Kolumna Natalije Dević u „Danasu”: Rasizam na visokim potpeticama

Kada novine kao što je dnevni list „Danas”, u koje se kune građanska Srbija, objave sve ono što je Natalija Dević napisala u kolumni „Poljupci i potpetice”, pristojan čovek ostaje bez teksta – zapanjen bezobrazlukom, zatečen nepotkrepljenim elitizmom, šokiran ksenofobijom koja izbija iz svakog retka.

Piše: Tamara Skrozza

Nije nelogično i neočekivano da se u „Kuriru” pojavi teza kako će „migranti uskoro islamizirati Srbiju”, da baš „Informer” objavi naslov „S migrantima stižu malarija, dečja paraliza i ptičji grip”, ili da „Večernje novosti” na čitavoj strani objasne kako migranti pre odlaska u Evropu „čupaju obrve”, štekuju hiljade evra u putne torbe, a na Zelenom vencu prodaju ono što su im Beograđani udelili kao humanitarnu pomoć. To nekako spada u tradiciju tih listova.

Ali, kada novine kao što je dnevni list „Danas”, u koje se kune građanska Srbija, objave ono što su objavile 13. avgusta u okviru kolumne Natalije Dević „Poljupci i potpetice”, pristojan čovek ostaje bez teksta – zapanjen bezobrazlukom, zatečen nepotkrepljenim elitizmom, šokiran ksenofobijom koja izbija iz svakog retka.

Osnovna teza teksta pod naslovom „Stranci u Beogradu” jeste da su se u glavnom gradu Srbije pojavile desetine hiljada „čudnih stranaca” („migranata iz Sirije, Pakistana i ko zna još odakle”, precizira autorka), da njihov broj neprestano raste i da to „podiže strepnju”. Da tih „čudnih stranaca” nema, stvari bi u Srbiji – tako se bar dalo zaključiti iz ovog teksta – bile skoro pa idealne.

Jer, kaže autorka, nikada tako nije bilo. Čak ni za „vreme Slobe, ni najveće gladi devedesetih” u njenom parku na Vračaru nije se dogodilo da na klupi spava beskućnik pokriven žutim jorganom. „Svetlo lice, kosa pokupljena u rep”, tako ga opisuje.

Ipak, u najboljoj tradiciji poetese Mirjane Marković koja se onomad pitala da li „cvrčak uopšte jede, ili samo živi i peva”, autorka se pita da li je taj bledoliki čovek pod žutim jorganom „migrant ili još jedan beogradski beskućnik”.

Ne kaže šta je zaključila, ali se iz gorepomenute opaske da ni za Slobinog vakta nije imala tu vrstu „neprijatnosti”, može zaključiti da je ipak prevagnula pretpostavka o nekakvom savremenom dođošu.

Izgleda da je vračarska autorka devedesete godine XX veka, baš kao i poslednjih nekoliko godina, provela na nekoj drugoj planeti ili (što se možda svodi na isto) svoju potpeticu nije pomerila dalje od Svetosavskog platoa.

Trebalo bi joj zato oprostiti što ne zna da u Srbiji, pa i na Vračaru – ima beskućnika. Isto tako, razumljivo je što joj smetaju i neprijatnost izazivaju baš beskućnici i „čudni stranci”, a ne kriminalci, ubice, ratni profiteri i prevaranti kojih je onoliko, i to baš u njenom komšiluku.

Pitanje koje naročito brine autorku kolumne, a odnosi se na „čudne strance”, doslovce glasi: „Šta rade tu?” Ona, nažalost, ne daje odgovor, čak ni pretpostavku, ali čitalac lako može i sam da zaključi kako su te desetine hiljada čudnih ljudi došle ili iz želje da nam pokvare idilu, ili zato što su bili dokoni tamo odakle su stigli.

Jer, zaista, šta bi drugo osim dokolice moglo da prinudi čoveka da upregne čitavu familiju, uključujući i decu u pelenama, i posle hiljada pređenih kilometara, razapne prljave gaće u parku kod autobuske stanice?

Autorka se, inače, tim parkom posebno bavi. Kaže da je baš ovog leta, kada se vraćala s mora, kroz prozor videla „stotinak tamnoputih muškaraca” koji su se upravo budili. Ne pita se autorka od kakvog su zla utekli, koji im je komšija zaklao majku, a koji silovao sestru; šta im je sve izgorelo, uništeno, oteto. Ne zanima je zašto zapravo spavaju na goloj zemlji, a ne u svojim sobama, gradovima i državama. Ne pita se kako im je da sa svojim fakultetskim diplomama, sa svojom prošlošću, tek pristigli iz svojih parkova, razmišljaju o mađarskoj ogradi, a sanjaju o nekoj minhenskoj pivnici u kojoj će – ako ih sreća potera – moći da peru krigle.

Specijalno vaspitanje

Ne smetaju autorki samo muškarci. Smetaju joj, recimo, i žene. „Knez Mihailovom i centrom, nogu pred nogu, svake večeri, korziraju bule”, kaže ona. „Pokrivenih kosa, u crnim haljinama do zemlje, kako im vera nalaže, ruku pokrivenih zlatom, vode decu za ruke.”

Ni to nije dosta. Neprijatnost autorkina ne završava se na odeći koja joj smeta, na ritmu njihovih koraka ili na zlatu koje su „bule” valjda njoj lično otele, već se pojavljuje i novi problem.

„Bula je sada toliko da su počele da nas odmeravaju. One nas, Beograđanke, u svojoj zemlji, u svom gradu, u letnjim haljinama, kako nalaže leto, na plus četrdeset. Valjda smo za njihove pojmove pregolišave. Hoćemo li uskoro morati da im se izvinjavamo?”

Autorka ovde zapravo ne bi trebalo ništa da se pita. Ako ima imalo časti i obraza, ona bi već sada – unapred – mogla da uputi lično izvinjenje svakoj toj „buli”: zato što vređa njihovu veru, dovodi u pitanje njihovo poštenje, diskredituje njihovu muku i, na kraju, bez ikakvih indicija izuzev sopstvenog osećaja da je „odmeravaju”, kvalifikuje ih kao nasilne, nametljive i rade da porobe slobodarski i razgolićeni Beograd.

Smetaju autorki čak i deca. Pošto „čudni stranci”, po njenoj proceni, imaju dosta novca, logično je da „troše”, da budu „bučni”, da sede po kafanama i da tamo „jedu i piju” (za razliku od cvrčaka i Beograđana, koji samo žive i pevaju). Tu, u tim kafanama, društvo im prave i deca koja „trče između stolova” i koju „roditelji ne opominju”, već umesto toga „samo zagledaju nas”.

Autorka je ovde zapravo ustvrdila da srpska deca uopšte ne trče između stolova, da ne vrište bez razloga i da je samo jedna roditeljska opomena dovoljna da ih smiri. Jer, poznato je – posebno čitaocima srpske štampe iz devedesetih – da su deca rođena u majčici Srbiji dobra, vaspitana, tiha i, uopšte, u svemu superiornija od svojih vršnjaka iz drugih krajeva sveta.

„Danas” pod žutim jorganom

Kaže autorka još da „čudni stranci” imaju „svetlija i tamnija lica”, „crne kovrdžave kose”, da su „dobro obučeni”, da „neprekidno govore u mobilne telefone”, da „hodaju u grupama” i da su se „razmileli Beogradom”.

Konačno, pita se i „jesu li to jadni migranti koji jedva čekaju da nastave svoj put ka EU”.

Pošto se ovde bavimo odgovorima na njene netačne, bizarne, besmislene, rasističke, ksenofobične, mizogine, antihumanističke i sve druge ocene i teze, red je da odgovorimo i na tu:

Da, u pitanju su zaista jadni migranti, to jest izbeglice – ljudi koji su preko noći ostali bez svega što su stvorili, ljudi koji ne znaju kuda će i kako će dalje, koji spasavaju gole živote. Tamo odakle su došli vodi se rat, a veliki broj onih koji nisu uspeli da pobegnu život završava u gomili drugih mrtvih tela, neprepoznatljivi, nesahranjeni, neoplakani.

Ovi naši, ovi što spavaju kod stanice, imali su sreće. Izvukli su žive glave.

Ti ljudi imaju pravo da troše svoj novac – nisu ga nikome ukrali. Zaradili su ga i onda podigli sa sopstvenih računa. Imaju pravo i da koriste svoje mobilne telefone, hodaju u grupama ili solo, budu obučeni kako žele.

Ti ljudi sigurno nisu srećni što spavaju u prljavom parku kod autobuske stanice, baš kao što njihove supruge nisu srećne što “korziraju” Knez Mihailovom. Njihova deca ista su kao svaka druga, a njihovo ponašanje nije ništa bolje, lošije ili čudnije od našeg.

Što se tiče boje njihove kože i stepena kovrdžavosti njihove kose, potpisnica ovih redova ne smatra se dovoljno stručnom da kaže bilo šta. Autorki, međutim, preporučujem štiva koja je tridesetih godina prošlog veka potpisivao onaj čika s brčićima, a koja i danas distribuiraju njegovi sledbenici širom sveta, pa i u Srbiji i na Vračaru: taj s brčićima i njegovi istomišljenici bavili su se baš bojom kože, kosom i sličnim temama.

Ipak, važnije od svega ovoga jeste sledeće: „čudni stranci” imaju sva prava da se „razmile Beogradom”, jer je to grad u čijoj prirodi nije da mrzi i ne prihvata.

U Beogradu i Srbiji većinu i dalje čine ljudi koji suočeni s ljudskim jadom ne razmišljaju o svojoj „neprijatnosti”, kojima na pamet ne pada da analiziraju nečiju boju kože i koji ne reže i ne kidišu pri pogledu na čoveka koji je drugačije odeven ili koji poštuje neku drugu religiju.

Čak i među novinarima – kakvi su da su – teško da bi se našlo mnogo onih koji bi potpisali tekst u kojem autorka „Poljubaca i potpetica” kuka zbog nevolja koje su joj priredili „čudni stranci”. Naprotiv, skoro je sigurno da bi većina kolega, posle takvog teksta, batalila novinarsku priču i pognute glave otišla da sadi rotkvice ili gaji koze.

Kolumna o kojoj je ovde reč nije greška. U pitanju je tekst baziran na idejama kojima nije mesto u javnom prostoru i zbog kojeg bi uredništvo „Danasa” trebalo da se izvini svim svojim čitaocima.

Ili da se, ako ih je baš mnogo sramota, pokriju onim žutim jorganom po glavi i sačekaju da svi zaboravimo čime nas je list poznat po zastupanju ljudskih prava, po načelima tolerancije i poštovanju različitosti, počastio ovog četvrtka.

cenzolovka.rs

Podijeli objavu

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here