Naknadna osveta za Brexit

Neki to nazivaju Pirovom pobedom, ali mnogo je više ocena da je Tereza Mej, katastrofalno izgubila na izborima u Velikoj Britaniji, a da je pravi pobednik, dugogodišnji laburistički autsajder Džeremi Korbin (68), i da ovaj vremešni antiratni aktivista uliva novu energiju apatičnoj i nezadovoljnoj mladoj generaciji.

Piše: Zorana Šuvaković

Umesto da pred odlučujuće pregovore o budućnosti Ujedinjenog Kraljevstva, dobije mandat za čvrst i bezuslovan Bregzit, kako je to zamislila Tereza Mej, London izlazi na brakorazvodnu parnicu sa Evropom, bitno uzdrman i oslabljen. Premijerkini snovi da će se prevremeno raspisanim izborima uspeti na pijadestal neprikosnovene kormilarke preko noći su se raspršili. Pre nego što za samo deset dana i zvanično počnu pregovori oko razvoda, Britanija se suočava sa najoriginalnijim političkim prevratom u novijem vremenu.

Obrnuto od najavljenog i očekivanog, torijevci su izgubili apsolutnu većinu koju su do sada držali, a opozicioni laburisti predvodjeni Džeremijem Korbinom, kome se do juče ismevala čak i etablirana elita unutar njegove stranke, zbijaju redove oko jednog od najdoslednijih levičarskih veterana na Starom kontinentu.

Torijevce napustila kockarska sreća

Po treći put Konzervativna stranka je za poslednje tri godine odlučila da sedne za kockarski sto ubeđena da će joj se i ovog puta okolnosti osmehnuti. Prvi put je to učinila raspisivanjem referenduma o nezavisnosti Škotske, Edinburg nije uspeo da ubedi većinu Škota da je razlaz od Velike Britanije najbolje rešenje, a tadašnja pobeda je obodrila Dejvida Kamerona, da krene u novi plebiscit.

Bez žara torijevci su branili poziciju ostanka u reformisanoj Evropskoj uniji. Dopustili su da u opticaj upliva mnoštvo poluistinitih i lažnih informacija koje nisu hteli da argumentovano demantuju. Govorilo se da je za sve kriva Evropa i da će Englezi biti zdraviji, imućniji, i zaposleniji, ako je se otarase i spreče upliv “tuđinaca”. U junu prošle godine, vest o Bregzitu prodrmala je planetu, Dejvid Kameron je podneo ostavku, a na njegovo mesto popela se bez izbora njegova ministarka unutrašnjih poslova, Tereza Mej. Ostalo je upamćeno da je odmah entuzijastično prihvatila “demokratsku volju naroda” i počela da se predstavlja kao njegov jedini legitimni zastupnik. “Bregzit je Bregzit”, to je čuvena rečenica koja je označila njen preokret. Zatim je svim snagama počela da radi na tome da “Bregzit pretvori u tvrdo razdvajanje od EU” bez ikakvih kompromisa.

Od nekadašnje ministarke policije, opsednute namerom da na drugoj obali Lamanša (u Francuskoj) zaustavi migrante, lako se njena blaga proevropska retorika pretvorila u beskompromisni antievropski diskurs.

Mnogi od jutros, unutar i van njene stranke, “aroganciju” Tereze Mej krive za poraz konzervativaca. Odluka da raspiše izbore, dovela je do poraza njene politike, jer će, ukoliko ostane na čelu vlade, morati da odgovara na pitanja pred “visećim” parlamentom (u kome nijedna stranka nema apsolutnu većinu) i da svaku “sitnicu” oko pregovaranja sa Briselom provuče kroz vrlo nezgodnu, dugotrajnu i temperamentnu raspravu.

Demokratija pobijedila ‘stabilokratiju’

Iako je tvrdila da neće raspisati prevremene izbore, odlučila se na ovaj potez, pre svega, radi ličnih ambicija očekujući da će time sebi na čelu torijevaca, osigurati vladajuću poziciju do 2022. Na krilima slogana o “jakoj i stabilnoj Britaniji”, poistovetila je čitavu državu sa sobom.

“Jaki i stabilni”, bio je njen najvažniji refren. “Naša je dužnost da osiguramo taj period stabilnosti, i to ćemo da uradimo” govorila je do samog kraja kampanje, uzdajući se u ispitivanja javnog mnenja koja su joj davala značajnu prednost (20 odsto) nad razjedinjenim laburistima. “Stabilokratija”, ta moderna mantra, kojom se kroje izbori na mnogim prostorima, nije ovoga puta upalila kod Engleza.

Dva tragična teroristička napada usred kampanje, učinila su da se razotkriju greške koje je nekadašnja ministarka unutrašnjih poslova počinila. Zanemarila je podatke o broju britanskih Libijaca koje je obaveštajna bezbednosna agencija MI5 slala na front protiv Gadafija, da bi se kasnije ovi borci preobratili u članove ISIL-a. Podsmevala se glasovima da su koreni terorističkih napada ojačali, usled pogrešne spoljne politike i da na Bliskom istoku od britanskih bombi takođe ginu nevini civili. Pretila je da će ukinuti bezbednosnu i obaveštajnu saradnju sa agencijama iz EU, ukoliko London ne bude zadovoljan uslovima koje postavlja Brisel.

Tereza Mej ne odriče se svoje umišljene uloge o “garantu stabilnosti” iako je prokockala svoju šansu da postane neprikosnoveni pregovarač za izlazak Velike Britanije iz evropskih voda.

Zemlji je danas potrebna stabilnost, i zato neće da podnese ostavku, rekla je u prvoj izjavi nakon izbora.

Stabilnost? U ovo vreme postistine, reči i pojmovi su se izvitoperili u svoju suprotnost. Da li na to računa aktuelna premijerka koja se iz petnih žila trudi da ubedi ljude kako je “obrazovanje privilegija, a ne ljudsko pravo”, da je “Džeremi Korbin saradnik terorista”, i da će, ako treba, “ukinuti zakone o ljudskim pravima, da bi progonila teroriste”.

Od autsajdera do jakog ljevičarskog lidera

Nagli uzlet Džeremija Korbina u trenutku kada se činilo da je to najmanje moguće, kada je snaga vladajućih pobornika neoliberalizma, Bregzita i ratnih pohoda bila na vrhuncu, je kolosalna istorijska ironija.

Svi britanski tabloidi, samo dvanaest sati pre otvaranja birališta, objavili su na naslovnim stranicama “poternicu” protiv Korbina, optužujući ga za prijateljevanje sa teroristima (aludiraju na njegove razgovore sa Palestincima, saradnju sa irskim separatistima, protivnika britanskih vojnih intervencija). Pozivali su Britance da “osiguraju pobedu Terezi Mej”, a u cik zore, osvanuli sa konstatacijom da je premijerka vodila “katastrofalnu kampanju” (Dejli mejl).

Naviknut na stalne medijske napade, Džeremi Korbin je sa budističkom mirnoćom pratio rezultate anketa javnog mnenja koji mu nisu davali baš nikakvu šansu. Aktuelni ministar spoljnih poslova I bivši gradonačelnik Londona, Boris Džonson podsmehnuo mu se na njemu svojstven način kad ga je nazvao “ostarelim mekušcem sa jagnjećom glavom”.

Mnogi laburistički kandidati, pogotovo oni koji su se usedeli na funkcionerskim mestima još u vreme Tonija Blera, objašnjavali su svojim izbornim jedinicama da nemaju razloga da se plaše Džeremija Korbina, jer on nikada neće biti premijer. Pozivali su bazu da glasa za njih, samo da bi se izbegla ubedljiva pobeda Tereze Mej. Tražili su od svojih birača samo da “ona ne dobije preveliku većinu”.

Pre nego što je postao lider opozicije, Korbin je 30 godina, kao laburistički član parlamenta, bio dosledna opozicija kastinskim funkcionerima u sopstvenoj stranci. Navikao je da bude u manjini i to je podnosio viteški. Među laburistima, Korbin drži rekord u glasanju protiv predloga svoje i bilo koje druge stranke, ukoliko nisu u skladu sa njegovim ubeđenjima.

Na čelno mesto laburista došao je zahvaljujući glasovima mladih ljudi koji su u njemu prepoznali čoveka koji ih bar neće lagati.

Prenepregnuta je činjenica, da se u Laburističku stranku, učlanilo stotine hiljada novih ljudi, otkad joj je na čelu Korbin. Po nekim procenama britanska Radnička partija je danas po članstvu najmnogobrojnija stranka u zapadnoj Evropi.

Korbin je prethodno posvetio ceo svoj parlamentarni život odbrani “izgubljenih ciljeva”: Protiv intervencije u Iraku, protiv NATO intervencije u SRJ, protiv nuklearnog naoružanja, protiv ratova, protiv Tonija Blera, protiv privatizacije javnih preduzeća, protiv skupog školovanja, protiv milionskih bonusa bankara, protiv diktata korporacija …

Preobrazio partiju iznutra

Hoće li ostati dosledan sebi i svojim idealima, i sada kada se njegov autsajderski staž završio, i kada stupa na scenu kao jedan od glavnih protagonista na uzburkanoj politici Britanije? Ako mu i nije cilj da postane premijer, on je svoju ulogu ovekovečio: ostaće u istoriji zapisano da je prvi u Evropi, iznutra preobrazio jednu tradicionalnu partiju, okrenuo je njenim korenima i još malo levlje, što se do juče smatralo nemogućom misijom.

Mnogo toga drugog, vrednog detaljne analize isplivava na površinu posle ovih neočekivanih rezultata britanskih izbora. Pokazalo se na primer, da su Škoti manje spremni da idu na još jedan referendum za nezavisnost, i da je Škotska nacionalna partija, izgubila dosta mesta u londonskom Parlamentu, a čak ni nekadašnji harizmatični lider Aleks Salmond nije prošao u svojoj izbornoj jedinici.

Kako će u ovakvim okolnostima teći brakorazvodni proces sa Evropom koja je ojačana pobedom Manuela Makrona na francuskim predsedničkim izborima? Istorija se zgusnula i dobila ubrzani ritam, gotovo stampedo. Za dva dana Francuska izlazi na opšte izbore i očekuje se ubedljivo vođstvo do sad nepostojeće partije koja je iznikla iz Makronovog pokreta En Marche.

Britanska funta je munjevito pala, istog minuta kada su objavljeni izlazni rezultati, po kojima se moglo pretpostaviti da zagovornica tvrdog Bregzita nije uspela da osvoji ni običnu, a kamoli ubedljivu većinu. To ne znači da će se evro učvrstiti kao jaka valuta.

Nema mnogo razloga za radovanje ni sa jedne strane Lamanša, a ni na drugoj strani Atlantika. Iako predsednika Donalda Trampa prate od početka mnoge afere, a nijedan evropski kandidat koga je do sada podržao aktuelni šef Bele kuće nije dobio izbore, on ne odustaje od politike podizanja zidova na graničnim prelazima. I Tereza Mej je imala takvu nameru. Posle ovih izbora biće mnogo teže da se ona sprovede u delo, bar u Evropi.

Za sada se bar naziru neke tačke koje ulivaju malo svetla u ovom tunelu: težak poraz hazarderske manipulacije konzervativaca, i prva pobeda mlade generacije unutar britanske imperije. Bar će brakorazvodni dijalog za deset dana morati da počne uz uvažavanje tih mlađih i levljih tonova.

Al Jazeera

Podijeli objavu

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here