Koliko Evrope

Ovog meseca Evropska unija slavi 60. godišnjicu potpisivanja svog utemeljujućeg akta, Rimskog ugovora, kojim je ustanovljena Evropska ekonomska zajednica. Razloga za slavlje ima mnogo. Posle vekova ratova, potresa i masovnih ubijanja, današnja Evropa je mirna i demokratska. Evropska unija je u svoje redove primila 11 zemalja koje su pripadale sovjetskom bloku i pomogla im u postkomunističkoj tranziciji. U doba rasta nejednakosti, zemlje članice EU se mogu pohvaliti najmanjom dohodovnom nejednakošću u čitavom svetu.

Piše: Dani Rodrik

Ali sve su to uspesi ostvareni u prošlosti. Unija se danas suočava sa dubokom egzistencijalnom krizom koja ugrožava njenu budućnost. Simptomi su svuda oko nas: brexit, zastrašujuće stope nezaposlenosti mladih u Grčkoj i Španiji, zaduženost i stagnacija u Italiji, uspon populističkih pokreta, snažan otpor imigraciji i zajedničkoj valuti. Sve to ukazuju ne potrebu za temeljnim remontom evropskih institucija.

Otuda se može reći da se nova bela knjiga o budućnosti Evrope koju je predstavio predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker pojavljuje u pravom trenutku. Juncker skicira 5 mogućih scenarija, i to: nastavak rada na dosadašnjoj agendi, fokusiranje na jedinstveno tržište, uvođenje mogućnosti da neke države napreduju ka integraciji bržim tempom nego neke druge, redukovanje postojeće agende ili ambiciozno promovisanje uniformnije i potpunije integracije.

Nije teško saglasiti se sa Junckerom. U trenutku kada su evropski političari preokupirani bitkama na domaćem terenu, a institucije EU u Briselu se na meti gneva frustriranog stanovništva, više od toga se nije ni moglo ponuditi. Ipak, njegov izveštaj je razočaravajući, jer zaobilazi glavni problem sa kojim se EU mora suočiti i prevazići ga.

Ako želimo da se evropske demokratije konsoliduju, ekonomska i politička integracija se moraju uravnotežiti. Politička integracija mora pristići ekonomsku ili se ekonomska integracija mora usporiti. EU će biti disfunkcionalna dokle god budemo odlagali donošenje odluke o tom važnom pitanju.

Suočene s tim teškim izborom, države članice će verovatno zauzimati različite stavove zavisno od toga gde se nalaze na kontinuumu ekonomsko-političke integracije. To znači da Evropa mora razviti fleksibilnost i odgovarajuće institucionalne aranžmane za njihove potrebe.

Evropa je od samog početka građena u skladu sa “funkcionalističkim” načelom: politička integracija će uslediti nakon što ostvarimo ekonomsku. Juncker započinje belu knjigu primerenim citatom Roberta Schumana, osnivača Evropske ekonomske zajednice (i premijera Francuske), iz 1950. godine: „Evropa neće nastati odjednom i prema jednom jedinstvenom planu. Izgradiće je konkretna postignuća koja će prvo stvoriti istinsku solidarnost“. Prvo treba izgraditi mehanizme ekonomske saradnje, što će pripremiti teren za zajedničke političke institucije.

Takav pristup je u početku davao rezultate. To je omogućilo da ekonomska integracija uvek bude korak ispred političke integracije – ali da pritom ne odmakne predaleko. Međutim, od 80-ih godina prošlog veka EU je zakoračila na nepoznat teren. Usvojen je ambiciozan program jedinstvenog tržišta koji će ujediniti evropske ekonomije i rešiti se nacionalnih ekonomskih politika koje ometaju slobodno kretanje ne samo roba, nego i usluga, ljudi i kapitala. Evro, kojim je ustanovljena jedinstvena valuta za određeni broj zemalja članica, bio je logičan produžetak tog programa. Bila je to hiper-globalizacija sprovedena u evropskim okvirima.

Više faktora je dovelo do usvajanja novog plana. Mnogi ekonomisti i tehnokrati su smatrali da evropske vlade postupaju previše intervencionistički i da će ih dublja ekonomska integracija i zajednička valuta disciplinovati. Iz njihove perspektive, neravnoteža između ekonomskog i političkog dela procesa integracije predstavljala je prednost, a ne nedostatak.

Mnogi političari su znali da bi ta neravnoteža mogla proizvesti probleme, ali verovali su da će ih funkcionalizam na kraju uspešno rešiti: ako budemo dovoljno strpljivi, kvazi-federalne političke institucije neophodne za funksionisanje jedinstvenog tržište će se razviti same od sebe.

Vodeće evropske sile su imale važnu ulogu u tom procesu. Francuska je verovala da će prebacivanje ekonomskih nadležnosti na birokrate u Briselu doprineti rastu njene moći i globalnog prestiža. Nemačka, kojoj je bila potrebna saglasnost Francuske za ujedinjenje, pristala je da podrži ove napore.

Postojala je i alternativa. Evropa je mogla da dopusti razvoj zajedničkog socijalnog modela paralelno sa ekonomskom integracijom. To bi podrazumevalo integraciju ne samo tržišta već i socijalnih politika, institucija tržišta rada i fiskalnih aranžmana. Raznolikost socijalnih modela u Evropi i očekivane teškoće u postizanju sporazuma o zajedničkim pravilima delovali bi kao prirodni regulator brzine i opsega integracija.

Tako bi se uveo koristan korektiv koji bi osigurao najpoželjniji tempo i razmere integracije. Rezultat bi možda bila manja Evropska unija, dublje integrisana na svim nivoima, ili EU sa jednakim brojem članica kao danas, ali manje ambiciozna u domenu ekonomske integracije.

Danas je možda već prekasno za pokušaj fiskalne i političke integracije EU. Manje od jednog od pet Evropljana podržava dalje prebacivanje nadležnosti sa država članica na nadnacionalne institucije.

Optimisti će tvrditi da razlog za to nije averzija prema Briselu i Strazbuzru kao takvima, koliko povezivanje daljeg „jačanja Evrope“ sa tehnokratskim fokusiranjem na jedinstveno tržište i odsustvo privlačnijih alternativnih modela. Možda će novi lideri i političke formacije uspeti da razviju takav model i pobude entuzijazam za reformisani evopski projekat.

S druge strane, pesimisti se nadaju da u zabačenim hodnicima centara moći u Berlinu i Parizu ekonomsiti i pravnici uveliko spremaju plan B za trenutak kada dalje odlaganje popuštanja stiska ekonomske unije više ne bude moguće.

Social Europe

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net