Putinov vremeplov

Veliki engleski pisac naučne fantastike H.G. Wells, koji je sa kinematografskom preciznošću opisao putovanje jednog čoveka kroz vreme, propustio je da zabeleži veoma važnu stvar u svom romanu Vremeplov: posledice tog neobičnog putovanja na psihu putnika.

Čovek je biće svog vremena. „Pokušajte da me otrgnete iz vremena! Garantujem vam, polomićete vratove“, napisao je pesnik Osip Mendeljštam pod Staljinovom vladavinom. Njega je iz vremena otrgnula tek nemilosrdna mašinerija Gulaga.

Wellsov roman iznedrio je poseban žanr – fantastična putovanja kroz vreme. U većini takvih knjiga i filmova, baš kao kod Wellsa, psiha putnika ostaje potpuno zanemarena. Heroj se po pravilu vraća u svoje vreme srećan i prepun utisaka.

Dok je sa putovanjem u budućnost sve naizgled jasno, akademske duše posebno inspiriše mogućnost povremenog povratka u prošlost. Teoretičari o tome strastveno raspravljaju i ne shvataju da se upravo gradi jedan takav vremeplov za otiskivanje u prošlost. Zanimljivo je da tu nije reč, kao kod Wellsa, o usamljenom heroju, već o celoj zemlji – 140 miliona građana Rusije. U tako odvažan eksperiment može da se upusti samo neko ko je zaista opsednut ovom idejom. To Rusima svakako ne nedostaje. Setimo se samo 20. veka i komunističkog projekta. Opsednutost je verovatno i razlog zašto je prvi čovek u svemiru bio Rus…

Ali ko je izgradio i pokrenuo vremeplov? Jedan sasvim prosečan čovek, bivši pripadnik KGB-a, koji je u KGB-u napravio zapaženu karijeru, da bi po raspadu Sovjetskog Saveza postao relativno uspešan državni službenik. Napredovao je korak po korak sve dok ga bolešljivi Boris Jeljcin nije postavio na vrh ruske piramide vlasti, potpuno neočekivano i samo zato da bi vodio računa o bezbednosti Jeljcinove porodice. Na vrhu ove prastare piramide, koju je podigao još Ivan Grozni, u čoveku se bude sposobnosti za koje nije ni slutio da ih ima.

Baš kao u bajkama. Običan čovek stavlja prsten moći i postaje Sauron. Tako se u ovom prosečnom čoveku probudila brutalna ljubav prema moći, velika želja da učini sve kako bi se čarobni prsten zauvek stopio s njegovom rukom. To bi sigurno odobrovoljilo i mrtvog druga Staljina, za koga je vlast bila takođe nešto božansko. I on se pridržavao proverene formule za opstanak na vlasti: stalni masovni teror i mitovi o svetloj budućnosti uz dodatak gvozdene zavese. Ali kako u 21. veku ostati na vrhu ove čarobne piramide, u doba interneta i demokratije, otvorenih granica i visoke tehnologije?

Um novog ruskog regenta nedavno je sa nama podelio svoj čudotvorni recept – vremeplov. On će mu pomoći. Od prvog dana vladavine marljivo je radio na ovoj mašini, šraf po šraf. Naizgled skroman i neprimetan čovek pokazao je neverovatnu upornost. Vremeplov je konačno bio završen. Uzbuđeno je okrenuo upravljač i ova velika zemlja počela je da klizi u prošlost o kojoj su sanjali milioni ruskih penzionera tokom popodnevnih dremki. Nekadašnja slava sovjetske imperije! Ali nisu penzioneri jedini mislili da je Staljin bio tek „obični ruski car samo malo okrutniji“. Iste stavove su delili i postsovjetski neoimperijalisti, nacionalboljševici i neomonarhisti.

Pogonsko gorivo Putinovog vremeplova je žal za sovjetskom prošlošću. Tokom 90-ih se nisu svi odrekli te isprazne nostalgije. Ona je preživela u naftalinom natopljenim novinama brižljivo sačuvanim u kutijama i komodama naših deda i baba. Ali da bi se njima potpalile peći za pokretanje vremeplova neophodan je bio još jedan element – propaganda. Televizija je postala propagandna mašina. Počelo je sa rimejkovima sovjetskih filmova i pesama koje su sada pevale mlade pop zvezde i tokšou programima u kojima sedokosi staljinisti pričaju mladima kako je Sovjetski Savez nekada bio moćan i kako ga se Zapad plašio, kao što ga je istovremeno i poštovao, a o Gulagu i masovnoj represiji ni reči. Gase se nezavisni programi, zatvaraju se televizije, dok se pojačava kontrola nad masovnim medijima. Put u prošlost je počeo, odbrojavanje se nastavlja, zemlja polako klizi u kasnu Brežnjevljevu eru – pobedu odnosi jednopartijski sistem, opozicioni političari postaju disidenti, antiamerikanizam je sveprisutan.

Pet godina kasnije, sve je poprimilo duh staljinizma – izbori su se pretvorili u fikciju, političari-disidenti su morali pred sud ili su napuštali zemlju, sudovi i parlament postaju Putinovi glasnogovornici. Zanesen uspehom, on još odlučnije pritiska pedalu vremeplova – dalje, dalje u prošlost, još brže! Sovjetska retorika ustupa mesto imperijalnoj. Državni program postaje maksima cara Aleksandra III: „Rusija ima samo dva saveznika – vojsku i mornaricu“. U tokšou programima se govori o „ruskom posebnom putu“, o našem izuzetnom duhu koji nas čuva od iskvarenog i bezdušnog Zapada. Crkva i država postaju jedno, generali tajnih službi pompezno se krste na televiziji. „Rusija je uvek bila imperija. To će i ostati!“, uzvikuju mladi pisci i politički savetnici. Imperiji su potrebne vojne pobede i novi prostori oteti od neprijatelja. Eto je, pobeda: „Krim je naš!“ Televizor se usijao od trijumfalnih pokliča, vremeplov je počeo da podrhtava. Trebalo bi da se prikoči i da se razmisli. Baš u trenutku kada vremenski putnik počinje da gubi sposobnost rasuđivanja, naši državnici se raspaljuju: „Poslati tenkove na Kijev!“, „Nuklearnim oružjem protiv ukrajinskih fašista!“, „Rusiji je potreban imperator!“, „Treba zabraniti posedovanje dolara!“, „Ponovo uvesti smrtnu kaznu, likvidirati pedofile, perverznjake i sve neprijatelje Rusije!“, „Strani jezik u školama podriva rusku tradiciju!“, „Mora se uvesti dozvola za izlazak iz zemlje!“, „Petu kolonu poslati u Sibir!“

Angela Merkel (i ne samo ona) primetila je da „Putin živi neku svoju stvarnost“. O da. Ta stvarnost je uzbudljiva, zavodljiva, noge same pritiskaju pedale, motor se usijao. Potrebno mu je novo gorivo, nostalgija i propaganda imperijalnih ideja nisu dovoljne. Neophodan je stvarni rat, prava krv, krv heroja koji su pali za Donbas, Novu Rusiju, rusku ideju, rat protiv Zapada do trijumfalnog kraja. Putin je u Minsku strašljivim evropskim političarima pokazao gde im je mesto. Pred njim su nove bitke, nove pobede. Novi Staljingrad, tamo negde kod Harkova, nova pobeda i Harkov je razoren, pokoren, preimenovan u Putinov grad, pobednik ulazi u grad na belom konju, u ruci mač Aleksandra Nevskog, u beloj uniformi, ne, u belom kimonu, ne, bolje toples, novi Konan varvarin, samo nije varvarin, već pobednik, čuvar ruskog sveta, parada u čast trijumfa za kojom sledi krunisanje novog imperatora Nove Rusije…

Ali vremeplov se pokazao skupom zanimacijom. Rublja pada, ekonomija posrće pod teretom sankcija, ljudi gube ušteđevine. Agresivna histerija televizijske propagande protiv „nacionalnih izdajnika“ i „pete kolone“ urodila je kobnim plodovima – ubistvo opozicionog političara Borisa Nemcova ispred zidina Kremlja učinilo je život u glavnom gradu Rusije zaista opasnim i nepredvidivim. Lov na „narodne neprijatelje“, puškaranje na ulicama, krvave provokacije – sada je sve moguće…

Uskoro će se građani, gladni i iscrpljeni zbog mržnje i neizvesnosti, zapitati: „Šta će nam kog đavola ovaj vremeplov?“ Takvim pitanjima započinje rušenje kolektivnih iluzija i imperija. Prisetimo se: „Šta će nam kog đavola ovaj komunizam?“

Putinov vremeplov se puši. Sam od sebe se neće zaustaviti. Pregoreće ili eksplodirati. Prvi ishod za sobom ostavlja dim i smrad, a u drugom komadi metala lete na sve strane. Pitanje je samo koga će pogoditi.

Die Zeit, 05.03.2015.

Sa ruskog prevela Dorothea Trottenberg

Sa nemačkog preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 07.03.2015.