Remont kao alarm stanja u kulturi

Nigde se ministar Vladan Vukosavljević ne oseća tako dobro kao u ruskom zagrljaju, pa makar to bilo u redakciji ruske informativne agencije Sputnjik, za koju je nedavno dao intervju, a sve to povodom imenovanja Parka Aleksandrov u Beogradu, u znak sećanja na članove istoimenog hora koji su nastradali u avionskoj nesreći iznad Sočija 25. decembra 2016.

Piše: Saša Ilić

Sve se to događalo 10. novembra, u okviru balkanske turneje obnovljenog hora Aleksandrov, čiji je boravak u Srbiji, kako to naglašava Sputnjik, bio „najdinamičniji“. Kako i ne bi bio, kada je ministar kulture doneo odluku da se Devojački park u Beogradu, smešten između Ulice srpskih vladara i Kraljice Natalije, odnosno Spomenika caru Nikolaju i Ruskog doma, nazove po ruskom komemorativno-propagandnom ansamblu. Ova odluka je donesena direktivom iz ministarstva, koja je potom usvojena u Skupštini grada, a zatim realizovana uz ceremonijalni deo u kome se još jednom potvrdila „bratska veza“ između Rusije i Srbije. No ono što je mnogo zanimljivije od toga su izjave ministra Vukosavljevića, koji je odgovarajući na Sputnjikova pitanja, objasnio kako vidi srpsku kulturu, njenu polarizovanost, svoje kritičare kao i prioritete u finansijskom „ohrabrivanju kulturnih potreba“. Sve se ovo događalo u vreme kada je Remont, jedna od najvažnijih institucija savremene umetničke produkcije u Srbiji, objavila alarmantnu vest da se nalazi pred gašenjem. Svima je već jasno kako je do ovoga došlo, ali nije zgoreg još jednom ponoviti da je glavni uzrok tome katastrofalna kulturna politika ministra Vukosavljevića, koja je do ruba propasti dovela institucije savremene kulture u Srbiji. Remont je samo deo problema koji je proizveo ministar Vukosavljević svojim „ohrabrivanjem“ grobljanske kulture i zatiranjem svega što ima veze sa savremenošću.

Iz grobljanskog istorijskog arsenala dolaze i ministrove spekulacije o slabosti srpske kulture. Naime, na pitanje Sputnjika „kako kao narod možemo da se okupimo oko definisanja toga šta je naša kultura“, ministar je posegao za argumentima od pre sto godina, pozivajući se na „zloglasnog Benjamina Kalaja, upravitelja BiH“, koji je kao poznavalac srpske politike i istorije izrekao nešto što je današnjoj vlasti u Srbiji očigledno važno: „Naš najveći saveznik u borbi protiv Srba u političkom prostoru na Balkanu jeste i biće srpski partikularizam“. Ovu tezu ministar Vukosavljević tumači kao „podvojenost, nesaglasje, odsustvo zajedničke strategije i slične stvari“, što on svojim strateškim planiranjem želi da predupredi. Sledeći svoju tezu o glavnoj opasnosti po srpsku kulturu, Vukosavljević markira kritiku koja je u proteklom periodu bila upućena njegovom radu kao „politizovanu, politikantsku i često vrlo detinjastu“. Nosioce takve kritike vidi pre svega u civilnom sektoru, udruženjima i institucijama kulture kojima pripada i pomenuti Remont, koji je, budući izbrisan sa liste korisnika sredstava Ministarstva kulture, namenjenih „savremenom stvaralaštvu“, ostavljen da se sam od sebe ugasi. Sličnu sudbinu je ministar Vukosavljević namenio i ostalim srodnim institucijama, festivalima i nezavisnim medijima, koji takođe spadaju u njegov resor. Razlog za to, objasnio je Vukosavljević, pre svega je borba protiv procesa akulturacije („proces u kojem članovi jedne zajednice prihvataju uverenja i ponašanja neke druge zajednice, putem neposrednog dodira ili posredovanjem masovnih medija“). Ovaj bi proces, upozorava ministar, mogao da dovede do toga da „srpska kultura ubuduće nema svoje ime i prezime, da to postane jedan amorfni zbir pojava i fenomena u različitim oblicima postojanja“. Naposletku bi došlo do „topljenja osnovnih identitetskih atributa srpske kulture“, kako to slikovito voli da kaže ministar, koji je u odbranu „identitetskih atributa“ pokrenuo proces podziđivanja „srpskog identiteta“ ruskim amalgamom, kako se praktikovalo u predvukovsko doba.

Vukosavljević je kao čovek Krunskog saveta sasvim dosledan svojoj kulturnoj politici. On radi u skladu sa politikom dvora koju je kritikovao još Dimitrije Tucović, a koja je posredstvom ljudi koji su od raspada Jugoslavije postali zagovornici obnove monarhije a sa njom i njene kulturne politike, ponovo revitalizovana. Imajući to u vidu, sasvim je logično sve što se u polju kulture događa, a s tim i potiskivanje svih pojedinaca i institucija koje ministar i njegovi saradnici vide kao najveću opasnost po srpsku kulturu. Poređenja radi, ta formula kulturne politike danas izgleda ovako: general Vladimir Lazarević, koji je po komandnoj odgovornosti osuđen za ratne zločine na Kosovu 1999, poželjan je kao predavač na Vojnoj akademiji jer predstavlja jedan od branika akulturacionim procesima u obrazovanju novih vojnih kadrova, dok je Remont kao institucija, osnovana iste te 1999. godine kao mesto kulturnog otpora Miloševićevoj politici, nepoželjan jer svojim radom, promocijom savremene umetnosti i civilizacijskih vrednosti dovodi „srpski identitet“ do tačke topljenja.

Nesrećni članovi ansambla Aleksandrov, koje je rusko ministarstvo odbrane 25. decembra prošle godine uputilo u Siriju, dodatno opteretivši Tupoljev-154 i neprimerenim vojnim materijalom o čemu se kasnije nije čulo ni reči, nisu mogli ni da sanjaju da će njihova pogibija jednog dana pronaći smisao u novoj kulturnoj politici Srbije. Ministar Vukosavljević je ceremoniju podno Spomenika caru Nikolaju iskoristio i da bi uputio svoj prekor svima onima koji Srbiji spočitavaju „sedenje na dve stolice“: „Srbija i Rusija ne sede na dve stolice, kao što neki vole to da kažu, već zajedno, čvrsto i složno, sede na velikom prestolu slovenske kulture, zajedno sa drugim slovenskim narodima“. Ovaj monarhistički sokolski poklič ministra Vukosavljevića upućen je ne samo zapadnim ambasadorima u Beogradu već i poslenicima u kulturi Srbije. U njemu je projektovano mesto i razvoj srpske kulture, i to kao „amorfnog zbira pojava i fenomena“ koji su samo produkt jedne višedecenijske akulturacije, koja se u svakodnevnom govoru političara podrazumeva kao stožerni deo „našeg kulturnog identiteta“. Isto onako kao kada premijerka Brnabić, bez razmišljanja, konstatuje da je general Lazarević sada slobodan čovek i da može raditi šta god hoće. S druge strane, opstanak Remonta na savremenoj domaćoj i regionalnoj sceni važan je i zbog toga jer se protivi upravo ovakvoj kulturnoj i političkoj matrici.

Peščanik

Podijeli objavu

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here