Sami krivi za zidove oko sebe

Na nedavno održanom Međunarodnom filmskom festivalu FEST u Beogradu, film scenariste i redatelja Vuka Ršumovića Ničije dete, inspiriran istinitim događajima o dječaku kojeg su među vukovima našli lovci, njegovom prilagođavanju i socijalizaciji te ponovnom povratku u divljinu, dobio je nagradu u nacionalnoj selekciji. Prije toga film je dobio nekoliko prestižnih nagrada na svjetskim festivalima.

 

Razgovarao: Mladen Obrenović

O nagradama, porukama filma i svom radu, ali i o tome kako je “čovjek čovjeku (i dalje) vuk” za Al Jazeeru govori Vuk Ršumović.

Put nagrada kojima je ovjenčan Vaš redateljski prvijenac počeo je u jednom od zaštitnih znakova kinematografije, Veneciji, gdje ste dobili nagrade vrlo oštre filmske kritike. Kad biste stavili na vagu sve dosadašnje nagrade i nagradu na FEST-u, što bi prevagnulo? Ili su Vam sve nagrade jednako važne?

– Ne mogu baš sve nagrade biti podjednako važne. Mislim da je za svaki film prvenstveno veoma važno na kom se festivalu startuje, zato što to u velikoj meri može da odredi njegovu dalju sudbinu. Imali smo sreću da prvo budemo prihvaćeni u selekciju nedelje kritike u Veneciji, a zatim se dogodila sjajna reakcija, što je na neki način privuklo pažnju drugih festivala. Sve to olakšava dalji plasman i život filma. Pitanje je da li bi bio ovakav put filma da nismo počeli kako smo, i gde smo, počeli. U tom smislu, to je veoma važno.

Naravno da mi je intimno važno kako je premijera prošla na FEST-u. Imao sam zbog toga veliku tremu i stvarno mi je veoma drago da su reakcije tople i pozitivne. Zapravo mi je najvažnije i da najveći broj ljudi to doživljava i kao svoj uspeh i kao priču koja ih se na neki način tiče. Svi smo prezasićeni raznim pričama i to nam je, kao neki emotivni kanal, ostao kao neki vid komunikacije da se povežemo.

Ničije dete prvi je Vaš redateljski poduhvat. No, publika i struka tvrde kako je napravljen kao da je riječ o vrlo iskusnom redatelju. Rad na filmu je trajao pet godina. Jeste li baš toliki perfekcionist da ste se svojski trudili izbrusiti jedan dijamant?

– Kada radite, zavisite od mnogo okolnosti i u tom smislu svaki taj proces je mukotrpan. To su uvek neke višegodišnje porođajne muke. Ipak, uverio sam se da to nema ni mnogo veze sa budžetima. Početkom godine bio sam na festivalu u Palm Springsu, gde sam upoznao dosta kolega, raznih reditelja koji su radili sa ogromnim budžetima, a opet su morali da provedu tri, četiri ili pet godina na svom filmu. Taj proces jednostavno je takav. Sve to zajedno bila mi je ogromna, velika škola. U međuvremenu sam postao roditelj, pa mi je i jedno privatno iskustvo pomoglo u radu na samom filmu. Sa druge strane, sve je to u meni sazrevalo godinama i mislim da je upravo zbog toga nastao baš takav film. Vrlo je verovatno da film ne bi bio toliko uspešan ili tako lepo primljen da je rađen u nekom kraćem vremenskom periodu.

Kad pomislim ko sam ja bio kad sam krenuo da istražujem tu priču i ko sam sada, to su dve potpuno drugačije priče. U tom trenutku, pre pet godina, nisam imao dovoljno iskustva, ni životnog ni profesionalnog, da taj film realizujem.

Tvrdite da je Ničije dete priča o svima nama. Ima li ovaj film terapijski učinak na sve koji ga gledaju, jer kažete da govori o svakome od nas ponaosob?

– Mogu da govorim o reakcijama ljudi koji su gledali film, nekih bliskih ljudi i ljudi koji se bave filmom. Dosta njih je reklo da je to nešto što oslikava neki deo naših identiteta. Nekako su vrlo intimno doživeli priču. To mi je najvažnije od svega. Vodio sam se nekim sopstvenim kriterijumima, hteo sam da se bavim pričom koja je meni bitna, da se identifikujem sa tim junakom, jer mislim da mi je on bio generacija. Barem u mojoj glavi taj dečak je bio rođen iste godine kad i ja, pa ga je život odveo u nekom drugom smeru. Sve su to neke niti koje su mi bile bitne i mislim da ćete, kada ste iskreni prema sebi, zapravo dopreti do ljudi i oni će to doživeti kao nešto što je njihovo i što ih se tiče.

Govoreći o filmu, često spominjete kako je ime dio identiteta koji određuje sudbinu čovjeka. Koliko su na našim prostorima imena pomogla nekim ljudskim sudbinama, a koliko su im otežali?

– U nekim našim predrasudama, u nekim našim shvatanjima, u nekim našim fiokama koje smo svi izgradili i koje neprestano gradimo kao zidove između nas, mislim da nas sve te odrednice strašno ograničavaju i stavljaju nas u ksenofobične okvire, koji su strašno samotnjački. Sami smo krivi za to, jer sami gradimo zidove oko sebe. Neke stvari teško je globalno menjati, ali je bitno da svaki čovek krene od sebe i da sâm sebi postavi neka pitanja i krene da se menja. Zatim možemo i generalno, kao društvo, da se menjamo i da se razvijamo, odnosno da se trudimo da budemo zdrava društva.

Glavni junak filma iz divljine dolazi u civilizaciju, pa kad je upozna i vrati se među svoje, uvjetno rečeno, i ponovno odlazi u divljinu, simbolično među vukove. Jeste li se u filmu poigrali i sa svojim imenom, ali i sa onom starom ‘čovjek je čovjeku – vuk’?

– Nekako su se te stvari same namestile. Sa ovim filmom je sve naprosto tako da su neke stvari legle na svoje mesto. Ne mogu da kažem da me je ta sličnost privukla ili fascinirala u toj priči, ali i u Veneciji su to primetili. Bilo im je interesantno da je moje ime Vuk, a priča se tiče nekog identiteta koji to jeste vučji ili ljudski. U tom smislu to jeste neki splet okolnosti, a kako ja previše ne verujem u slučajnosti, nego mislim da se stvari dešavaju sa razlogom, onda može da se kaže kako je sve to sa nekim smislom

Koliko je popratna priča, a riječ je o filmu baziranom na istinitim događajima, bila vjetar u leđa, a koliko opterećujući faktor u radu?

– Meni je to definitivno bio vetar u leđa. To mi je bilo nešto što mi je bilo veoma važno. Naprosto se to desilo. Baš je Francois Truffaut, koji je na mene mnogo uticao jer je snimio film Divlje dete o jednoj sličnoj sudbini, rekao da realnost zapravo često ima više imaginacije od ljudi, a to se ovom pričom pokazalo. Sve to dodaje jedan novi, dodatni aspekt u smislu i značenju ove priče, a meni je pomoglo. Morao sam to sâm da prevaziđem u svom bavljenju ovom pričom, da negde prihvatim da je takva priča moguća, iako možda nije toliko verovatna.

Jeste li pokušali doći do pravog Harisa, a tako su pronađenom dječaku dali ime, ili je nemoguće doznati što se s njim dogodilo? Ili mislite da je bilo onako kako ste u filmu predstavili?

– Pokušavali smo neke stvari, prvenstveno vaspitač, koji mi je ispričao originalnu priču i koji je poznavao dečaka, i ja. Međutim, u tom smo istraživačkom procesu negde i udarili u zid i nismo do kraja uspeli da saznamo sve te neke detalje ili da dođemo do nekih ljudi. Sa druge strane, pošto je moja ambicija od početka bila da napravim igrani film, time sam se zadovoljio i dozvolio sebi tu umetničku slobodu da mogu da interpretiram neke stvari na svoj način i da ih tako postavim. Ipak, priča je prilično verna onome što ja znam o svemu tome.

Društvena angažiranost krasi Vaša djela. U svojim razvojnim fazama film je znao i lutati, no vraća li se Vašim i drugim filmovima, posebno na ovim prostorima, filmska umjetnost u te vode angažiranosti?

– Nekako se ispostavlja da su stvari koje su meni važne uvek društveno angažovane. Prosto živimo u nekim sredinama i društvima gde ima toliko tema o kojima treba govoriti, a o kojima se inače ne govori i bitno je da radimo na tome. To je jedini način da izađemo iz neke psihoze u koju smo svi upali i postanemo zdrava društva.

Afirmacija na domaćem terenu

Smatrate li da biste više inspiracije, materijala i bolje uvjete rada imali u inozemstvu nego ga ‘domaćem terenu’?

– Mislim da je lakši put prvo se afirmisati negde u sopstvenoj sredini. Budući da sam studirao scenario i bavim se pisanjem, onda mi je odlazak u inostranstvo uvek bio i jeste pod znakom pitanja upravo zbog toga što se jezik pojavljuje kao ograničavajući faktor da biste razmišljali o tome da odete negde i bavite se svojim poslom. Lakše se u svojoj sredini afirmisati, a zatim širiti tu priču i na neke druge sredine koje možda imaju želju i volju da sarađuju sa vama.

Uloga supruge i oca

Koliko je u Vašem razvojnom putu u umjetničkim vodama bila važna uloga oca Ljubivoja Ršumovića, od kojeg ste, ako ništa drugo, naslijedili talent, a koliko je značajna uloga supruge Ane Tomović, posebno na ovom projektu, budući da je profesionalna redateljica?

– Baš te dve osobe – otac i supruga – imaju najveći uticaj na mene, odnosno njihova reč ima mnogo veću težinu od reči nekoga drugoga. U tom smislu to jeste i veliki kvalitet, ali i veliko opterećenje, na neki način.

Ana je od početka bila uključena u ceo ovaj proces oko filma i svašta je prošla sa mnom. Da me ona nije naterala da nekako privodim stvar kraju, verovatno bih još pisao nove verzije scenarija. Ipak, ona je čula tu priču i prenela mi je, a zatim je u svakoj fazi rada bila uz mene, pa je i njen uticaj bio veoma značajan.

Kad je uticaj oca u pitanju, malo sam ga u ovoj priči držao po strani, i to svesno, iako je on bio uključen i čitao je scenario. Nisam želeo da me odvuče u nešto drugo, jer sam želeo da to ostane nešto moje, onako kako ga ja osećam i da, zapravo, ne izgubim tu vezu sa pričom.

Al Jazeera