Kako ubiti Petra Lukovića

Ne mogu više da polemišem s fantomima Pravosuđa i duševnim bolovima nebrojenih tužilaca. Sebi sam već naneo dovoljno štete; razboleo se, nisam radio mesecima, imao čak i hiruršku operaciju, ako već moram da pominjem bolove; razumećete moju nervozu svaki put kad pročitam sintagmu „slobodni mediji“, jer ovo što se dogodilo meni i e-novinama nije predmet diskusije, protesta ili uznemiravanja javnosti. O slučaju „Luković“ ne pišu ni UNS ni NUNS, ni vlast, ni opozicija. O meni brinu samo Sudovi i njihovi izvršioci: Viši sud, Niži sud, Apelacioni sud, fali samo Vrhovni sud.

Piše: Petar Luković

Kad glavni urednik piše čitaocima – ne sluti na dobro. Znaju to svi oni koji su nekad čitali ubijene e-novine, najčešće na istu temu: kako sprečiti da ne propadnemo, kako obezbediti minimalnu sumu novca za preživljavanje, kako platiti presude naših cenjenih sudova. Kad više nije bilo izlaza, usledio je poraz: 22. jula prošle godine, portal e-novine prestao je s radom.

Započeo je stečaj, mučna i skupa procedura, cementirana imbecilnom nadom da smo iza sebe ostavili sudske presude, sudske izvršioce, gramzive advokate, tužioce, unutrašnjeg neprijatelja, hulje i pokvarenjake koji su se okomili na e-novine u nezapamćenoj hajci. Verovali smo da će novi xxz-portal započeti svoje detinjstvo u nešto drukčijim okolnostima, da smo najgore ostali iza sebe.

Međutim, qurac. Presude su, i nakon oficijalne smrti e-novina, nastavile da stižu uredno, uz jedan nov, lepršav detalj; budući da e-pokojnik više nije pravno lice jer su e-novine izbrisane iz registra, finansijski teret sudskih presuda pao je lično na glavnog urednika. U prevodu na sudski jezik države Srbije: Petar Luković dužan je da plati tisuće i hiljade evra (u dinarima), jer je bio solidarno tužen zajedno sa medijem; kad medij umre, plaća preživeli, u ovom slučaju ja, Luković.

Tako su se iz pravosudnog groba opet pojavili živi mrtvaci: Čedomir Čupić tražio je da mu se plati neki sitniš od preko 2.000 evra; Emir Kusturica je posle tri godine proverio žiro-račun i javio da mu e-novine nisu uplatile sitniš od preko 3.000 evra; konačno, povodom tužbe smenjenog vladike Filareta iz 2007. godine (nije greška, 2007. jeste prava godina), oglasio se Apelacioni sud iz Beograda i 13.10. ove jubilarne 2017, dakle deceniju kasnije, doneo presudu kojom će Jelenko Mićović a.k.a. Filaret postati bogatiji za 1.900 iz neiscrpnog Fonda srpskog milijardera Lukovića.

O svim ovim slučajevima slede iscrpnije priče pune bizarnih detalja, ako je to za neku utehu; recimo, u presudi glede mitraljesca Filareta, povodom činjenice da je izvesni „AS četvrtkom“ bez dozvole preneo tekst iz tjednika „Feral Tribune“ piše sledeće: „žalbeni navodi tuženog da tekst nije pisan za domaće tržište i da je preuzet iz drugog glasila bez njegove saglasnosti, ne dovodi u sumnju zaključak zaključak prvostepenog suda o odgovornosti tuženog, jer tuženi, na kome je bio teret dokazivanja, nije dokazao da je, kao autor, izričito zabranio javno saopštavanje pomenutog članka, koji je prethodno u celosti objavljen u drugom glasilu“.

Dakle, ovo je komplikovanije od Kafke; u ovom Procesu, tuži me Filaret, ali je na meni „teret dokazivanja“ nevinosti; konačno, da pitam srpski Sud u Procesu – kako praktično da „izričito zabranim“ da neki skot preuzme tekst sa interneta i isti objavi? Šta znači „izričito zabraniti“?

Ne mogu više da polemišem s fantomima Pravosuđa i duševnim bolovima nebrojenih tužilaca. Sebi sam već naneo dovoljno štete; razboleo se, nisam radio mesecima, imao čak i hiruršku operaciju, ako već moram da pominjem bolove; razumećete moju nervozu svaki put kad pročitam sintagmu „slobodni mediji“, jer ovo što se dogodilo meni i e-novinama nije predmet diskusije, protesta ili uznemiravanja javnosti. O slučaju „Luković“ ne pišu ni UNS ni NUNS, ni vlast, ni opozicija, ni Cenzolovka, ni Krik, ni Danas, ni Informer. O meni brinu samo Sudovi i njihovi izvršioci: Viši sud, Niži sud, Apelacioni sud, fali samo Vrhovni sud.

Rekoh već: kad vam piše glavni urednik, ne sluti na dobro.

Svejedno što postoji XXZ magazin koji pokušavamo da oživimo nakon nekoliko meseci – matrica je identična, problemi gotovo isti. Bez obzira što nema novih tužbi, nema ni prihoda; jedino u šta možemo da se uzdamo jesu čitaoci-donatori. Ideja o mesečnoj pretplati – koliko ko može, i kad može – jedini je spas da portal opstane.

Ako ste već izdržali da sve ovo pročitate, glavni urednik apeluje da nam pomognete da nekako preživimo ova jebana vremena; kako da opstane portal koji nema novca ili kako da Luković plati sve te zlehude presude kad ništa ne zarađuje – problem je sličan kvadraturi kruga. Moguće je da neko od čitalaca ima neku ideju; javite, pišite, razmislite. Možda znate nekoga negde tko bi se oglašavao kod nas? Možda znate nekog filantropa koji bi pomogao?

Činjenica da ponovo radimo jeste najvažnija, bez obzira – kako reče Tončić – da sve više ličimo na grupu Smak koja je redovno imala povratničke koncerte, posle najava da više neće svirati.

Jedino što možemo jeste da nastavimo; a jedino što vi možete jeste da pokušate da nam pomognete.

Za svaku ideju, predlog, za broj bankovnog računa u zemlji ili inozemstvu, javite se na moj mail: petar.lukovic@xxzmagazin.com

Hvala!