Protestno samospaljivanje

Poljak Pjotr Ščesni zapalio se 19. oktobra u znak protest protiv vladajuće stranke Pravo i Pravda. Više hiljada građana Poljske juče se prošetalo centrom Varšave odajući poštu Ščesnom, zatim su zapalili sveće i otišli do sedišta vladajuće partije kojom rukovodi Jaroslav Kačinski. Većina građana je bila u sivoj i crnoj odeći i nosila su papire sa porukom „obični sivi građani“…

Piše: Zlatko Jelisavac

Ne upućujem nikakve apele sadašnjim vlastima, jer to ne bi donelo nikakav rezultat. Ali želeo bih da lider Prava i Pravde i cela konzervativna nomenklatura primi k znanju da su neposredni krivci za moju smrt i da je moja krv na njihovim rukama – napisao je u oproštajnom pismu Pjotr Ščesni. Ščesni je takođe pisao da se na ovaj radikalan potez odlučio zbog toga jer se sve odluke u državi donose sa jednog mesta i od strane jednog čoveka. Vladajuća stranka Pravo i Pravda je izrazila žaljenje zbog ovog tragičnog događaja i optužila „totalnu“ opoziciju – kako vole Pravdaši i Pravaši da zovu opozicione stranke, za to što je uradio Pjotr Ščesni, jer „dovode narod u zabludu i posredno teraju na takve očajničke proteste depresivne ljude“.

Ako se pitate zašto se Ščensni odlučio za ovaj oblik radikalne pobune protiv vlasti u Poljskoj – onda verovatno niste dovoljno obratili pažnju na poteze poljske vlasti poslednjih godina. Stranka Prava i Pravde (konzervativno-desničarske stranke vole da se kite pravom i pravdom, čudo jedno) uporno se trudi da od otvorenog i demokratskog kakvo jeste društvo u Poljskoj, napravi mračno, nazadno, ksenofobično i klerikalno. Šta se to desilo sa Poljskom koja je bila uzor demokratskog i ekonomskog napretka i kojom se ponosila EU? Kako su ovi mračni Pravaši i Pravdaši zajahali na vlast i počeli da poljsko društvo guraju u pogrešnom pravcu? Kako to da danas hiljade mladih Poljaka, sa nekim zelenim trakama oko ruku, marširaju ulicama i traže da se, je li, poštuju tradicionalne katoličke vrednosti ili pak zahtevaju da se nehrišćani isteraju iz Poljske?

Ovaj konzervativno-reakcionarno sindrom, koji slobodno možemo nazvati fašizmom, zahvatio je države tzv. Višegradske četvorke i one kao da se takmiče koja će da se pokaže bolje u „svetlu“ reakcionarno-radikalnih ideja. Da li je to slučajno i spontano ili je pak isprovocirano sa neke druge strane? Ne bih da ulazim u teoerije zavera, ali se u slučaju Višegradske četvorke itekako oseća miris Putinove kuhinje. Ovaj provereni i stari agent SSSR-ovskih obaveštajnih službi, koji se danas nalazi na mestu predsednika Rusije, širom Evrope podgrejava političke sukobe i finansira stranke koje se konfrontiraju sa „mrskim Zapadom“, otvoreno podržavajući fašiste koji – danas političkim sredstvima, a sutra možda i vojničkom čizmom – uništavaju sve ono što predstavljaju ideali slobode, jednakosti, ljudskih i građanskih prava.

Ako je Srbija u nečemu lider u regionu – kako vole da je nazovu i pozicioniraju vlastodršci, onda je to upravo u širenju ruske fame i putinizaciji susednih država koje nemaju dovoljno snage da se odupru zlu. Putin bi voleo da Srbija bude, a u neku ruku ona to već jeste, centar njegovih špijunsko-rušilačkih dejstava u regionu, odakle bi lakše rukovodio svojim akcijama. U tu svrhu je čak i odabrao mesto odakle bi upravljao, daljinskim putem, tim svojim dejstvima, a to je „rusko-humanitarni“ centar u Nišu. Putinove hladnoratovske igre već su umalo koštale „glave“ Makedoniju i Crnu Goru, gde je, vidi đavola, Srbija odigrala bitnu ulogu u pružanju potrebne pomoći u logistici, obaveštajnim informacijama, oružju, ljudstvu, itd, a sve u funkciji bespovratne pomoći Putinu i njegovim rusko-imperijalističkim planovima.

Srbija danas je faktor destabilizacije i uporni nastavljač Putinovih želja i namera. EU i proces integracije je poslednji balast, a možda i samo maska koja nas održava na površini i ne dozvoljava da potpuno potonemo u mulj. Vučić sa svojim satelitima igra ovu dvostruku igru, i Rusija i EU, koja se Srbiji sigurno neće isplatiti i na kraju ne samo da neće sedeti na „dve stolice“ već će se naći na podu i silno će je boleti zadnjica od žestine pada. Živi bili pa videli… A neće biti ni prvi put, zar ne?

I šta treba da radimo? Da se spaljujemo kao Čeh Jan Palah 1969. ili Poljak Pjotr Ščesni 2017? Nisam za to da se građani samozapaljuju iz bilo kog razloga, ali ne bi bilo loše da malo „potpalimo“ ove na vlasti. Metaforično ili realno jedino ćemo „vatrom i ognjem“ oterati ove štetočine sa vlasti, jer oni mirno sigurno neće otići. Primer Poljske, za nas u Srbiji, mora biti više nego alarmantan, jer je ona sa svojim Pravašima i Pravdašima još uvek daleko ispred nas i po pitanju prava, demokratije, ekonomije i čega još hoćete. Situacija u Srbiji je mnogo gora i, ma koliko vas nekim svojim potezima vlast u Poljskoj podsetila na ove naše kreature, nemojte imati nikakvih zabluda – kod nas je situacija alarmantnija.

Autonomija