternu iz 1957. U tri i deset za Jumu.

Vozili smo se ka gradu između sveprisutnih bilborda sa portretima ajatolaha Homeinija i trenutnog vrhovnog vođe Alija Hamneja. Bilo je skoro tri ujutro kada smo stigli do hotela, bivšeg Šeratona sada prekrštenog (ako je to prava reč) u Homa. Konferencija je počinjala rano ujutro, ali nisam mogao da zaspim. Ležao sam u krevetu i gledao u aluminijumsku strelu na plafonu koja pokazuje u kom pravcu je Meka. Brinulo me je moje uvodno predavanje. Nisam želeo da napravim skandal: nisam se bojao za sebe, nego za članove organizacionog odbora i studente, jer bi oni snosili posledice. A opet nisam hteo da propustim priliku da kažem nešto smisleno.

Sledećeg jutra sam ušao u salu punu znatiželjnih lica – svi su ustali i aplaudirali dok sam prolazio između sedišta. Mnogi su podigli telefone i fotografisali. Sve žene su nosile hidžabe, a neke i čadore. Mlađi ljudi su bili neformalno odeveni, profesori u sakoima bez kravate. Neki od prisutnih muškaraca nisu ličili ni na studente ni na profesore. Nije mi bilo teško da shvatim ko su. Program je počeo dugom molitvom uz prateći video cveća u sfumatu i dramatičnih pejzaža. Zatim je usledila himna, pa veoma dugo predstavljanje učesnika skupa. Kada je došao red na mene, ustao sam pun čudne nervoze.

Šekspir je čarobni leteći ćilim na kojem sam doleteo u Iran. Više od četiri veka on povezuje kulture, ideologije, religije, nacije i sve ostalo pomoću čega ljudi definišu i razgraničavaju svoje identitete. Razlike naravno ostaju – Šekspir ne može da ih ukloni – ali nam nudi priliku za, kako on to naziva atonement, ali ne u današnjem smislu pomirenja. On ovu reč koristi u posebnom, danas izumrlom obliku: at-one-ment, u smislu uspostavljanja dijaloga između dvoje ljudi predugo razdvojenih na suprotnim stranama.

Moja generacija šekspirologa je imala krajnje skeptičan odnos prema tom dijalogu. Pokušali smo da iza njega otkrijemo ideološke interese kojima on istovremeno služi i koje skriva, da prodremo u originalnu pozadinu Šekspirovih dela i istražimo različit kontekst u kome se ona danas igraju. Tragali smo za tajnom policijom koja nadgleda štampanje i izvođenje Šekspirovih komada. Bio je to uzbudljiv posao koji nas je zaokupljao mnogo decenija. Ali smo skoro sasvim zanemarili pitanje kako je Šekspir uspeo da od svog dela napravi mesto susreta svih nas.

Svoje izlaganje sam započeo ovim pitanjem. Prost odgovor na njega, rekao sam, je da je to moguće zato što je Šekspir „genije“, kvalitet koji deli sa nekim iranskim pesnicima kao što su Hafez ili Rumi. Ali reč „genije“ ne prodire dublje od našeg divljenja prema Šekspiru. Predložio sam svojim slušaocima opažanje Bena Džonsona da je Šekspir bio „iskren čovek otvorene i slobodne prirode, izvrsne mašte, hrabrih stavova i plemenitog izraza“.

Džonsonova pohvala Šekspirovoj imaginaciji, misli i izrazu je poznata i opravdana. Predložio sam da se na trenutak usredsredimo na Džonsonove reči koje zvuče kao procena Šekspirove ličnosti: „iskren čovek otvorene i slobodne prirode“. Ali ta procena je i politička. Evo kako sam nastavio:

„Engleska kasnog 16. i ranog 17. veka je bila zatvoreno i neslobodno društvo, u kojem je bilo veoma opasno iskreno izraziti svoje najdublje misli. Vladini špijuni pažljivo su nadzirali javna mesta kao što su krčme i gostionice i beležili sve što bi čuli. Stavovi koji su se kosili sa zvaničnom politikom Tjudora i Stjuarta ili sa crkvenim kanonima mogli su da dovedu do strašnih posledica. Tako je neki policajac prijavio „skandalozne antihrišćanske stavove“ dramskog pisca Kristofera Marloua, koji su bili uvreda za kraljicu Elizabetu koja je bila i vrhovna crkvena poglavarka Engleske. Pripadnici elizabetanske tajne policije ubili su Marloua u insceniranoj tuči u krčmi, a njegov prijatelj, dramski pisac Tomas Kid, podvrgnut je mučenju u zatvoru od koga je ubrzo umro.

Biti iskren, otvoren i slobodan u takvom svetu bila je retka pojava. To je bilo moguće, pa čak i lako samo nekome čiji su se stavovi o državi i crkvi poklapali sa zvaničnom politikom. I ubedljivo je dokazano da Šekspirovi komadi često reflektuju ono što se naziva elizabetanskim pogledom na svet. U njima se opisuje hijerarhizovano društvo u kojem je važno biti plave krvi, gde mnogoglava svetina lako podleže iracionalnim porivima i visoko se cene poredak i titule.

Ali onda je teško objasniti nekoliko momenata u Šekspirovom delu. Uzmite na primer scenu u kojoj Klaudije koji je ubio zakonitog kralja Danske i preuzeo njegov presto, suočen sa narodnom pobunom izjavljuje: „Jer božanstvo štiti kralja / Te izdaja tek škilji na svoj plen“. (prev. M. Bogdanović) Bilo bi krajnje neoprezno u elizabetanskoj Engleskoj tvrditi da je prizivanje božanske potvrde zemaljske vlasti prosto zvanična retorika, smišljena da podrži bilo koji režim. Ali kako drugačije je to mogla da shvati tadašnja publika Hameta? Klaudije trovač zna da starog kralja usnulog u vrtu ne štiti nikakvo proviđenje i da je izdaja moguća. On izgovara svoj pobožni tekst samo zato da bi mistifikovao svoju vlast i smirio naivnog Learta.

Ili uzmite scenu u kojoj Kralj Lir, već u beznadežnom i očajnom stanju, prilazi oslepljenom Glosteru. „Čovek može da vidi kako je u svetu i bez očiju“, kaže Lir. „Gledaj svojim ušima. Pogledaj kako onaj sudija grdi onoga prostog lopova. Slušaj, da ti kažem na uvo; promeni mesta i biraj koju ćeš ruku, onu što sudi ili onu što krade?“ (prev. Ž. Simić i S. Pandurović)

Ništa u dominantnoj kulturi toga doba nije ohrabrivalo bilo koga – a najmanje nekoliko hiljada gledalaca u pozorištu – da se poigrava promenom mesta sudije i kriminalca. Niko pri zdravoj pameti ne bi ustao i javno rekao da predstavnike moralnog reda progone iste žudnje kao i one kojima oni propisuju kazne bičevanjem. Niko kome je bio mio miran i spokojan život ne bi rekao da odeća i krzneni ogrtači bogataša kriju poroke koji se vide kroz poderanu odeću siromaha. Niti bi iko ko brine o svojoj bezbednosti istupio i rekao, kao što Lir kaže: „I psa slušaju kad je na položaju“.

Razlog zašto je Šekspir mogao da javno artikuliše takve misli je to što su to misli njegovih likova, a ne mišljenje pisca; nekad je taj lik i poludeo, a radnja je uvek smeštena u daleku prošlost. Šekspir nikada ne predstavlja aktuelnu aristokratiju, niti eksplicitno izražava svoje mišljenje o trenutnim državnim i crkvenim pitanjima. Iako je bio svestan da cenzori čitaju drame i da su pozorišta pod nadzorom, znao je da su male šanse da policija interveniše, pod uslovom da se na sceni ne odigrava ništa što je otvoreno provokativno povezano sa tekućim događajima.

Ipak je zapanjujuće kada u Kralju Liru Šekspir ide toliko daleko da bezimenom slugi dozvoljava da zaustavi svog gospodara, moćnog vojvodu od Kornvola, zakonitog suvladara kraljevstva i spreči ga da muči čoveka koga sumnjiči (ispostaviće se opravdano) za izdaju. „Sebi ruku, kneže!“, viče sluga. „Služio sam vas od svog detinjstva, / Ali vam bolju službu ne učinih / No sad kad kažem: Sebi ruku!“ (prev. Ž. Simić i S. Pandurović)

Tadašnja publika mora da je bila jednako zapanjena kao i sam Kornvol. Sluga biva ubijen mačem s leđa, ali pre toga fatalno ranjava svog gospodara. Najšokantnije od svega je da je publika jasno navođena da saoseća sa pokušajem jednog nikogovića da spreči najviši autoritet u zemlji u uobičajenom obračunu sa izdajnikom. Ovde nema pokrića u ludilu junaka i iako se radnja dešava u davnoj prošlosti, sve neverovatno podseća na Šekspirovo vreme.

Kako je Šekspir uspeo da prođe nekažnjeno? Odgovor bi delom mogao da bude da elizabetansko i jakobinsko društvo, premda despotsko, nije imalo jedinstveni sistem nadgledanja podanika niti efikasnu kaznenu politiku kao što bismo pomislili na osnovu dokaza koji su dospeli do nas. Šekspirov svet je verovatno bio raznolikiji i slobodniji nego što nam to govore zvanični dokumenti.

Mislim da postoji još jedan odgovor na pitanje zašto posle četiri veka i pored ogromnih socijalnih, kulturnih i religijskih razlika, Šekspirovo delo dopire do nas. Izgleda da mu je pošlo za rukom da najsubverzivnija opažanja o svom vremenu i društvu uklopi u mnogo veću sliku. Naša obaveza je da sačuvamo njegove priče i možda pronađemo način da čak i u teškim okolnostima budemo slobodni, iskreni i otvoreni kada govorimo o sopstvenim životima.“

Moja uvodna reč je trajala više od sat vremena i kada sam završio očekivao sam nagli odlazak publike. Ali svi su ostali i još čitav sat mi postavljali pitanja. Za reč su se većinom javljale studentkinje i prijatno me iznenadile svojom kritičnošću i znanjem. Svega nekoliko profesora i studenata je putovalo van Irana, ali su mi se svi obraćali na besprekornom engleskom i uz solidnu argumentaciju. Dok sam panično smišljao smislene odgovore, uspeo sam da zabeležim nekoliko njihovih pitanja:

„U postmoderna vremena, univerzalnost se neprestano preispituje. Kako Šekspirovu univerzalnost možemo da pomirimo sa savremenim teorijama?“

„Rekli ste da je Šekspir svoj život proveo pretvarajući deliće svoje svesti u priče. Zar to ne činimo svi? Šta je to što njega izdvaja?“

„Imajući u vidu vaš rad, da li se može reći da vi redefinišete svoju teoriju novog istoricizma ako je uporedimo sa kulturnim materijalizmom?“

„U vašem delu Cultural Mobility (Mobilnost kulture) pišete o kulturnim promenama, pluralizmu i toleranciji prema različitosti, dok u Renaissance Self-Fashioning (Renesansa i samooblikovanje pojedinca) govorite o neslobodnom subjektu koji je ideološki proizvod odnosa moći. Ta vaša knjiga je teorijski protivrečna. Kako je moguće da pojedinac bude nesamostalni proizvod odnosa moći i istovremeno učesnik u dijalektici kulturnih promena i stagnacija?“

Ova pitanja su mi pokazala da Šekspir zaista uspostavlja platformu intenzivnog, iskrenog i slobodnog mišljenja. Jedan od studenata me je pitao: „Da li mislite da je cilj Bolinbrukove pobune u Ričardu II uspostavljanje boljeg i pravednijeg društva, ili je u pitanju samo cinično preotimanje bogatstva i vlasti? „Ne znam“, odgovorio sam, „Šta vi mislite?“ „Ja mislim“, rekao je on, „da tu prosto nova banda lupeža smenjuje staru“.

***

A Iran moje mladosti? Viza mi je dozvoljavala da ostanem još nekoliko dana i ljubazna organizatorka skupa mi je pomogla da nađem kola, vozača i vodiča, jer mi je objašnjeno da Amerikancima nije dozvoljeno da putuju sami. Vodič Hasan mi je ispričao da je rođen u godini revolucije i da ne može da zamisli kako je Iran izgledao kada žene nisu nosile hidžabe i kada su svi pili alkohol. (Bio je iskreno šokiran kada sam mu rekao da moja žena i ja uz večeru popijemo po čašu vina.) Molio se nekoliko puta dnevno, često u „molitvenim prostorijama“ koje se nalaze u svim hotelima i javnim objektima.

Vozač Husein se hrabro probijao kroz ogromni Teheran, čijih svih dvanaest miliona stanovnika kao da po ceo dan vozi kola. Posle palata na severu grada prolazili smo pored beskrajnog niza poslovnih zgrada, stambenih četvrti, fabrika, šoping molova i vojnih kasarni. Hasan me je upozorio da ne fotografišem kasarne (što nisam ni nameravao), a ni ogroman, zastrašujući zatvor Evin. Bilbordi koji reklamiraju kompjutere, deterdžente, jogurte i slične proizvode, smenjivali su se sa plakatima ajatolaha Homeinija, političkim parolama, satiričnim ilustracijama Ujka Sema i Izraela i mnogobrojnim fotografijama „mučenika“ iz iransko-iračkog rata. Slike mučenika su nas pratile duž avenija, po kružnim tokovima, fasadama zgrada i nadvožnjacima. Na banderama, mučenici su se pojavljivali u parovima: tinejdžer i okoreli veteran, mladi regrut i visoki oficir sa odlikovanjima, bradati borac i devojka.

Izlazak iz Teherana je potrajao. Prošli smo ispod poslednjeg nadvožnjaka oblepljenog mučenicima i izbili na autoput kroz pustinju koja se prostire do Kašana – 150 milja na jug. Kašan je grad ćilima, ali nisam želeo da se cenjkam na pijaci. Hteo sam da vidim vrt Fin iz kasnog 16. veka. Ovakve zidom opasane oaze su u staroj Persiji zvali „rajevima“. Raj je u ovom slučaju bio relativno mala četvrtasta bašta sa starim drvoredima kedra. Nekome ko voli rimsku Doria Pamfili, ili londonski Kju, ili njujorški Central park, teško bi se dopala ova rigidna tvorevina, ali njena struktura ima smisla u suprotnosti sa pustinjom oko nje.

Ispunjenje svake predugo odlagane želje je praćeno razočaranjem, pa je tako podbacio i moj doživljaj Raja u vrtu Fin. I bajkoviti grad slavuja i vina Širaz se ispostavio kao mesto zagušeno saobraćajem i arhitekturom iz 70-ih godina prošlog veka. Zato je Isfahan ispunio sva očekivanja mog sna o Iranu: bez turista, u velikoj meri pošteđen moderne arhitekture, sa širokom rekom Zajandeh i starim pešačkim mostovima preko nje punim života. Džamije, vrtovi i trgovi – sve je bilo fantastično.

Na kraju dugog dana Hasan je predložio da me povede u crkvu. Zahvalio sam mu i rekao da sam ja Jevrejin i da bih radije video sinagogu koju sam pronašao na karti. Krenuli smo u potragu za njom; Hasan je pitao prolaznike, ali niko nije znao gde je. Prošli smo kroz pijacu i zašli u neke uske i tihe uličice. Hasan je kucao na vrata i raspitivao se. Najzad nam je jedna starica rekla da su tu nekada živeli neki Jevreji, ali da su odavno otišli. Nije znala šta se desilo sa sinagogom.

Vratili smo se do centralnog trga, gde je persijska vlastela nekada davno igrala polo, i ušli u džamiju šeika Lotfolaha. Tu sam sreo još jednog turistu – mladog, veoma visokog i mršavog Holanđanina. Ćaskali smo neko vreme dok smo fotoaparatima pokušavali da uhvatimo magičnu unutrašnjost džamije. Rekao mi je da je dao otkaz u jednoj amsterdamskoj banci i da je u Iran došao motorom. Želeo je da stigne do Pakistana. Njegov avanturizam nadilazio je sve ono o čemu sam sanjao šezdesetih, pa sam njegovoj hrabrosti zaveštao poslednje ostatke iskrenog, slobodnog i otvorenog sveta u koji sam nekad verovao i kojeg Šekspir nastavlja da otelotvoruje.

 

Stephen Greenblatt, The New York Review of Books, 02.04.2015.

Preveo Zoran Trklja

Peščanik.net, 27.03.2015.