Lažni prorok

Pokojni Milton Friedman je bio provokativan profesor na Univerzitetu Čikaga na kom sam studirao. Uspevao je da zainteresuje studente za njihove studije. Bio je nadaren pisac, predavač i sagovornik. I dobio je Nobelovu nagradu za svoje doprinose ekonomiji.

Piše:

Ali Friedman je bio nešto više od univerzitetskog profesora. Bio je pobornik i popularizator ekonomske ideologije radikalne desnice.

U današnjoj političkoj i društvenoj realnosti, činjenica da je Univerzitet Čikaga osnovao Institut Milton Friedman, vredan 200 miliona dolara (smešten u zgradi u kojoj se dosad nalazio ugledni Čikaški teološki seminar) neće biti opažena naprosto kao znak poštovanja za nekadašnjeg istaknutog profesora. Umesto toga, osnivanjem takve ustanove Univerzitet nam stavlja na znanje da se svrstao uz reakcionarni politički program koji podržavaju najbogatiji, najpohlepniji i najmoćniji ljudi i institucije u ovoj zemlji. Friedmanova ideologija nanela je ogromnu štetu američkoj srednjoj klasi i radničkim porodicama ne samo ovde već i širom sveta. Velika ustanova kakva je Univerzitet Čikaga ne bi trebalo da promoviše tu ideologiju.

Oni koji brane Institut Milton Friedman uveravaće nas da će on podstaći slobodnu i otvorenu razmenu ideja. Možda je to tačno. Ali ako je cilj Instituta prosto da se bavi neideološkim istraživanjima, ima mnogo drugih imena koje je mogao poneti umesto imena najpolemičnijeg i ideologijom najzadojenijeg ekonomiste svog vremena.

Moje sumnje su se dalje produbile kad sam na vebsajtu Univerziteta Čikaga pročitao da će donatori koji za ovaj projekat daju više od milion dolara imati poseban odnos sa institutom kao članovi Društva Milton Friedman i da će se od njih očekivati da olakšaju veze te institucije s „vodećim poslovnim ljudima i političarima“.

Radim u Vašingtonu i poznat mi je uticaj velikog novca. Kada osiguravajuće kompanije i farmaceutske kompanije i naftne kompanije i banke i vojno-industrijski kompleks učestvuju u finansiranju političke kampanje, obično tačno znamo šta žele zauzvrat.

Tajming ovog projekta je pomalo ironičan. Friedman je zarađivao svoj hleb raskrinkavajući vlasti gotovo na svakom koraku. Kao i njegov pomoćnik, bivši direktor Federalnih rezervi Alan Greenspan, on je verovao da slobodno tržište koje je u velikoj meri neregulisano predstavlja najviši zamislivi oblik ekonomske organizacije. Doduše, pesma pristalica slobodnog tržišta na desnici pomalo se promenila u poslednjih nekoliko meseci.

Moje kolege u Senatu i ja sada sakupljamo deliće bankarskog sistema koji su doveli na ivicu kraha teorija deregulacije i nezasita pohlepa malog broja bogatih finansijera, igrača na tržištu čije je ponašanje neverovatno rizično – ako ne i nezakonito.

Videli smo kako predsednik Bush, ministar finansija Henry Paulson, ljudi iz američkog Ministarstva trgovine i Okruglog stola biznisa – listom ljudi kojima su Friedmanove ideje prirasle za srce i koji bi, bez sumnje, bili spremni da finansijski podrže Institut Miltona Friedmana – u žurbi da spasu Volstrit napuštaju svoje dugotrajno retoričko protivljenje državnoj intervenciji.

Štaviše, oni su zahtevali da priskočimo u pomoć finansijskim firmama koje su stale u red ispred Kongresa da bi dobile svoje socijalne čekove.

Godinama su nam svi ti ljudi, uključujući i predsednika Sjedinjenih Država, govorili da država ne treba da se bavi obezbeđivanjem zdravstvene nege za sve Amerikance kao građanskog prava. („Kakva užasna ideja!“) Oni su nam govorili da nije posao države da kvalitetno obrazovanje učini dostupnim za sve; da država ne treba da se zamajava smanjenjem emisije gasova staklene bašte; da država ne treba da reguliše zagađenje koje prlja naš vazduh, vodu i zemlju; i da država ne treba da obezbeđuje snažnu sigurnosnu mrežu za našu decu, naše stare i sve nemoćne.

A sada, kad ta cipela žulja njihovo stopalo, pokazuje se da su postali najubeđenije pristalice državne intervencije – posebno ako njih treba da spasavaju pripadnici srednje klase i radnici.

Ali tu nije reč samo o ekonomskoj politici, već o nečem dubljem, što se tiče ključnog pitanja ko smo mi kao društvo i kao narod. Da li mi kao ljudska bića treba da okrenemo glavu kako ne bismo videli patnje koje doživljavaju mnoga naša braća i sestre? Da li smo zadovoljni što živimo u naciji u kojoj, delom zahvaljujući Friedmanovoj ideologiji, najbogatiji jedan procent poseduje više nego što poseduju najnižih devedeset procenta, a deset odsto onih na vrhu poseduju više nego najnižih pedeset odsto?

Uz dužno poštovanje prema pokojnom Miltonu Friedmanu, njegov ekonomski program nije ništa drugo do spisak želja najpohlepnijih, najbogatijih interesa našeg društva. Koliko god da tu ideologiju podržavaju bogati i moćni – osim kad u Vašingtonu stanu u red za socijalne čekove – gotovo jednodušno joj se suprotstavljaju porodice radnika i pripadnika srednje klase širom zemlje.

Šta bi bile neke stavke na Friedmanovom spisku želja? Pre svega, svi Friedmanovi istomišljenici bi podržali koncept kulture pohlepe. Oni žele da se ljudi koji prave milijarde dolara pojavljuju na naslovnim stranama magazina Times i Newsweek zato što ih smatraju našim nacionalnim herojima. Po njihovom mišljenju, učitelj koji zarađuje 40.000 dolara godišnje otvarajući umove mladih ljudi ka novim znanjima ne zavređuje naše divljenje, kao ni vaspitač, osoba koja za 18.000 dolara godišnje pruža siromašnoj deci šansu da se intelektualno i emocionalno razvijaju. Ti poslovi se ne smatraju važnim.

Ali ako si milijarder na Volstritu i stvaraš egzotične finansijske instrumente koji na kraju ne vrede ništa, smatraju te herojem. Činjenica da je kultura pohlepe prožela našu političku kulturu znači da direktori korporacija sada mogu da zarade 400 puta više nego što zarađuju njihovi radnici, i to bez straha od političke reakcije.

Sada imamo studiju slučaja o tome šta se dogodi kad ideologija Miltona Friedmana postane operativna ideologija vlasti. Pod Bushom, srednji porodični prihod je opao za više hiljada dolara. Milioni Amerikanaca uvrstili su se u sirotinju. Oko sedam miliona građana je izgubilo zdravstveno osiguranje. Oko tri miliona je izgubilo penzije. A jaz između vrlo bogatih i svih drugih je postao mnogo širi.

Našoj zemlji je neophodan preobražaj. Izdržali smo godine ideologije desnice i žudimo da krenemo u drugom pravcu. Verujem da ćemo videti veliku promenu društvenih i ekonomskih prioriteta i da poslednji opšti izbori svedoče o odbojnosti prema ekonomskim argumetima desnice.

U Bushovoj eri – periodu u kom su američku ekonomiju vodili neki od najvećih obožavalaca Friedmana – najbogatijih 400 porodica u ovoj zemlji uvećale su svoje bogatstvo za 670 milijardi dolara.

A ipak u ovoj zemlji žive deca koja nemaju zdravstveno osiguranje, deca koja su neuhranjena i deca koja spavaju na ulici. Iz ekonomske perspektive, iz moralne perspektive i iz filozofske perspektive, ideologija Miltona Friedmana je pogubno pogrešna.

Ovo su odlomci iz eseja iz 2009. godine, koji će biti preštampani u zbirci eseja autora koji su tokom više od četiri decenije pisali za „In These Times“ o presudnom pitanju našeg vremena: krizi nejednakosti. Pod naslovom „Doba nejednakosti: rat korporativne Amerike protiv radnih ljudi“ („The Age of Inequality: Corporate America’s War on Working People“) knjigu će objaviti „In These Times“.

In These Times

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net