Marko Cvejić: Radnička klasa ne veruje nikome

Na zadnjem Zagrebdoksu prikazan je i film ‘Radnička klasa odlazi u raj’ Marka Cvejića, autora, producenta i osnivača nezavisne produkcijske tvrtke Mandragora film. Priča je to o pripadnicima nekadašnje radničke klase iz Zrenjanina, jednog od najvažnijih privrednih središta Jugoslavije, suočenima s neprilikama današnjeg tranzicijskog društva u Srbiji.

Piše: Nenad Jovanović

I pored svega što im se događa, oni se još uvijek nadaju da će budućnost donijeti barem trunku stabilnosti, poštovanje prema društvenim vrijednostima i dostojanstvo prošlih vremena. Zbog toga film završava ‘Varšavljankom’, pjesmom nastalom 1875. nakon radničkih štrajkova u tom gradu, koja je postala jedan od simbola proleterske revolucije u svijetu.

Kako ste odlučili da radite taj film?

S obzirom na to da sam rođen i da sam pola svog života proveo u Zrenjaninu, bio sam na neki način svedok i onog vremena u kojem je taj grad cvetao kao jedan od industrijskih centara Jugoslavije, a takođe i svedok raspada celog sistema. Dugo sam razmišljao na koji način bih to mogao da predstavim, a onda sam počeo da radim potpuno drugi film na istu temu, ‘Kako je Panta dospeo na kazan’, gde sam kao sporedne likove uključio ljude koji su postali glavni protagonisti ‘Radničke klase’. Upoznavši ih, shvatio sam koliko su njihove priče dramatične i koliko mnogo imaju da ponude i rešio da napravim celovečernji film samo s ljudima koji se približavaju šezdesetoj kao glavnim protagonistima.

Koliko su se oni ustručavali da budu u filmu?

Oni nikom ne veruju. Ništa ih ne može iznenaditi; ne veruju ni sistemu ni Bogu ni čoveku, pa je bilo potrebno vreme da se stekne njihovo poverenje. Provodio sam vreme s njima kako bi videli da ne želim ništa drugo nego da zabeležim njihove priče, da ih kasnije vidi što više ljudi. Zato su i pristali da rade. S druge strane, nisam želeo da iskorištavam njihovo vreme i njihove ličnosti, pa sam im za svako druženje svaki put plaćao dnevnice, što im je bila velika satisfakcija. Većina njih živi sa 50 evra mesečne socijalne pomoći, pa su dnevnice za njih bile ogromne. Svi su oni na granicama svojih moći i pronalaze neku vrstu utočišta ili u alkoholu ili u crkvi, ali pošto niko izistinski ne veruje, odlazak u crkvu im je iz neke koristi. Skoro svi žive bez struje i vode, što je teško pogotovo zimi, pa odlaze u crkvu da bi se ugrejali ili nešto pojeli – i u pravoslavnu i u katoličku i u baptističku, u sve crkve kojih tamo ima mnogo. Možda je neko od njih vernik u smislu da želi da veruje u nešto, ali nije standardni vernik kako ga mi sebi predstavljamo. U filmu ništa nije lažirano, samo sam usmeravao priču i vodio je u okviru drama iz njihovih života.

Što je kasnije bilo s tim ljudima?

Jedan je umro, a ostali su nastavili kao i ranije. Možda će neko od njih i dočekati tih 65 godina da ode u starosnu penziju, ali ako i dočekaju, to će za njih da bude slaba satisfakcija jer na osnovu čega će da dobiju penziju kad nemaju ni polovinu radnog staža. Ako i ispune uslove za starosnu penziju, pitanje je hoće li ona da im bude veća od 50 evra koliko sada primaju. To je drama koju nikako nisam hteo da pustim da prođe, pogotovo što se vlast jako trudi da to skloni od javnosti; svi čekaju da ti ljudi pomru da bi posle nekog vremena, ako neko postavi pitanje, pitali postoje li dokazi. Zato sam snimio film o njihovim svedočanstvima koja su neporeciva. Ako neko bude hteo dokaz, neka pogleda film pa će videti o čemu se radi. Ti su ljudi učestvovali u izgradnji ove velike zemlje koja je na ovako brutalan način nestala, kao i njihova egzistencija. Zato moji junaci imaju veću autentičnost nego novi prekarijat i nove generacije koje stasavaju u radničku klasu u sistemu kapitalizma.

Da li biste takav film snimiti u bilo kojoj zemlji bivše Jugoslavije?

Ne samo u Jugoslaviji, mogao bih da ga snimim bilo gde u svetu gde kapital i monopol na brutalan način poništavaju i brišu individualce, običan svet koji možda i nema šanse da se snađe u novom društvu. Specifičnost Zrenjanina je što je uz Maribor bio jedan od najvećih industrijskih centara Jugoslavije i zbog toga je monumentalnost tog raspada bila veća. Sticajem okolnosti rođen sam u tom gradu i on mi je blizak, ali taj film bi mogao da bude snimljen u Lođu ili Denveru ili bilo gde gde je moderan kapitalistički poredak odbacio običnog čoveka. A radio sam ga iz svojih ličnih poriva jer je to i moja lična priča, da ne kažem da je pola moje familije završilo kao protagonisti filma. Zato nisam imao potrebe da tražim inspiraciju u nekim drugim delima – hteo sam da ispričam svoju ličnu priču.

Kako komentirate aktualna natezanja oko vraćanja starog imena Veliki Bečkerek od prije 1945. gradu?

Pre 1990-ih u Zrenjaninu je bilo između 110.000 i 120.000 ljudi, danas ih je malo više od 80.000, dakle otišla je četvrtina stanovništva grada, uglavnom napredna inteligencija i mladost. Ljudi koji su došli nakon toga uspostavili su nova merila vrednosti koja su problematična ili upitna jer je uspostavljati priču koju karakteriše to ime vrlo sebično i problematično u centru multikulturalnosti i multireligioznosti zato što se većina građana neće identifikovati s novim nazivom ili identitetom. To što se radi više je hvatanje nekih dnevnopolitičkih poena nego iskrena potreba.

Kakav je život vašeg filma?

Nikakav, prikazan je na dva festivala u Beogradu u nekim skrajnutim terminima, tako da ga je video vrlo mali broj ljudi. Regionalni festivali su ga odbili, pa sam bio strašno začuđen što je pozvan na Zagrebdoks. Drago mi je što je baš u Hrvatskoj prikazan u punim dvoranama, čime je dobio zasluženo priznanje, kad već u Srbiji nije poželjan. Daljnji život filma diktiraju festivali i da ga otkupi neka televizija, a pošto niko ne želi da ga vidi, nije bilo mogućnosti da se prikazuje. Nadam se da će se nakon Zagreba ipak otvoriti neka vrata. No prošla je godina bila plodonosna za mene jer sam osim ‘Radničke klase’ imao premijere ‘Pante’ i celovečernjeg dokumentarca ‘Svi životi Toneta Mlakara’, biografske priče o čoveku starom jedan vek, prominentnoj slovenačkoj figuri, arhitekti koji je bio scenograf jugoslovenskih filmova. Kroz njegovu ličnu priču kao aktivnog učesnika dobrog dela istorije 20. veka rešio sam da ispričam istoriju Jugoslavije. Taj film prikazan je mnogo više nego ‘Radnička klasa’: premijeru je imao u Portorožu, a bio je i na pet-šest festivala.
Novosti

Podijeli objavu

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here