Kuda ide Evropa

U nedelju se u Francuskoj održava drugi krug predsedničkih izbora. Očekuje se da centrista Emmanuel Macron pobedi Marinu Le Pen, belu nacionalistkinju – molim vas da prestanemo da uzdižemo to opredeljenje nazivajući ga „populizam“. Valjda ne kršim pravila NY Timesa ako izrazim nadu da će se ovo predviđanje obistiniti. Pobeda Marine Le Pen bi zaista bila katastrofa za Evropu i svet.

Piše: Paul Krugman

Tu se sada nameće nekoliko pitanja. Prvo, kako smo uopšte došli dovde? I zatim, da li bi poraz Marine Le Pen ipak bio samo privremeni predah u tekućoj evropskoj krizi? Ovde dugujem kratko objašnjenje: kao i većina ljudi na ovoj strani Atlantika, izbore u Francuskoj posmatram opterećen Trumpom. Naravno, paralele između francuskih i američkih političara postoje, uprkos velikim razlikama između njihovih osnovnih ekonomskih i društvenih trendova.

Za početak, iako Francusku jako kritikuju, pre svega protivnici države blagostanja – njena ekonomija je prilično uspešna. Verovali ili ne, odrasli građani Francuske u najproduktivnijim godinama (25-54) imaju znatno veću šansu da nađu dobro plaćen posao nego njihovi američki vršnjaci sličnih kvalifikacija. Toliko su i produktivni. Doduše, francuski BDP po stanovniku je za četvrtinu manji od našeg – ali razlog tome su pre svega duži godišnji odmori i raniji odlazak u penziju.

Mada je u Francuskoj, kao i u mnogim drugim zemljama, opao broj radnih mesta u industriji, ona nije doživela „kineski šok“ odliva radnih mesta. Pored toga, francuska ekonomija skrojena po ljudskoj meri pruža veću društvenu sigurnost od najsmelijih snova američkih progresivaca: garantovano i kvalitetno zdravstvo za sve, izdašno porodiljsko odsustvo, besplatno predškolsko obrazovanje i još mnogo toga.

Francuska takođe nije doživela društveni slom kao bela Amerika. Francusko društvo ima svojih problema, ali koje ih nema? Međutim, tu nije zabeležen porast „umiranja od očaja“ – to jest, povećana smrtnost od droga, alkohola i samoubistava – koje su Anne Case i Angus Deaton otkrili kod američke bele radničke klase.

Ukratko, Francuska nije utopija, ali prema većini merila ona svojim građanima pruža pristojan život. Zašto je onda tako veliki broj njih spreman da glasa – izgovorimo to opet bez eufemizma – za jednu rasističku ekstremistkinju? Postoji više razloga za to, a pre svih je kulturni strah od muslimanskih imigranata. Marina Le Pen će dobiti i opravdano protesne glasove protiv nedodirivih upravljača Evropske unije. Evropske institucije su se dužničkom krizom, koja je počela u Grčkoj i proširila se po Evropi, zaista bavile sa zapanjujućom kombinacijom ravnodušnosti i arogancije.

Brisel i Berlin su neprekidno grešili nametanjem sve pogubnije politike štednje, praveći se da znaju sve odgovore. Očigledne patnje koje su izazivali tretirali su kao neku vrstu zaslužene kazne za prošle grehe. Politički gledano, evrokrati su se prosto istresali na malim nacijama, nemoćnima da se suprotstave nerazumnim zahtevima, u strahu da će im biti uskraćeno finansiranje. Ali evropska elita strahovito greši kada se na isti način ophodi prema velikim igračima kakav je Velika Britanija.

Bilo bi divno da britanski građani nisu izglasali brexit, koji će oslabiti Evropu i osiromašiti Britaniju. Ali zvaničnici EU već zvuče kao napušteni supružnik rešen da u razvodu iscedi maksimalnu alimentaciju. A to je suludi plan. Evropa će morati da živi sa nezavisnom Britanijom i siledžijsko ponašanje kakvo je pokazivala prema Grčkoj neće upaliti sa ovom velikom, bogatom i ponosnom nacijom.

Što nas vraća na francuske izbore. Užasava me mogućnost pobede Marine Le Pen, ali skoro podjednako strahujem od toga da Brisel i Berlin Macronovu pobedu shvate kao znak da je brexit bio puka anomalija i da se evropski glasači zastrašivanjem mogu naterati da prihvate sve što im njihove elite serviraju kao nužni izbor.

Čak i ako se u nedelju u Francuskoj izbegne najgore, evropske elite time dobijaju samo oročenu šansu da poprave svoje ponašanje.

The New York Times

Prevela Slavica Miletić

Peščanik