RAZGOVOR S LJUBIŠOM SAMARDŽIĆEM: Pustite me da sanjam i da volim ljude

Ljubiša Samardžić jedan je od glumaca koji su s neopisivom lakoćom osvajali i još uvijek osvajaju srca ljubitelja filma s govornog područja jezika kojim govorimo i kojeg razumijemo. Mnogi će se složiti da je u pitanju jedan od najvećih iz plejade glumaca koji su obilježili odrastanje starijih generacija našeg čitateljstva.

Razgovarao: Dejan Kožul – 14. travnja 2015. godine

U razgovoru s našim beogradskim suradnikom Samardžić za Lupigu govori o minulim vremenima i filmovima te o brojnim drugim zanimljivim temama. Obzirom na aktualne najave o remakeu filma Valter brani Sarajevo, u kojem je Samardžić odigrao zapaženu ulogu, razgovor započinjemo upravo navedenom temom.

Kako vi gledate na mogućnost da se napravi rimejk „Valtera“? Ovoga bi finansirali najveći fanovi – Kinezi.

– Morate da shvatite vreme kad se rodio Valter. Prvo, Hajrudin, Šiba Krvavac je verovatno najinteresantnija ličnost u svetu filma. On je bio jedan beskrajno mio, pametan, mudar čovek. Poštovao je ljude i ljudi su ga beskrajno voleli. Sa svoja četiri filma („Diverzanti“, „Valter“, „Partizanska eskadrila“ i „Most“) ostavio je ogroman pečat na antifašistički film. To je čovek koji je zaslužio veliko poštovanje. Ali vratimo se na tu, neobičnu, interesantnu temu. Sad treba da se malo prisetim prošlosti. Veliki svetski ratni filmovi, poput „Topova sa Navarona“, koji je bio inspiracija Šibi za ove filmove, preko američkih filmova iz tog perioda nisu doživeli rimejk. Ne znam ni da li je moguće napraviti rimejk „Valtera“. Ne znam kako bi izgledala “Bitka na Neretvi“ da se pravi rimejk. Da li vi mislite da može da se napravi takav film, kao Valter? Jednom se rodi čestito delo, jednom se stvori atmosfera harmonije unutar tima. Svi smo disali kao jedan. Preduslov dobrog stvaralaštva je simbioza i razmišljanje, tolerancija svih mogućih članova ekipe. Glumci su se utrkivali da budu što bolji. Verujte mi.

Opišite nam malo atmosferu sa snimanja.

– Ludovali smo u onom vozu koji je išao gore na Vracama, išli po kafanama… Šiba je non stop brinuo da ne nastradamo. Mi smo film snimali na mnogim lokacijama, ali nam je najviše prijalo Sarajevo. Sarajevo je i zaslužilo taj film. Hotel „Evropa“ je tada bio centar sveta. Svake večeri, po završetku snimanja skupljali smo se u „Plavom podrumu“. To je bio kultni kutak i tu smo imali svoj sto. Direktor hotela nas je lično služio jer je pod svaku scenu želeo da nas ugosti na pravi način. Ta toplina, to drugovanje nas je vezalo i verujte mi nikad moje srce neće biti sa prekim pogledamo prema bilo kome iz Sarajeva. Sarajevo je za mene jedan od multikulturnih centara Evrope. Taj period slobode, slobode duha i iskazivanja, pesama… Tad su se pojavili najveći sevdasi. To je bilo fantastično vreme. Jednom rečju neponovljivo vreme. Sećam se kad je bila premijera filma u Skenderiji, nismo mogli da izađemo. To je bilo neviđeno. Jednom Valter, uvek Valter, ali teško je napraviti rimejk.

Vreme u kom se onda pravio Valter uveliko se razlikuje od sadašnjeg.

– Ne zaboravite da, kad su rađeni ti filmovi da smo već živeli u slobodi. Sloboda je trebalo da afirmiše Narodnooslobodilački rat, a ljudi koji su stradali u tom ratu trebalo je da dožive svoju reinkarnaciju. Tako i Valter Perić postaje legenda. On je bio velika Šibina inspiracija koji je od početka do kraja gradio jednu priču sa toliko vizije i pameti da je on uzeo čak prave istočne Nemce za uloge nemačkih vojnika. Nije uzeo statiste iz Bugojna ili Sarajeva, Konjica… Naprotiv. Uzeo je prave glumce, Nemce koji su igrali u tom filmu i svi su bili opčinjeni kad je napravljen. Imali su poštovanje prema delu, a delo je čestito. Ja sam kao čovek ponosan na to. Jednom rečju, Šibini delo će večno trajati. Neće ga ugroziti ni eventualni rimejk.

Kinezi finansiraju rimejk. Poznat je njihov odnos prema filmu. Kako ste vi doživljavali te počasti?

– Baš je nedavno ambasador Kine bio kod mene, a kad je bio predsednik, prvog koga je tražio da vidi, nije mogao da vidi Batu jer je bolestan, bio sam ja. Razgovarali smo deset minuta. Čovek pamti sve detalje, pa smo čak zajedno i pevali. Kad god smo Bata, Rade Marković ili ja bili tamo, Kina je bila na nogama. Ja sam bio tri puta. Dočekivan sam na rukama. Da li će zaista napraviti rimejk ne znam. To prepuštam onima koji maštaju o tome. U našem filmu je to bila borba za slobodu protiv okupatora, protiv fašista. To je antifašistički film ispleten tako dramaturški da ja i danas skidam kapu Šibi Krvavcu i svim njegovim saradnicima na scenariju. Ako se pravi rimejk onda morate imati neprijatelja. Ko će biti neprijatelj? Da li će to biti Amerika? Kina protiv Amerike? To je veliko pitanje. Ili će to biti splet nekih zemalja… Jednom rečju treba imati pameti za takav jedan korak.

Kako na kraju sagledavate priču o Valteru? Kako se sve više revidira istorija, izjednačavaju fašistički i antifašistički pokreti tako se Valter sve češće priziva.

– Neprimerena je situacija da se četnički pokret upoređuje sa partizanskim koji je imao svoj cilj, a to je sloboda i da se definitivno obračunaju sa fašistima. Ne zaboravite da je Nemačka bila moćna zemlja, a ekspanzija je krenula ludački. Mnoge zemlje su izgubile svoj identitet i fašisti su osvojili veliki deo Evrope. Na sreću, usledila je konsolidacija Rusije 1943. i 1944. godine. Nemci su bili pred Staljingradom. To su poslednji trzaji ozbiljnih zemalja i tad se civilizacija ujedinjuje. Kreće se protiv Nemačke svim snagama i onda su saveznici sa Jugoslavijom krenuli u taj okršaj do kraja i izborili smo se za slobodu. Ta sloboda je kod Tita imala jednu tamnu mrlju jer je trpao ljude na Goli otok, na taj necivilizacijski kutak. Mnogi ne znaju da je na Golom Otoku bio i Šiba Krvavac. Bio je derle, ali je bio u pokretu otpora i tamo je proveo šest meseci. Taj deo istorije može da se pamti po zlu, ali možda je to bilo Titovo jedino rešenje da se ne sruši sve za šta su se borili. Sećate se da je Staljin 1948. godine hteo da ušeta u Jugoslaviju. To je period pune satisfakcije slobodarstva. Postali smo jedinstvena zemlja, nije se razmišljalo o tome da li je neko pravoslavac, katolik, musliman… To je period koji izrazito poštujem i volim. Tito je bio čovek koji je voleo film i zahvaljujući njemu mnogo štošta je zaživelo u filmskoj umetnosti. Sećam se jednog interesantnog detalja. Napravljena je „Kozara“ i mi smo u Puli doživeli neviđenu satisfakciju. Tito je tad imao neke svoje snove, kao i Veljko Bulajić da naprave „Bitku na Neretvi“, shvatajući da je taj historijski događaj idealan za umetničku transkripciju. Sećam se kao danas… 1963. godine, već smo se spremali da snimamo film, međutim, desi se zemljotres u Skoplju. Tito je tad zaustavio kompletnu pripremu za film i sačekao je tri godine. Te, 1966. nalazimo se na Vangi. Veljko Bulajić dolazi meni i šapne mi: “Molim te, kad sedneš sad pored njega predloži mu da revitalizuje „Bitku na Neretvi“”. Kako se otvorio razgovor, rekao sam mu da se Skoplje pridiglo i da bi bilo divno da napravimo film. On se složio, a Veljko Bulajić koji je svo vreme sedeo iza mojih leđa samo me potapšao da ustanem, što sam i učinio. On je seo i napravio dil. I tako je došlo do filma. Eto, takav je bio Tito.

Kako ste vi gledali na opsadu Sarajeva s obzirom na taj odnos koji ste izgradili prema gradu?

– Bolno. Izuzetno bolno. Često sam razgovarao sa mnogim ljudima. Jednom sam čak zvao Pujdu (Mustafa Mustafić op. aut.) i opisao mi je kakvo je bilo stanje. Sećam se da sam rekao ako im bilo šta treba da mi jave. Rekao je: “Ljubiša, ne treba nam ništa. Treba nam samo malo više svetla”. Razumeo sam to. Saosećao sam sa svima, Šibu sam često zvao, posebno kad je došla ta fatalna godina početka opsade grada. Dva, tri puta sam ga zvao 1992. da ga izvučem iz Sarajeva. Čak sam ga našao u bolnici. Rekao sam: „Šile moj, sve ću učiniti da te izvučem. Imam mogućnosti.“ A on meni kaže: „E, Ljupče, Ljupče… Jebeš ti moje izvlačenje. Deliću sudbinu sa svojim Sarajlijama“. Shvatio sam tu dirljivu rečenicu. Nikad nije želeo da napusti svoje Sarajevo i ono što je možda najlepše… Kad sam posle tri godine imao premijeru filma „Ubistvo s predumišljajem“, onda su me zamolili da ja govorim na njegovoj trogodišnjici smrti. Ostao sam privržen tom gradu jer je Sarajevo u mom srcu. Zato sam se i vratio u Sarajevo sa „Mirisom kiše na Balkanu“.

Da li ste imali prilike da pročitate poslednji intervju Bate Živojinovića?

– Nisam.

Kako vi gledate na njegov angažman tokom devedesetih?

– Smešno je da razgovaramo o tome. Nije dobrog zdravlja. Znam kakav je bio razgovor i između Borisa Dvornika i njega. Ne treba da razgovaramo na tu temu. Nemam nerava da se uključujem u taj njihov svet.

Spominjali ste u par navrata i „Bitku na Neretvi“ i Veljka Bulajića. Kako vama izgleda ta bitka za prava, svojatanje filma?

– Ja vas molim da ne banalizujemo razgovor. Sve je postala velika sprdnja. Film sam po sebi zrači toliko da je neprimereno svojatati ga. On pripada Evropi i svetu, ne samo jednoj državi, republici. To je moralna slika društva. Moj stav je da je „Neretva“ film koji pripada svima nama. Mi smo ugradili sebe u taj film. Radili smo ga tri i po godine i svako od nas ima delić autorstva u filmu, ali ne treba oko toga praviti frku. Neka se bore oni koji smatraju da pripada njima. Meni je sve to smešno. Pustite me da sanjam i da volim ljude i da volim svoju zemlju, moju veliku Jugoslaviju i sve one koji su poštovali mene i koje sam ja poštovao. Ja nikad ne mogu da zaboravim Branka Bauera, Ivana Hetriha, Čkalju, Acu Đorđevića, Boru Todorovića… Sa svima sam radio, a čovek kad se priprema za kraj treba da se osmehne i zahvali svima. Lepo govore Latini: „Panta Rei“. Sve teče i sve se menja.

Koliko god se delili činjenica je da su koprodukcije između novonastalih zemalja sve češće. Dakle, dok se u nekim segmentima još delimo novi film ipak prevazilazi te prepreke. Možda je sve samo pitanje praktičnosti i lakše dostupnosti novca?

– Kinematografije novih zemalja će opstati samo zahvaljujući koprodukcijama. Koliko sam shvatio svi su spremni na to. Taj lanac je za mene dragocen. Pitanje je samo da li se stvorilo veliko delo u međuvremenu. Pratim sve šta se dešavalo poslednjih 15 godina i nije se pojavilo neko delo koje će biti fascinantno. Nije ostalo skoro nijedno delo kao trajna vrednost. Današnje generacije su malo izgubljene. Taj liberalni kapitalizam je samo po sebi surov. Nema milosti. Kapitalista će vas za čas izbaciti na ulicu. Ne volim taj sistem. Ja sam ipak rudarsko dete, upamtio sam šta znači rudarski hleb. Uvek sam ga cenio. Kao dete sam poneo osećaj sirotinje, ali sam smatrao da to nije kob, već te tera da razmišljaš, poštuješ i jedino tako opstaješ. Danas države ne mare za čovekom. Treba sačuvati čoveka kao kap vode na dlanu. Voleo bih da se svi ujedinimo kao neka harmonična celina, a da ne jurimo bez glave u neku Evropsku Uniju ili nešto drugo.

Spominjali ste da niste pobornik neoliberalizma. Okupacija bioskopa „Zvezda“ je akcija, između ostaloga, usmerena direktno protiv toga. Kako vi vidite tu akciju?

– Vlast je dozvolila da to bude prodato i valjda su prepoznali da će taj kapitalizam valjda da zaživi. Nisam jedan od onih koji je spreman da govori više o toga.

A vidite li barem nadu da bi se na taj način bioskopi mogli vratiti ljudima?

– Svaka zemlja nosi svoje breme, nosi i odnos prema kulturi. Kultura je neophodna svakom čoveku. Mlada generacija se okrenula svojoj muci i svojim lascivnostima, ali ja nisam pobornik toga.

Lupiga.Com