Od Slobo Sadame do Trampe Srbine

I tako, dva državna udara, jedan atentat i nekoliko špijuna kasnije, dobili smo novog predsednika. Svetskog, a našeg. Ovog puta američkog. Jer mi smo, što reče Arsen, siročad svijeta pa se nudimo na usvojenje svakom ko se domogne velike moći. Od nekadašnjeg: mi smo Titovi, Tito je naš, stigli smo do: mi smo Trampovi, Tramp je naš. Od Srbije do Tokija, do Srbije do Milvokija.

Autor Nadežda Milenković

Malo pre toga bili smo podjednako uzbuđeno Putinovi. Koji nam je, sudeći bar po (pro)vladinim medijima ”dao” i ”poslao” toliko oružja (i oruđa, ali je meni bliža ona starinska podela da je oruđe za rad, a oružje za rat) da smo do sada morali već uveliko da budemo priznati kao vojna velesila.

Jedno vreme bili smo i posvojčad kineskog lidera, ali ne zato da bi nam nešto dao na poklon, već, po svedočenju samog premijera, da bi mi njemu ponudili na poklon preduzeća i rudnike koje partijski kadar potkrada premijeru iza leđa.

A sada smo, od američkog elektorskog sistema, dobili Trampa. Što je još važnije, Tramp je dobio nas. Nahočad. Decu iz budućeg braka. Usvojenu decu ruskog vođe. O kojoj će sad da brine kao o svojoj rođenoj.

Prorežimski, a antizapadni tabloid se čak toliko obradovao da je svoje obožavanje američkog predsednika iskazao i na bilbordima, što, po standardima tabloida, naravno da nije skandal. Skandal bi bio da su to isto uradile nevladine organizacije koje uredno satanizuje na svojim naslovnim stranama. Kao što je skandal i pominjanje naših kandidata na našim predsedničkim izborima. Jer samo prodane duše govore o našim izborima, dok se prave patriote ushićuju tuđim.

Kako smo od demonstracija protiv nedemokratskog vođe tako brzo stigli smo do demonstracija ljubavi prema njemu sličnima? Kako smo od: Slobo Sadame, začas prešli na: Putine Srbine, a sada i na: Trampe Srbine? I zašto se divimo (šta: divimo, usvajamo ih) onima koji uskraćuju slobode svojim građanima – mi koji smo se barem neslobode nadobijali za dva života?

Strah od slobode, pusto radovanje tuđoj neslobodi (kad nemam ja nek nemaš ni ti) ili podla ubeđenost da ćeš ti ipak biti slobodan onda kada se ukine sloboda svima ostalima? Ili sva tri zajedno plus saznanje da i mi Trampa za trku (izbornu dakako) imamo pa će on ili da pobedi svojim šarlatanskim nastupom (što je dobro) ili ćemo, u strahu od njegove pobede, glasati za ovog drugog (što je još bolje)?

Peščanik.net