“Ljudi moraju da znaju šta će sa slobodom”: Ovako je govorio Predrag Ejdus

“Vladavina najgorih upropastila je pozorište i stvorila od njega socijalnu instituciju”, rekao je jednom Predrag Ejdus. Rođen nešto posle Drugog svetskog rata u krugu dvojke, gospodin Ejdus danas je mnogo više od prvoklasnog barda srpskog glumišta. Kao mladi umetnik učestvovao je u osnivanju Teatra „Kult”. Kasnije, kao gospodin starog kova, sa mesta upravnika Narodnog pozorišta zalagao se za uvođenje modernog ustrojstva u nacionalni tetar.

Podsetimo je jednog intervjua koji je Predrag Ejdus dao za Nedeljnik u kom je govorio o svojim pogledima na kulturu, pozorište, Srbiju…

Kad je Narodno pozorište u Beogradu osnovano 1868, Beograd je bio “veliko selo na putu od otomanske ka evropskoj civilizaciji”. Kad je predstavljač, obučen kao knez Mihailo, na konju prešao preko tek otvorene scene i izazvao divljenje publike, Beograd nije bio veliki grad kao danas, ali se osećala kulturna žeđ. Koliko smo se odmakli u međuvremenu?

Mnogo je anketa i televizijskih emisija koje svedoče o tome da ima ljudi koji nemaju pojma šta je Narodno pozorište, iako u trenutku dok ih neko to pita, baš stoje ispred njega. Da ne govorimo o nacionalnom muzeju koji je takođe tu. Samo znaju da je tu neki konj.

Koliko znam, istorijski podaci govore da je Beograd imao oko 30.000 stanovnika u trenutku kad je osnovano Narodno pozorište. Od toga, više od polovine stanovništva činili su Turci, Grci, Cincari, Jevreji… Taj naš mudri, kosmopolitski princ i kralj koji je tako nesrećno završio, uspeo je sa određenom grupom ljudi, bogatih u ono doba, da napravi nacionalno pozorište.

Nacionalni teatar se kasnije širio.

U međuvremenu, kulturne institucije prolazile su kroz razne mene, razne društvene sisteme… Odnos tih ideologija sistema i prema kulturi bio je vrlo različit. Danas je nacionalni teatar i dalje institucija od izuzetnog značaja, ali kulturne vrednosti se urušavaju strahovitom brzinom. Ne govorim samo o odnosu prema kulturi konkretno u ovom trenutku. Nerazumevanje kulture traje već dugo.

Nastao je jedan ozbiljan duhovni vakuum u naciji. Praktično su ga generisale vlasti u proteklih dvadeset godina, a i više. Urušavanje je postalo simptom vremena. Nije to samo pitanje ideologije, nije samo pitanje društvenog sistema, niti promene društvenog sistema.

Permanentno se uništava jedan takozvani građanski sloj, koji je, po mom mišljenju, bio nosilac progresa i kulturnog razvoja. Ponekad se pitam da li više uopšte postoji neko ko razmišlja o kulturi. Nisu ni sredstva jedini problem. Vidno nerazumevanje ideje o tome šta je kultura i odakle ona počinje, mnogo je dublji problem. Kulturne vrednosti se održavaju na nekim fiktivnim korenima i u fiktivnim krugovima.

Kao građanin doživeli ste čitavu paletu društvenopolitičkih promena koje su tokom decenija na ovim prostorima servirane. Kako vam danas izgleda Srbija?

Kao jedan neorobovlasnički sistem. U ekonomskom, političkom, prosvetnom i kulturnom smislu smo devastirani. Živimo u permanentnom strahu. Taj strah izaziva bedu. Taj strah, to je porok. Strah uništava postojanje empatije među ljudima.

Pored laganog biološkog nestanka nacije, primetan je i strahovit odliv mladih, pametnih i obrazovanih ljudi. Ono što ostaje, u suštini je jedna ogromna podanička masa, pod strahovitim stresom, izložena permanentnom ispiranju mozgova, pod intelektualnom i moralnom anestezijom. Kad pogledate sve što se događa u medijima, na televiziji, kad se osvrnete na sve ove neopisivo imbecilne serije koje se vrte po televiziji, šta je to? Čemu služi to? To je anestezija.

Pored rijaliti programa, TV serije još deluju kao suvi prosvetiteljski manifest.

Dogodila se i situacija voajerizma. Šta je voajerizam? Dakle, moj život više apsolutno ne postoji, ja sam u potpunom beznađu, nemam apsolutno nikakvih ambicija, nemam nikakvih perspektiva i onda moram da zavirujem u tuđe živote i tako da ispunjavam svoj bedni život nekakvim sadržajima koji su apsolutno ispod svakog nivoa: kulturnog, moralnog i estetskog.

Ljudi koji više ne umeju da razlikuju šta je lepo, a šta ružno, šta je glupo, a šta pametno, našli su se u jednoj mazohističkoj situaciji. Sve je to uzrokovano strahovitom panikom, jer ne znaju šta će sa sobom, niti kako će da prežive sutra. U ovakvom duhovnom ambisu, u kom se nalazi naša zemlja, govoriti o stanju u kulturi je gotovo “opšte mesto”.

Kao građanin, intelektualac, umetnik, kako objašnjavate situaciju u kojoj se više skoro i ne zna ko je pripadnik elite, a kamoli da se elita aktivira oko državnih pitanja?

Problem je vrlo dubok. Ozbiljni ljudi se potpuno povlače. Više skoro da nemate ozbiljne ljude koji hoće da se bave značajnim pitanjima za državu, jer znaju da žive u partokratiji, kleptokratiji, da žive među ljudima kojima je najvažnije da se dokopaju neke sinekure i da se uvale negde po principu: “Ako ide, ide.”

Onda imamo najezdu najgorih i vladavinu najgorih. Nemamo više ni mediokriteta u tim redovima. Mediokriteti su bili ljudi koji su još nešto i znali. Mnogi konkursi na to ukazuju, kao i nejasne, neutemeljene politike koje nam se stalno serviraju i ne ostvaruju.

Događa se stalna smena raznih elita, što ekonomskih, što kulturnih, što naučnih. Taman se vaspostavi neka elita, onda siđu neki s brda i opljačkaju tu elitu. Traje to deceniju ili dve, pa dođu novi i tako stalno. Taj problem nije izražen samo u poslednjih dvadeset ili pedeset godina. On postoji od postanka srpske države. Permanentno uništavanje elite postalo je jedna specifičnost srpskog društva.

***

O Jugoslaviji:

Osećam se kao neko ko žali za jednom utopijom koja se nije ostvarila. U tu utopiju iskreno sam verovao i iskreno mi nedostaje.

O Evropskoj uniji:

Veliki sam fan Evropske unije. Mislim da ćemo se svi mi ponovo naći tamo, zajedno. Koliko vidim, trenutne ideje idu ka pomirenju. Samo treba ukloniti pljačkašku bandu koja se nakotila na svim jugoslovenskim prostorima. Šta je raspad Jugoslavije nego jedna velika pljačka, i jedna velika prvobitna akumulacija kapitala?

***

Sa Josifom Tatićem ste “Šovinističku farsu” igrali do pred sam rat po celoj Jugoslaviji. U kom trenutku su neke stvari iz tog komada prestale da budu smešne?

Igrali smo i za vreme rata, i pre rata. „Šovinistička farsa” je izvedena 1.800 puta, u četiri nastavka. Počeli smo sa njom kao sa jednom andergraund predstavom koja je bila na ivici zabrane. O šovinizmu jednostavno nije smelo da se govori u to vreme. Bila je to sredina osamdesetih godina u SFRJ.

Rastom te predstave, počinjao je raspad Jugoslavije. Pamtim vrlo zanimljive, ponekad i potresne priče iz vremena našeg igranja „Šovinističke farse”. Bio je april 1989. godine. Pojavio se HDZ, aktuelan je bio Tuđman i aktuelni su bili predizborni mitinzi u Hrvatskoj. Pojavili su se i simboli ustaštva. Mi smo baš u tom mesecu u Zagrebu, u „Lisinskom”, igrali „Šovinističku farsu” tri dana, za 12.000 ljudi. Nagrađivani smo ovacijama. Nekoliko dana posle toga, igrali smo u Kninu, u Domu armije, pred prepunom salom. Naišli smo na muk. Tek desetak minuta pred kraj mogao se čuti neki dosta blag aplauz. Bili smo zaprepašćeni. Posle predstave su nam rekli: “U ovoj sali, od 500 ljudi, bar njih 400 ima 7 do 10 zaklanih u svojoj porodici, od ustaša. Svako od njih ima zakopan bar jedan mitraljez ili nešto od oružja. Ovde će biti krvi do kolena.” To se i desilo, nažalost.

Kasnije smo igrali i “Farsu 2” i “Farsu 3”. Kad je probijen koridor u Republici Srpskoj i kad su spojeni istočni i zapadni deo Bosne, bili smo prva predstava koja je prošla koridor. U Banjaluci smo tu predstavu odigrali za narod i za vojsku.

Zaista smo želeli da ukažemo na sve te retrogradne pojave koje su se dešavale, takozvane etnogeneze. Gledali smo na to kao na misiju. Odjednom su se pojavili novi istoričari i neka nova tumačenja svega. Sve nam je to bilo smešno, ali smo shvatali koliko je opasno i želeli smo na to da ukažemo. Naravno, te nove teorije o istoriji i njena nova tumačenja su nešto što se permanentno dešava. Na to danas gledam sa gađenjem i nevericom. No, kad je na snazi jedna sveobuhvatna amnezija u glavama ljudi, tačnije podanika, svako može da radi šta god hoće i da vlada kako god hoće.

Kako danas analizirate demokratiju na srpski način?

Sanjali smo demokratiju. Došli smo do nje burno. Imali smo pobune, demonstracije… Šta smo dobili? Jednu ispražnjenu slobodu sa kojom ne znamo šta da radimo. Da bismo uspostavili ozbiljno demokratsko društvo, moramo da imamo odgovorne građane. Mi imamo podanike. Ljudi moraju da znaju šta će sa slobodom. Ne znaju. Ne znaju ni šta je to sloboda, niti šta je to socijalna pravda, šta je pravo, šta medicina, a šta organizovana država. Sve to ovde, nažalost, ne postoji.

U jednom intervjuu ste rekli kako biste igrali Vermesovog simpatičnog Hitlera, da bi vam čak bio i umetnički izazov da ga kroz interpretaciju branite. Natali Portman, oskarovka kojoj su preci stradali u Holokaustu, nedavno je istakla kako bi trebalo da Jevreji prestanu da pričaju o dešavanjima iz Drugog svetskog rata jer im to ne dozvoljava da idu napred…

Iskreno, ne pratim to i ne bih detaljno komentarisao nekakve sulude svetske ili domaće umetnike. Kad je reč o Holokaustu, koliko god mnogi smatrali da se o tome previše priča, da su tu priču zapravo lansirali Jevreji, mislim da je sve to samo još jedan dokaz da antisemitizam, ne da nije iskorenjen, nego i dalje buja.

Jedan stari izraelski istoričar rekao je: “Antisemitizma ima svuda. Ima ga i na Antarktiku gde nema ljudi.” Antisemitizam vam je kao kijavica, opasan je onda kad pređe na pluća.

Naravno, ponosan sam na svoje jevrejsko poreklo, kao i na svoje srpsko poreklo. Izuzetno me pogađa svaki vid ekstremnih, nacionalnih i šovinističkih pokreta. To je najveće zlo, koje najčešće krene da buja u kriznim vremenima. Velike emigracije samo doprinose razvoju desnice. Ukoliko Evropa ne pronađe način da u svoje redove integriše bar deo tih ljudi, bojim se da će stvari postati vrlo loše. Pročitao sam sad Pokoravanje, od Uelbeka. To je tako blizu. Nama je pred nosom.

Kako jedan pozorišni dugoprugaš podnosi letnju odvojenost od svog sveta?

Uvek mi nedostaje pozorište preko leta. Još kao mlad glumac, kad bi se završila sezona, tokom odmora bi me odjednom hvatala panika. Ostalo je tako do današnjeg dana.

Doduše, ovog leta sam doživeo jedno od možda najvećih pozorišnih uzbuđenja. Sa Narodnim pozorištem, sa predstavom “Antigona”, gostovao sam na Kipru, u amfiteatru Kurium koji je otprilike star koliko i taj Sofoklov komad. Bio je to moj prvi kontakt sa grčkim amfiteatrom. Amfiteatar je rađen u trećem veku pre nove ere. Uradili su ga Grci, a u rimsko doba je pretvoren u gladijatorsku arenu. Zdanje je opstalo do današnjeg dana. Igrati takav komad u takvom ambijentu zaista je nešto posebno.

Došli smo sa nešto malo dekora koji smo doneli iz Beograda, a onda shvatili da nam je čak i taj dekor bio suvišan u tom prostoru. Da ne govorimo o akustici koja je fantastična, i o toj atmosferi pozornice na litici. Potpuno usamljeno i mistično mesto. Ispod nas je bila pučina, a iznad raskošni borovi. Bilo je prepuno i gostovanje je prošlo odlično.

Takođe, posle mnogo vremena, baš na tom mestu, igrao sam sa kćerkom na sceni. Ona igra Antigonu, što je dodatno doprinelo mom uzbuđenju.

Naročito kad se uzme u obzir stanje u srpskoj kulturi, koliko jedan takav ambijent daje vetar u leđa u interpretatorskom smislu?

Naravno, mistika tog mesta podiže nas kao glumce, ali i publiku. Tada se dogodi jedna posebna vrsta kontakta sa publikom. Možda sama činjenica da smo pred nekom sofisticiranijom publikom podiže razumevanje i iznosi neke tanke nijanse predstave u prvi plan. Ipak, to nas ne sprečava da igramo isto dobro i pred nekom možda manje sofisticiranom publikom. Publika je publika. Dovoljno je da imate pet znalaca u publici, morate da ih uočite i za njih morate da igrate.

Kad govorimo o znalcima, mislim na one koji umeju da pročitaju sve poruke predstave i osete sve emocionalne, intelektualne i ostale nijanse koje definišu izvođenje jednog dela.

Pre nekoliko godina igrali ste i na sceni Glob teatra u Londonu. Na neki način, sada ste čekirali sve civilizacijski bitne tačke za nastanak svetskog teatarskog izraza.

Da. Igrali smo „Henrija Šestog”. Dakle, Šekspira u Šekspirovom pozorju. Uzbuđenje je postojalo kod svih nas. Bila nam je čast što igramo na takvom mestu. No, mi smo tu predstavu igrali i kasnije u Beogradu. Ne mislim da je bila išta slabija.

Ljubiša Ristić je u intervjuu za Nedeljnik rekao da je sledeći korak totalnog urušavanja srpske kulture privatizacija pozorišta. Šta mislite o toj pretpostavci? Da li smatrate da ljudi zaista nemaju novca za pozorište kao što se pričalo kad smo ispred JDP-a imali redove zbog smanjene cene karata?

Te redove ne smatram toliko posledicom nemaštine. Doživeo sam ih kao jednu vrstu bunta koji se pojavio kod određenog razvlašćenog sloja, srednjeg staleža koji je nestao, i koji ne toliko iz ekonomskih koliko iz drugih razloga sve manje ide u pozorište. Odjednom se taj sloj pobunio, osetio potrebu za umetnošću.

Nisam baš ubeđen da pozorište nema publiku. Igram dosta predstava u Beogradu. Pozorišta su uvek manje ili više puna. Druga je stvar to što Beograd sa dva miliona ljudi ima samo četiri ili pet mejnstrim pozorišta i nekoliko slobodnih trupa. Po meni, u tome što je rekao Ljubiša Ristić ima dosta istine. Lično smatram da velike institucije kulture, posebno pozorišta ne smeju biti privatna svojina. Fudbalski klub to može, jer on zarađuje kad je dobar, kad pruža uspešan fudbal i kad ima po petnaest ili dvadeset hiljada gledalaca.

Naravno, za to sam da cvetaju svi cvetovi, da postoje i pozorišne trupe, i privatne inicijative, i da postoji zakon koji omogućava ljudima da ulažu u kulturu pa budu oslobođeni bar dela poreza zbog svojih doprinosa.

Svakako sam protiv privatizacije velikih umetničkih institucija, ali ne smatram da je ona tako blizu.

Od Ostrovskog i Nušića, pa do “Šovinističke farse”, pozorišna umetnost je često vrlo legitimno inspirisana političkim okolnostima. Da li glumac treba aktivno da se bavi nečim tako nezgodnim kao što je politika?

Glumci su građani kao i svi drugi. Zbog čega bi neki lekar mogao da uđe u politiku, a glumac ne? Zloupotrebljavanje određenih umetnika od strane raznih partija je već druga stvar. Takođe, druga je stvar to što svi ti umetnici koji su u politiku ušli iz nekih iskrenih poriva uglavnom imaju vrlo malo uticaja ili nemaju nikakvog uticaja.

No, partije zloupotrebljavaju i ove druge, s tim što ti drugi uglavnom žele da budu zloupotrebljeni, ne bi li se domogli neke sinekure. To je problem, a ne to da li neki glumac treba da se bavi politikom.

Neki umetnici su politikom svoj ugled narušili, a ima i onih koji su beskrajno cenjeni zbog političkih zalaganja. Neki blesnu u trenutku, a neki traju. Menjaju partije, stalno dobijaju neke sinekure, dospevaju u upravne odbore, dobijaju direktorska mesta, dolaze do nekih para, prave svoje producentske grupe, onda one propadnu, posle se žale naciji… Nije baš jednostavno baviti se biznisom, a pogotovu u ovoj lopovskoj zemlji.

A naš svet voli vlast. Ljudi vole da vide političare, da im veruju, iako im baš i ne veruju. Što bi seljak rekao: “Će da glasamo za vas kad pobedite!”

 

 

Nedeljnik

Podijeli objavu

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here