Moje iskustvo po bh. bolnicama sa umirućom majkom

Trebalo je da sutradan ujutro putujem. Kuća se kreči. Majstori završavaju. Skupila se rodbina, prijatelji… Mama, već slabo pokretna, odlazi u za nju improvizovani toalet u sobi, jer se kupatilo kreči.

Piše: Svetozar Savić

Čujem jauk. Utrčavam u sobu. Nalazim je na leđima. Na podu. Nekoliko godina ranije je imala moždani udar, a prije dvije godine je polomila kuk. Šta je sad?! Vozim se s njom u kolima hitne pomoći. U hitnoj snimak „pokazuje” da je kuk polomljen. Ovaj put drugi. Međutim, ona je mirna. Kaže: „Moja djeco šta Vam radim…” Nas troje oko njenog kreveta. Dvije sestre i ja. Ostavljamo je u bolnici. I dalje je mirna. Optimistična. Dolazim ujutro. Skoro je bez svijesti. Trese se. Zovem sestre da pitam šta je bilo, šta je rekao ljekar na viziti. Njih dvije kažu: „Ma, malo je jutros bila pogubljena. Nije joj ništa”. Vraćam se u sobu. Mama, mama… Ne reaguje. Drhti. Kao u agoniji. Ona u jednoj, a ja u drugoj. Ne mogu da pomognem i iz moje pređem u njenu agoniju da shvatim šta joj je. Ne mogu ništa. Zovem sestre da pozovu ljekara. Neće. „Ma nije joj ništa“, kažu. Ja gledam Ženu, moju Majku, kako…umire. A niko ništa!!!

Zovite ljekara molim Vas! „Nije tu.” Pa gdje je? – ne odgovaraju. Poslije kažu „doći će”. Njena agonija u besvjesnom stanju traje već satima, moja takođe. Sam krećem u potragu za ljekarom. Ne nalazim ga na odjeljenju. Hodnici kao devet krugova pakla. Silazim u prizemlje. Odlazim do hitne pomoći. Oni, ljubazni, brzi i spremni da pomognu ali, plašeći se autoriteta, ne smiju da dođu na odjeljenje. Kažu zovite nadležnog doktora. Odlazim do portira i ispričam šta se desilo i kažem da ću da zovem policiju da doktora sprovede na radno mjesto. Gledaju me zbunjeno. Plakao bih. Ali, ne mogu od muke. Ne mogu od bespomoćnosti da pomognem Ženi na čijim rukama sam odgajen. Ne mogu ništa. Ponovo odlazim na odjeljenje. Zovem svoju sestru. Pričam s njom. Njen muž poznaje nekog ljekara s kojim je ovaj „moj“ kao dobar. Zvaće on svog dobrog prijatelja da on zove ljekara koji je njegov dobar prijatelj, a koji treba da je na radnom mjestu – a nije. Zvaće ga da dođe na posao na kojem tog dana dobija dnevnicu, a njega nema! Sestre neće da ga uznemiravaju u „kontemplaciji”. Ooommm… Ludim. Polako ali sigurno. Počinjem da bivam glasan i prijetim policijom. Prijetim svim. Ne želim da kažem da sam novinar. Neću da zloupotrebljavam profesiju.

Ipak na kraju dolazi sestra. Zove me da dođem kod ljekara. „Čeka Vas doktor u ljekarskoj sobi.“ Ulazim. Zvijer sam. Dobar dan, kažem. „Dobar dan, gospodine Saviću. Zvao me je doktor …” (Neću da pominjem imena, iako će ljekar koji je bio taj dan na dužnosti dobiti tekst sa nadom da će mu malo proraditi savjest i da druge Majke, Žene, Unuci, Djeca… neće umirati kao moja majka na odjeljenju na kojem uopšte nije trebalo da leži. Kuk naime nije bio polomljen, ali o tome malo kasnije.) i tako on kaže nekako drugarski: „… pa sam došao”. Čekaj mi nismo drugovi. On je doktor koji treba SAMO da radi svoj posao, a ja sin bolesne pacijentice. „Da li to znači doktore da Vas Vaš prijatelj ljekar nije pozvao Vi ne biste ni došli???“ Tu već mogu da grizem!!! „Pa nemojte tako…“ Recite mi samo da li to to znači?? Da Vas nije pozvao Vi ne biste došli??!!” Prelazi na drugu temu. „Kažite mi šta predlažete?“ Šta predlažem?? Ja sam novinar, a Vi ste doktor. Ja Vas ne pitam kako ću da pišem tekst i kako ću da radim. „Pa nemojte da se ljutite! Polako.“

Čuj nemojte da se ljutite! Ni sam ne znam kako sam se suzdržao da ne počnem da ujedam. Predlaže da odemo zajedno do majke u sobu. Dolaze i sestre. Mirne kao bubice. Kažem da nisu htjele da ga pozovu, da mrdnu prstom i još u mi se i smijale u lice. „Ma nemojte tako“, sad su odjednom promijenile ploču. On pita: „Koje ljekare da pozovem?“ J…, čovjek je profesor doktor, a ja samo novinar. On mene pita koje ljekare da pozove da pomogne mojoj umirućoj majci, koja leži na odjeljenju na kojem ne treba da bude. Jer, naravno – pogrešna dijagnoza!!! Kuk nije polomljen. On to kaže opet mrtav hladan! Pa šta radi dva dana na ortopediji sa plućnom embolijom itd… Ali, na to pitanje veliki profesori i ljekari koji uzimaju hiljadu maraka po operaciji nemaju. O tome se naravno ne priča. Mi smo doduše platili samo 300 maraka jer ju je dvije godine ranije operisao neki tip koji nije „velika zvijezda”. Ne znam zašto! Sestra me je ubijedila! Ne živim više u BiH i ne mogu da se suprotstavljam. Poslao sam novac. Ona je platila i eto. Korupcija. Dobrovoljna. Svjesna. Užas! Ali, ljudi koji žive u našoj jadnoj Bosni i još jadnijoj Hercegovini ne mogu da se izbore sa mangupima. Mangupi?? Pa ta riječ upućena nekom još je i kompliment. Neću da upotrebljavam ništa gore. Neću iz pijeteta prema pokojnoj majci. Da preminula je. Mjesec dana kasnije.

On pita: „Da zovem neurologa, karidologa…“ J… on je stvarno lud!!! Pa da. Ne kažu džaba elitisti medicine, kardiolozi i slični da su ortopedi i hirurzi jednostavno mesari. Ne znam doktore, pozovite nekog. Prebacite je negdje. Ne znam gdje. Ja samo samo novinar! Nekako se smirim. U stvari smiri me sestra koja je u međuvremenu došla. Odlazimo. Vraćam se uveče. Oko njenog kreveta je tolika količina aparata koji klikću, trepću… Kako sad može da se dopremi sva ova skalamerija k’o da smo u zvjezdanim stazama, j…! Psujem. Znam. Šta biste Vi radili na mom mjestu? Sjedili mirno. Molili krunicu, brojanicu, tespih… Jesam, otišao sam u bolničku kapelu. Pred Majkom Božijom isplakao potoke suza. Pred Gospodom. Molio i Muhameda i Budu i koga sve ne.

Uveče, u „neko doba” mojoj sestri zvoni telefon. Profesor doktor lično! J…! Otkud sad takva pažnja. Valjda zato što je njegov prijatelj koji je prijatelj mog zeta zvao, šta li. Pa ne bi on sigurno tek onako. Ili se sada već uplašio novinarske lude da će svašta da uradi. Mislio je doduše sigurno u ovim godinama da se to tako i završilo. Nego, zvoni telefon. On kaže: „Mamu smo Vam prebacili na urgentni. Vrlo je loše.” Pa kako sad doktore. Kako sad odjednom loše i može da umre a još jutros joj „nije bilo ništa”. Odlazimo odmah na urgentni. Kažu da dođemo ujutro. Dolazimo. Kao da ste iz predvorja pakla, ili iz samog pakla prešli u raj. Prima nas doktorka bez prevelikog čekanja u svoju malu (metar i po kvadratni) kancelariju. Ulazimo ja i moja druga sestra. Objašnjava sve, od početka do kraja: „Zatekla sam je u takvom i takvom stanju. Uključili smo joj to i to. Dali smo krv na analitu. Stiže oko 12 pa dođite da Vam kažemo razultate.“ Ne vjerujem!!! Ne vjerujem!!!

Pitam bojažljivo da li bismo mogli da je vidimo. „Da. Naravno. Dođite.“ Mama samo u bolničkoj pidžami za operacije, smije se. Raduje se da nas vidi. Ne vjerujem!!! Juče „mrtva“, a danas… Još se smješka i kaže: „Čula sam da si ih nabrzio!“ Nabrzio, ili da sam bio žestok. Kažem mama da nisam danas bi smo bili u Ciginovcu. Tako se „od milja“ zove naše groblje u Baćevićima. I tako dođe ona u ruke doktorke Pavlović (njeno ime moram da kažem i neka svi u Mostaru znaju da među ljekarima ima zaista anđela) vrati moju Desku u život. Doduše samo mjesec dana. Ali, dostojnih!

Nakon nekoliko dana odlazim. Vraćam se poslu i životu u Njemačkoj. Nadam se da ću je vidjeti još jednom. I vidio sam je. Sletio sam tog 18. juna na Ćilipe. Taksijem do Trebinja, a onda u Mostar. Svratio sam samo u rodno selo svetog Vasilija Ostroškog. U crkvi se pomolio. Upalio svijeće. Kupio malu ikonicu svetog Vasilija, slikanu na kamenu – plohi, onakvoj s kakvima smo po Neretvi pravili žabice, i zaputili se ka Mostaru. Nas troje njene djece dolaze majci. Posljednjih pet minuta. Odlazi. Vidim da odlazi. Skupljam neku čudnu snagu. Ne plačem. Jer, da zaplačem, rekla bi mi da može – šta si se tu raspizdio?!” Da. Tako bi sigurno rekla. Stavljam ikonicu na grudi. Ljubim je i kažem: Mama, ne boj se. Samo idi… Uz nas troje je otišla tamo negdje… I uz dvije medicinske sestre koje plaču, jer im je za tih nekoliko dana koliko je ležala na tom odjeljenju „kupila šejtana“.

Konačno mir moja Deska. I doktorka koja je tu bila na dužnosti, a kojoj nažalost ne znam ime, dolazi i suznih očiju izjavljuje saučešće. Ne vjerujem!!! Ipak nije samo doktorka Pavlović lijepa slika bh. zdravstva. Ima tu ljudi. Dosta ljudi i dosta ljudskosti. I o njima ne treba ćutati. Ali, evo, četiri i po godine nakon smrti svoje majke uspijevam da ovo sve stavim na papir. Pa neka papir sudi. Ja neću. Neću doktore ni da Vas tužim, niti bilo šta više da kažem. Neću ni da Vam namještam situaciju da Vas hapse zbog primanja mita i operacija od hiljadu i više maraka. Neću ništa od toga. Samo ću poželjeti ponovo da neke nove Majke, Sestre, Očevi, Djeca, Djedovi i Bake od Vas dožive bolje. Da Vas pamte kao Čovjeka! Da. Čovjek se u današnje vrijeme mora pisati velikim slovom, kao i Čovjek-Žena doktorka Pavlović.

A mamu smo sahranili dostojno joj života kojim je živjela. Stotine ljudi na sahrani. Ispraćaju je k’o papu. Ma Desa je bila žena-zmaj ili što bi rekao jedan moj komšija koji je sjedio uveče pored njenog odra: „Desa je bila žena-čo’jek!“ Da to je bila ona. I sve je zaslužila. Ali, ne onakav tretman na kraju.

Eto. Toliko od mene u mojoj priči o kraju moje majke po mostarskim bolnicama!

DW