Rusija – zemlja ovisnika

Karl Marks nam je nekad davno poklonio jedan zaista zgodan termin kojim je izvanredno precizno odredio jedan specifičan društveni sloj svog vremena, a to je „lumpenproletarijat“. Po Marksu, lumpenproleteri su ljudi koji ne žele i ne umeju da rade. Oni nemaju praktično nikakvu imovinu, ne slede nikakve etičke principe i ne umeju da planiraju čak ni svoju sopstvenu sudbinu. Oni su krajnje neodgovorni, a na izborima, oni glasaju za isto toliko neodgovorne političare.

Piše: Julija Latinjina

Kada su u XX veku razne države, u svakojakom obliku počele tim istim lumpenima da isplaćuju novčanu pomoć, njihov status se značajno promenio. Lumpen je i dalje ostao krajnje neodgovoran, infantilan i siromašan, ali sa stalnim izvorom prihoda. Lumpenovo odsustvo želje za bilo kakvim radom počela je da sponzoriše država. Tako je stvoren novi društveni sloj, sloj državnih lumpena, ili po analogiji sa zavisnicima od droge – sloj zavisnika od države.

I hajde da se sada zapitamo: a koliko danas, u savremenoj Rusiji ima takvih ljudi?

Deset miliona onih koji ne žele da rade

U skladu sa rezultatima istraživanja pod nazivom „Strategija-2020“, eksperti su 2009. godine izbrojali 6,3 miliona muškaraca koji nemaju nameru da bilo šta rade. Kada se ovome doda podatak da je, uprkos naglom padu ukupnog broja stanovnika, ovaj broj za devet godina porastao za 400 hiljada ljudi, zaključak onih koji su bili okupljeni oko ovog programa je bio „da ne samo da je porastao broj siromašnih, već je formirana i posebna subkultura siromaštva“. Svi ti ljudi žive praktično od po par kopejki koje im poklanja država.

A ako njima dodamo broj lumpena ženskog pola (njih je skoro dva puta manje – zanimljivo je da su čak i siromašne Ruskinje vrednije od muškaraca), dobićemo broj od oko 10 miliona radno sposobnih ljudi koji prosto ne žele da rade. A to je taman toliko koliko danas u Rusiji ima takozvanih gastarbajtera, to jest radne snage uvezene iz bivših (uglavnom srednjoazijskih) sovjetskih republika. To je skoro 14% od ukupnog broja radno sposobnog stanovništva Rusije koje broji 75,5 miliona ljudi.

Da paradoks bude veći, fizički rad se u Rusiji danas sasvim pristojno plaća. Taksista ili spremačica, ako malo zapnu, u Moskvi mogu da zarade i dve hiljade dolara mesečno. U isto vreme, u manjim gradovima i selima veliki broj ljudi živi sa 3-4 hiljade rubalja (100-130 dolara) mesečno, koje primaju u vidu državne novčane pomoći i ne pokušavajući da učine bilo šta što bi moglo da promeni njihovu sudbinu. Ispada da su primanja gastarbajtera, čak i kada se oduzmu sva zvanična davanja i reket koji im naplaćuje birokratija, u Rusiji znatno viša od onoga što primaju lumpeni.

A kada započnu razgovori o izborima i biračkom telu, u kom svojstvu se tu pominje lumpen? Lumpen je birač čiji se glas kupuje. A na čiji račun se on kupuje? Pa na račun ostalih birača. U demokratskom društvu, lumpen će glasati za političara koji mu je najviše obećao. A u društvu sa autoritarnim režimom, lumpen će uvek glasati za vođu čopora, za alfa jedinku koja se već nalazi na vrhu vlasti.

Sedamsto hiljada zaposlenih u obezbeđenju

Broj muškaraca koji ne žele da rade ni iz daleka nije iscrpljen brojem koji je objavljen u programu „Strategija-2020“.

Ovu trvdnju ću ilustrovati sledećim primerom: na putu za Skolkovo, na istom onom na kome se nalazi Skolkovski centar za inovacije, od pre nekog vremena je zabranjen saobraćaj. U početku su put pregradili sa nekoliko betonskih blokova i postavili kućicu za službu obezbeđenja. U toj kućici svakoga dana stoje (ili sede) dva stražara, dva više nego radno sposobna muškarca koji ne rade ništa. Zatim su malo dalje, kao dopunu, postavili još nekoliko betonskih blokova i tako zatvorili još dva odreska puta, a na kraju ovih pregrada takođe postavili kućicu. Sada već imamo četiri stražara. A onda, već sasvim blizu Centra za inovacije, nailazite na rampu pored koje stoji (ili sedi) još jedan stražar. Ako računamo da se kod nas pripadnici obezbeđenja smenjuju na 24 sata i da je svakom od njih sledeća smena tek nakon tri dana, to znači da samo na tom putu sedi (ili stoji) 20 konju rep da isčupaju zdravih momaka, koji ne rade ništa.

Prema zvaničnim podacima, u Rusiji je registrovano 24.700 firmi za obezbeđenje, a u njima je zaposleno 678.600 licenciranih bodyguard stručnjaka – ili skoro celih 1% radno sposobnog stanovništva Rusije.

Tih blizu 700 hiljada pripadnika obezbeđenja zaposleno je u jednom veoma specifičnom segmentu tržišta rada. S jedne strane, oni satima ništa ne rade (osim što, u Skolkovu na primer, nekoliko puta na dan izvire iz svojih kućica ili podignu rampu da propuste neki važan automobil), dakle oni su po svom društvenom statusu stvarno beznačajni, ali s druge strane, oni su ipak nekakva vlast. Njihova uniforma, a ponekad i oružje kojim su okićeni, daje im osećaj prevashodstva nad ostalim prostim građanima, nadmoćnost koja je obrnuto proporcionalna socijalnom statusu i primanjima tih ljudi.

Naravno, ne tvrdim da svih 700 hiljada ljudi obučenih u uniforme ukrašene amblemima raznih firmi koje brinu o obezbeđenju, pripadaju lumpenima. Ali da takav čovek, čiji je rad godinama sveden samo na to da navodno odluči hoće li nekoga propustiti negde ili ne, u jednom trenutku prelomi i počne nešto da radi, u to najiskrenije sumnjam.

Važno je pomenuti i to da rad ovih ljudi ne uvećava BDP zemlje. On ga u izvesnom izvedenom smislu često čak i smanjuje, što se na primeru skolkovskog obezbeđenja sasvim lako da uočiti. Naime, njihov rad se uglavnom svodi na to da poreskim obveznicima zabranjuju korišćenje puta koji je izgrađen zahvaljujući baš njihovim poreskim izdvajanjima.

Lumpeni sa epoletama

Tih 1% radno sposobnog stanovništva zaposlenog u svojstvu privatnog obezbeđenja, između ostalog svedoči i o nesposobnosti države da svojim građanima sama obezbedi red i mir. U isto vreme, broj zaposlenih u zvaničnim državnim službama bezbednosti prevazišao je sva očekivanja, pa čak i najciničnije prognoze.

U SSSR-u, na njegovih 300 miliona stanovnika, u Ministarstvu unutrašnjih poslova je 1990. godine radilo ukupno 628 hiljada ljudi, a u Rusiji 2012, na njenih 140 miliona stanovnika, u toj istoj ustanovi je danas zaposleno 1,1 miliona ljudi. U SSSR-u je jedan milicajac brinuo o bezbednosti 467 građana, a u Rusiji jedan policajac „štiti“ 129 građana.

Za poslednjih dvadeset godina, broj policajaca po glavi stanovnika je porastao 3,6 puta. A u stvari, ovaj broj je znatno veći. Iz Ministarstva unutrašnjih poslova u međuvremenu su se izdvojile Federalna migraciona služba, Federalna služba za kontrolu narkotika i još sijaset drugih. Samo Federalna služba obezbeđenja, Spoljna obaveštajna služba i Federalna služba bezbednosti (ФСО, СВР, ФСБ), danas imaju oko 140 hiljada zaposlenih. I mada u taj broj nisu uračunati graničari, to je već skoro 2,5 puta više od broja ljudi koji su 1953. bili zaposleni u tadašnjem Ministarstvu državne bezbednosti.

Ukupan broj formalno zaposlenih na poslovima državne bezbednosti (МВД, ФМС, ФСИН, ФСКН, ФСО, ФСБ i ostali) danas se u Rusiji približava cifri od 2 miliona ljudi, što predstavlja skoro 3% radno sposobnog stanovništva. A rast broja zaposlenih u svim tim raznim službama državne bezbednosti, ni u kom slučaju nije u korelaciji sa unapređivanjem bezbednosti građana. Događa se upravo suprotno: u odnosu na bivši SSSR, nivo kriminala je u naglom porastu. U Rusiji se danas na 100 hiljada stanovnika beleži oko 40 slučajeva ubistava, što je 40 puta više nego u zapadnoj Evropi. U XVIII veku je Engleska takođe imala otprilike 40 ubistava na 100 hiljada stanovnika, ali pri tome treba imati u vidu jednu sitnicu: u to vreme u Engleskoj uopšte nije postojala policija.

Ovaj veliki rast broja zaposlenih u organima bezbednosti i istovremeni nagli pad stepena same bezbednosti, svedoče o tome da je stvorena čitava klasa ljudi koja ne samo da se ne bavi zaštitom društva, već na njemu aktivno parazitira, to jest, ovi su ljudi vremenom prerasli u novi društveni sloj – sloj državnih lumpena. Za razliku od onih klasičnih Marksovih lumpena, ovaj sloj ruskog drštva ne samo da ne doprinosi uvećanju BDP-a, već ga veoma aktivno krnji. Stručnjaci su izračunali da zbog besmislene i ponižavajuće procedure obaveznog dobijanja (sa 20 godina starosti), a potom takođe obavezne zamene (sa 45 godina) unutrašnjih pasoša (nešto slično našoj ličnoj karti, prim. prev), država godišnje gubi oko 2,4 milijarde dolara. Ukupan iznos mita koji pri tome uzimaju službenici pasoških odeljenja je, razume se, znatno niži, ali sistem u sebi sadrži svojevrsni multiplikator na negativnu stranu, stranu gubitka. Naime, takođe je izračunato da svaki dolar koji državni činovnik iznudi od građanina, ruskoj ekonomiji nanosi najmanje 20 dolara štete.

Isto važi i za udare na biznis. Ako banda lumpena sa epoletama reketira nekog biznismena zahtevajući milion dolara, to ne znači da će tih milion dolara prosto promeniti vlasnika. To znači da će ekonomija Rusije (ne računajući sve one usputne neprijatnosti i ljudske patnje koje takvi događaji redovno izazivaju) biti oštećena za višestruko veći iznos.

I da ponovim: lumpen sa epoletama ne štiti društvo. Lumpen sa epoletama isključivo traži ono mesto sa koga će moći da izvlači ličnu korist na štetu društva, štetu koja je redovno višestruko uvećana u odnosu na korist koju ostvaruje. Da bi dobio jednu rublju mita, on mora da učini znatno veću štetu. Sasvim je razumljivo da će svaki lumpen sa epoletama, na izborima uvek glasati samo za onoga koji mu takav, parazitski način života omogućava. A u Rusiji je to najmanje 2 miliona poželjnih glasova, plus članovi porodice – pa sad računajte. Kada već može da bira, vaška će uvek izabrati onog koji joj omogućava da i dalje sisa krv.

Lumpeni sa ovlašćenjima

Sve što je rečeno za lumpene sa epoletama, može se skoro od reči do reči ponoviti i za sve ostale državne činovnike u Rusiji. Svaki činovnik ponaosob može biti čovek pristojnog ponašanja i potpuno prihvatljivih pogleda na svet. Ali kao stalež, oni su se od instrumenta koji bi trebalo da obebezbedi funkcionisanje države pretvorili u sloj parazita koji reducira blagostanje društva, a na račun akumulacije sopstvenog bogatstva.

Uzmimo za primer organizaciju pod nazivom Rospotrebnadzor. To je jedna od birokratskih prepona koju moraju da preskoče svi oni koji imaju nameru da započnu ili usavrše bilo kakvu proizvodnju ili prodaju. I evo opisa nekih tipičnih situacija. Metalurški kombinat treba da izgradi nekakvu ogromnu cev visoku 70 metara i da je potom napuni inertnim gasom. Na scenu stupa Rospotrebnadzor, njihov predstavnik vadi svoje ovlašćenje, potura ga pod nos direktoru kombinata i govori: „Vaša cev je viša od 50 metara, a bilo koji objekat viši od 50 metara mora da ima protivpožarni lift“. Ovaj će lift, naravno, udvostručiti troškove izgradnje, mada niko ne ume da objasni čemu bi trebalo da služi protivpožarni lift na cevi sa inertnim gasom.

Ili recimo, neka fabrika planira da rekonstruiše svoj pogon za elektrolizu i u vezi sa ovim planom iz Nemačke naručuje najsavremeniju opremu. Nad kadama za elektrolizu je već montirana velika klizeća dizalica. Dolazi komisija Rostehnadzora i govori: „Dizalica nema prozor i mi zato ne možemo da overimo tehnički prijem objekta“. I nikakvi pokušaji da se objasni da dizalica nema prozor zato što nije ni predviđeno da u njoj sedi dizaličar, neće uroditi plodom. A izrezati bilo gde na dizalici nekakvu rupu i proglasiti je za prozor, takođe ne dolazi u obzir. Istog trenutka bi bila poništena obaveza proizvođača da u garantnom roku vrši servisiranje dizalice.

Čime se zapravo bavi Rostehnadzor? Samo njegovo postojanje je dovoljan uslov za potpunu nekonkurentnost ruske ekonomije. U zamenu za neznatne sume mita i nešto malo sadističkog zadovoljstva, činovnici ove državne ustanove su se dosetili kako da praktično svu industriju Rusije drže na tehnološkom nivou iz 1960. A radi se zapravo o relativno nemoćnoj, malo poznatoj birokratskoj strukturi. Možete zamisliti kako to izgleda kada na teren izađu giganti poput Ministarstva finansija ili Ministarstva transporta.

Kao i oni sa epoletama, i sverusko činovništvo se takođe pretvorilo u stalež koji parazitira na ekonomiji. Rusija ima 1,6 miliona činovnika. Njih je naravno mnogo manje od onih 10 miliona lumpena pomenutih na početku, ali za razliku od ovih čistih neradnika, birokratija nije nekakva inertna masa prosto zakačena za ekonomiju. Ona ne živi od državne pomoći. Ona živi od toga što nanosi štetu ekonomiji.

Ukupan obim korupcionih usluga u Rusiji danas iznosi 25% BDP-a. Međutim to ne znači da lumpeni sa ovlašćenjima u svoje džepove izvlače četvrtinu novca koji je zemlja zaradila. To znači da svaki čovek koji nešto stvarno radi u ovoj zemlji zarađuje 5 do 10 puta manje nego što bi zarađivao da njih nema. Ili kraće rečeno, što je siromašnija Rusija – to su bogatiji činovnici.

Lumpeni sa diplomama

Visoko školstvo Rusije je od socijalnog lifta pretvoreno u instituciju za lumpenizaciju stanovništva.

U SSSR-u je visoko obrazovanje sticalo blizu 25% stanovništva. Visoko školstvo SSSR-a je bilo strogo selektivno, a u sferi prirodnih i fundamentalnih nauka bilo je ubedljivo najbolje na svetu. Visoko obrazovanje je takođe imalo ulogu socijalnog lifta, to jest studenti su studirali pod (za razliku od ostalih) ostvarivom parolom „sedi tu, uči i daleko ćeš dogurati“.

U savremenoj Rusiji visoko obrazovanje stiče 75% stanovništva. Broj izdatih diploma u jednoj godini 1,5 puta premašuje broj studenata koji su te godine završili studije. To se objašnjava time da na završnoj godini studija neki studenti dobijaju po dve, pa čak i tri diplome.

I ovde se nameću neka prilično prosta pitanja. Recimo, koliko uopšte vrede te diplome? Odgovor: njihova vrednost je često ravna nuli. Pa onda, kakvog je kvaliteta produkt kojeg tako masovno proizvode ruski fakulteti? To su obično ljudi koji nisu naučeni da rade i čije ambicije ne odgovaraju nivou njihovog obrazovanja, to jest to su – novi lumpeni. A gde se oni zapošljavaju? Oni najsrećniji postaju činovnici, to jest lumpeni sa epoletama ili sa ovlašćenjima, a oni manje srećni popunjavaju mesta u staležu onih koji žive na budžetu ili kako smo navikli da ih zovemo – „lekari i učitelji“.

U Rusiji se sa tim „lekarima i učiteljima“ događa veoma zanimljiva stvar. Osim političara koji ovu „zbirnu imenicu“ pominju uvek i isključivo u demagoškom kontekstu, u javnosti se prilikom opisivanja njihovog položaja u društvu koriste dva sasvim različita, reklo bi se nepomirljiva diskursa. Jedan je o tome da „lekari i učitelji“ imaju male plate i da su to pregaoci koji nesebično leče bolesne i uče decu za sedam hiljada rubalja mesečno.

Drugi je onaj o kome neprestano čitamo po novinama i blogovima. A to su priče o konkretnim lekarima i učiteljima. Recimo, u pjatigorskom porodilištu je umrlo novorođenče, jer lekari nikako nisu mogli da se dogovore koji od njih toga dana treba da dežura na porođajima bez koverte. Ili, u krasnodarskoj bolnici je hirurg nedelju dana vraćao kući majku sa malim detetom, kod kojeg je posle vakcinacije dijagnostikovan apsces. Nakon operacije su majku sa detetom ostavili da stoji u hodniku, sve dok dete na njenim rukama nije umrlo od gubitka krvi.

Lako se da primetiti da je reč o nekakvim sasvim različitim „lekarima i učiteljima“. Postoje apstraktni „lekari i učitelji“ koji iz nerazumljivih, ali nesumnjivo uzvišenih razloga rade za bedne plate sa kojima zaista veoma teško žive. I postoji značajan broj konkretnih lekara i učitelja koji su deo metastaze društva i koji preko krvotoka i limfnih čvorova teško obolelog društvenog organizma dalje šire opaku bolest.

Često možemo čuti parolu „Dostojnim učiteljima – dostojne plate!“ Koliko njih je stvarno dostojno?

Još jednom ću ponoviti: imam u vidu stalež, a ne konkretne ljude. U Rusiji postoje i pošteni policajci, zaista sjajni učitelji i časni lekari pregaoci. Ali statistika je neumoljiva. Po broju lekara po glavi stanovnika naša zemlja je na petom mestu u svetu, a po efikasnosti medicinskog sistema – na 130-om. I koliko god cinično zvučalo, to zapravo znači da sa aspekta organizacije našeg društva, osnovna funkcija lekara nije pružanje zdravstvenih usluga. Njihova osnovna funkcija je stvaranje atmosfere zavisnosti od države. Više-manje isto važi i za učitelje.

Lekari i učitelji su i sami duboko zavisni od države i već samim svojim postojanjem jednodušno ometaju stvaranje normalnog tržišta medicinskih i obrazovnih usluga, a za uzvrat, državi izručuju društvo sa stanovništvom takođe duboko zavisnim od države. Proverite rezultate bilo koje izborne komisije sa izbornog mesta na kome je Putin pobedio sa skoro 70% glasova, i videćete da je među biračima bio značajan broj lekara i učitelja, to jest zavisnika od države, koji su u isto vreme i jedan od glavnih oslonaca režima.

Rusija ima ukupno 1,36 miliona školskih učitelja (kod nas ih iz nekog razloga zovu prilično ponižavajućim imenom – nastavno osoblje) i 341 hiljada profesora. Ukupan broj lekara je 690 hiljada.

Penzioneri

U Rusiji ima 40 miliona penzionera, od kojih njih 12 miliona i dalje rade. To je oko 40% biračkog tela.

U zemljama gde vlada tržišna ekonomija i u kojima je penzijski sistem organizovan tako što se penzije isplaćuju iz fondova koji su uključeni u tržišta kapitala, penzioner spada u jednu od najslobodnijih i relativno najbogatijih kategorija stanovništva. Da, njegovi prihodi jesu manji u odnosu na prihode koje je imao tokom radno aktivnog perioda života, ali zato su mu i rashodi znatno niži. On ima kuću koju je već otplatio, njegova deca su već odrasla i domaći budžet mu više ne opterećuju troškovi njihovog školovanja i uopšte, sve potrebe su mu znatno smanjene, a fondovi u koje je nekad uložio svoj zarađeni novac donose mu redovne i stabilne prihode. Ko su glavni putnici raznih prekookenskih tura i krstarenja po južnim i ostalim morima? Odgovor: penzioneri. Ko su najćešći kupci nekretnina na Karibima, Kritu ili Kipru? Opet penzioneri.

Penzioneri da, ali ne ruski. Ruski penzioner je celog života radio, sve što je imao davao je državi, a pred kraj života potpuno zavisi od te iste države koja mu isplaćuje po par kopejki, bez mogućnosti da od nekog drugog išta dobije. Na prste se mogu izbrojati ruski penzioneri koji su slobodni i pristojno situirani ljudi. Ruski penzioneri predstavljaju socijalni sloj za koji je karakterističan takozvani stokholmski sindrom. Oni sasvim dobro znaju da ih je država pokrala, ali su istovremeno od nje potpuno zavisni. Oni znaju da jedino država može da im da novac i zbog svojih (kao specifičan društveni sloj) socijalnih interesa, oni će uvek glasati za onoga koji obećava da će dati, da će nekom oduzeti pa onda podeliti ili da će prosto razdeliti.

Otimači umesto zemljoradnika i „služlibizi“ umesto biznismena

Sloj koji vlada Rusijom – činovnici i bezbednjaci koji se bogate na račun zemlje koja postaje sve siromašnija – realno broji oko 5 do 6 miliona ljudi. Zajedno sa članovima njihovih porodica, to je već oko 10% birača. To i jeste ta novostvorena ruska srednja klasa. To su ljudi koji kupuju stanove i luksuzne automobile, sede u restoranima i troše pare po buticima. U XIX veku se pod srednjom klasom podrazumevala samostalna buržoazija, a danas su pripadnici srednje klase u Rusiji – panduri i činovnici.

Međutim, sloj onih koji su oslonac današnje vlasti u Rusiji još je širi. To su ljudi koji su zahvaljujući raznim zgodnim izgovorima lišeni samostalnih izvora primanja i tako ostavljeni na milost i nemilost države. Tu su 40 miliona penzionera, 10 miliona pravih lumpena koji žive od državne pomoći i oko 2,5 miliona „lekara i učitelja“.

Zemljoradnici, radnici i biznismeni, svi oni zajedno čine manje od polovine biračkog tela Rusije. A čak su i oni u velikoj meri zavisni od države.

Samostalni zemljoradnici se, gde god je to moguće, zamenjuju otimačima koji od tih ljudi silom grabe parcelu za parcelom, a potom ih obrađuju koristeći se ekskluzivnim banditskim pravom na jeftine državne kredite. Radnici, odnosno velika većina njih, zaposleni su u državnim preduzećima u okviru takozvanog vojno-industrijskog kompleksa, a ona su bez podrške države osuđena na propast. A što se biznisa tiče, u Rusiji ima mnogo manje pripadnika klasične buržoazije, nego „služlibiza“ (službena lica zainteresovana za biznis – srećno smišljena višesložna skraćenica Aleksandra Lebedeva, jednog od vlasnika Nacionalne rezervne korporacije – НРК). Očigledno je da bi uništavanjem putinskog tipa države ruski biznis kao klasa imao višestruke koristi. Ali mnogi konkretni biznismeni – od gazde „Rusala“ Olega Deripaske pa do „najvećeg evropskog zemljoposednika“ gubernatora Tkačeva – time bi doživeli ne samo veliku štetu, već po svoj prilici i potpunu katastrofu.

Da bi mehanizam državne lumpenizacije ispravno funkcionisao, bilo je neophodno formirati još jedan društveni sloj, sloj robova ili, kako ih ovde iz meni nepoznatih razloga ponemčeno zovu – gastarbajtera. Gastarbajteri rade sve (uglavnom) fizičke poslove toliko jeftino, da za ljude koji žive od novčane pomoći nema nikakvog smisla da se iz svojih prigradskih naselja i sela sele u grad. A gradski činovnici, koji rad gastarbajtera ne plaćaju ni izbliza onoliko koliko on zapravo vredi, to jest onoliko koliko je on po dokumentima komunalnih organizacija normiran – svu razliku trpaju sebi u džep.

U suštini, ideal putinske države izgleda ovako: na vrhu su državni paraziti (sa epoletama i ovlašćenjima), niže su zavisnici (lekari, učitelji i plaćeni neradnici), a na samom dnu – robovi. Na društvenu strukturu vlast utiče tako što se svim silama trudi da maksimizira broj zavisnika i minimizira broj slobodnih ljudi. „Smrt nacije i ruskog naroda – to je kurs kojim sadašnja vlast vodi ovu zemlju“ – napisao je Mihail Dmitrijev u poslednjem izveštaju Centra za strateška pitanja (ЦСР).

Degeneracija nacije

„Vladimir Putin ne upravlja ovom zemljom samostalno, pa čak ni u ime famoznih zloglasnih pripadnika službi. On je samo politički predstavnik parazitskog društvenog sloja koji je narastao do neverovatnih razmera, i koji se, zahvaljujući njemu, konstituisao u vladajuću klasu“ – navodi Vladimir Pastuhov u svom članku „Država pod diktaturom lumpen-proletarijata“.

U stvari, težnja ka ovakvoj strukturi stanovništva karakteristična je za mnoga savremena društva. Već duže vreme, i u Evropi i u SAD hronično raste broj državnih službenika, državnih kompanija i svih ostalih članova društva koji žive na državnom budžetu. A oni koji zavise od države – u prvom redu učitelji i političari – postaju propagatori i zagovornici „države dadilje“ (nanny state).

Podsticanje nerada i socijalnog gotovanstva izrazito je karakteristično za zatvorene mafiozne i autoritarne strukture. HAMAS u sektoru Gaza namerno održava taman toliki stepen nasilja i nestabilnosti, koji mu omogućava da bude (i ostane) jedini izvor novca na tom području. Otprilike je tako živeo i grad Medeljin, drugi po veličini grad u Kolumbiji. Svi stanovnici tog grada su znali da su narko-baroni bili vinovnici njihovog užasnog siromaštva, ali to im uopšte nije smetalo da prosto obožavaju Pabla Eskobara. On im je bio jedini dobrotvor, jedini izvor novca.

Jedna od najočiglednijih razlika između demokratskog i mafijaškog sistema gotovanstva je ta što demokratija svojim džabalebarošima obezbeđuje mnogo veće prihode. Mafijaška struktura na ime pomoći svojim gotovanima obezbeđuje neuporedivo manje iznose, ali paradoksalno, privrženost lumpena alfa predvodnicima zbog toga ne opada. Zapravo se događa nešto sasvim suprotno: siromašni Sicilijanac je mnogo odaniji svome donu nego nezaposleni Amerikanac svom predsedniku Obami.

Rusija može da se uporedi sa klinikom za odvikavanje od droge u kojoj lekari svoje pacijente guraju u sve dublju zavisnost, umesto da ih leče. Naravno, lekari ove klinike su prestupnici, ali ako bi ih sve odjednom pohapsili, to uopšte ne znači da bi pacijenti klinike odmah prestali da budu narkomani. Može biti i da mnogi od pacijenata ove klinike i ne žele da budu narkomani. Ali ako im se da opšte pravo glasa, većina njih će glasati za obavezno besplatno snabdevanje građana narkoticima.

Nažalost, u takvim uslovima nije dovoljno smeniti šefa klinike. Bez radikalnog smanjenja broja policajaca svih boja i dezena, bez otpuštanja viška činovnika i bez potpune revizije svih njihovih ovlašćenja, bez radikalne revizije poreskog sistema, bez reorganizacije obrazovanja, zdravstva i penzionog sistema, bilo koji novi šef klinike će u rekordnom roku postati drugi Putin.

U Rusiji je više nego neophodno uništiti sistem državne lumpenizacije, sistem koji proizvodi lumpene koji vladaju državom parazitirajući odozgo, kao i lumpene koji od nje prosto samo zavise i koji su se zapatili odozdo. U zemlji u kojoj većinu predstavljaju lumpeni, dokrajčiti ovakav sistem pomoću većine je apsolutno nemoguće. A reč je o životu ili smrti nacije.

Новая Газета