Ima li života na Marksu?

“Kapital” je malo ko uopšte pročitao ili pak razumeo. Ništa neobično, u pitanju jeste neprobojan i gigantski tekst prenapučen ekonomskim formulama i analizama. Ali, vredi pokušati, jer tada se vremenom otkriva i Marks pesnik, koliko i Marks borac ili fajter.

Piše: Aleksej Kišjuhas

I ovaj kolumnista i sociolog je ostao u relativnom zabezeku. Stotinu mu viškova vrednosti, samo 150 godina? S jedne strane, deluje kao da je prošlo jedno 1500 revolucija, ali Zemlje oko Sunca, od kada je taj subverzivni klasik ugledao svetlost štamparskog dana. Dok, sa druge, Karl Marks deluje kao naš savremenik. Kada radnici u Srbiji nose pelene, mesecima ne primaju platu, štrajkuju glađu i vešaju se po fabričkim halama, ne vonja i ne bazdi li to na 19. vek? Istovremeno, “Kapital” je malo ko uopšte pročitao ili pak razumeo. Ništa neobično, u pitanju jeste neprobojan i gigantski tekst prenapučen ekonomskim formulama i analizama. Ali, vredi pokušati, jer tada se vremenom otkriva i Marks pesnik, koliko i Marks borac ili fajter. A, kada se priviknemo, “Kapital” postaje književno remek-delo sa elementima horora, satire, viktorijanske melodrame i grčke tragedije. Baš kao i istinska i stvarna “Mustra za revoluciju”, podalje od dežurnih podizača svesti po nevladinom sektoru. I zato, ko je dođavola bio taj Karl Marks?

Rodio se 1818. na zapadu Pruske, kao najstariji (preživeli) sin u uglednoj jevrejskoj porodici srednje klase. Da bi olabavila progon i diskriminaciju, Marksova porodica je promenila veru i prešla u protestantizam. Bio je veselo dete puno energije, drugovi iz razreda su ga voleli, a pamtili su ga po brzom i oštrom jeziku. Nije bio naročito dobar učenik u srednjoj školi, kao ni na Pravnom fakultetu u Bonu. Dok je navodno studirao pravo, učio je “životnu školu” i studirao punim plućima – pio je puno piva, trošio mnogo novca, čitao Šekspira i Getea, pisao poeziju, zapadao u dugove i puno se tukao, sa trajnim ožiljcima. Zatim je batalio ovaj fakultet i prebacio se na studije filozofije u Berlinu. I, promenio se iz korena. Počeo je veoma intenzivno da uči, da piše i čita, zbog čega se nametnuo kao najtalentovaniji student svoje generacije. Ubrzo je i doktorirao i bilo je za očekivati da će ga pozvati za univerzitetskog profesora. Međutim, to se nije dogodilo.

Naime, Marks se spajtašio i sa grupom radikalnih studenata i profesora, koji su u svojim radovima i tekstovima kritikovali sve i svašta, od pruske države do Isusa Hrista. Samim tim, bio je isuviše kontroverzan i radikalan da bi dobio posao na fakultetu, te je svesno batalio akademsku karijeru i postao – novinar. U svojim novinama (bio je kolumnista, a zatim i urednik) je dodatno kritikovao državu, cara, vojsku, crkvu, političku korupciju i društvenu nejednakost. Novine su mu ubrzo zabranili, a on se okreće “bauku koji je kružio Evropom”, komunizmu. Počeo je da smatra da političke i građanske slobode, koliko god zvučale seksi i progresivno, naprosto nisu dovoljne. Kao i da istinske slobode ne može da bude bez ekonomske jednakosti među ljudima. Drugim rečima, počeo je da traga za nečim više od puke političke kritike konzervativnog, polufeudalnog pruskog režima – i da zagovara rušenje čitavog društvenog i ekonomskog sistema. Zatim je isteran iz gotovo svake zemlje u koju je kročio (Belgije, dva puta Francuske, tri puta Nemačke), da bi se najzad skrasio u Engleskoj, pod budnim okom policijskih špijuna.

Furao je karakterističnu i hipstersku gustu crnu bradu, imao je krupne kosmate ruke i redovno pogrešno zakopčan kaput. Govorio je u imperativu, samouvereno, dostojanstveno i gordo, sa oštrim glasom nalik metalu. Imao je osmoro dece, od čega je četvoro umrlo pre puberteta, mahom zbog siromaštva, tj. bolesti i neuhranjenosti. Ipak, bio je pažljiv i emancipovan otac (podržavao je intelektualni i kulturni razvoj svojih ćerki) i brižan muž (iako je imao i vanbračno dete sa porodičnom sluškinjom). Imao je i ozbiljnih zdravstvenih problema, najverovatnije zbog ekstremno iznurujućeg intelektualnog i praktično-političkog rada (imao je brojne čireve, upale, glavobolje i probleme sa disanjem, vidom i jetrom). Svakog dana od 10 ujutru do 7 uveče, i tako godinama, Marks je protestantski marljivo sedeo, istraživao, prikupljao činjenice, čitao i pisao u čitaonici Britanskog muzeja u Londonu, a zatim je celu noć i pri slaboj svetlosti nastavljao da to isto radi kod kuće. U jednom pismu se ljudski iskreno požalio Engelsu da ima pedeset godina i da je još uvek siromašan, te da je verovatno trebao poslušati majku koja mu je govorila da “stvara kapital”, umesto što piše o njemu. Oko godinu dana nakon smrti žene, i Marks je preminuo u 64. godini, kao apatrid ili kao građanin sveta. Koji je, uz ogromnu profesionalnu, zdravstvenu i ličnu žrtvu, toliko želeo da učini boljim.

I sad, zašto danas, 150 godina kasnije, čitati Marksa? Ima li života na Marksu? NJegova teorijska smrt je proglašavana češće od drugog silaska Isusa Hrista, pa se Marks opet nekako vrati i uskrsne (dok Isusa još čekamo)? Najčešći neutralni stav o Marksu od strane prosečnog Petra Petrovića sa uplatnice je taj da je drug Karlo bio jedan šeprtljavi i nevešti naivko sa spiskom lepih i neostvarivih želja. Jer, eto, zgodan je taj komunizam “u teoriji”, ali nam “praksa” baš nekako uporno izmiče. Za druge, naravno, Marks je Sotona glavom i gustom bradom, a on i Tito lično su ukinuli krsnu slavu, isterali preduzetnike sa Dorćola i uopšte progonili srpski narod i njegove svetinje, ognjišta i nejač. Ali, on je sve to znao i anticipirao. Kako tvrdi u “Kapitalu”, “danas je i ateizam laki greh kada se uporedi sa kritikom tradicionalnih odnosa vlasništva”, navodeći da kritičko izučavanje kapitalizma “izaziva na bojno polje” “najžešće, najsitničarskije i mržnjom zadojene strasti čovekovih grudi – furije privatnog interesa”.

Nažalost, slom jugoslovenskog socijalizma i nacionalistička kontrarevolucija proizveli su jednu posve specifičnu radničku klasu u Srbiji. U pitanju je ekipa koja se zalaže “za Marksa i otadžbinu”, odnosno proletarijat koji zamišlja Marksa sa kokardom jer, eno, četničku bradurinu već ima. Umesto da budu centralni akter revolucionarne promene, koji nema šta da izgubi osim svojih lanaca, srpskim proleterima se više dizao na “jogurt” i “balvan”, nego na svetsku revoluciju. I zato i danas, umesto klasne i internacionalne solidarnosti, imamo tek sporadične proteste koji traju kao prdež u liftu ili vest za jedan dan. Ili glasače koji će spremno pozdraviti svakog budućeg “stranog investitora”, samo ako ponudi i topli obrok. I umesto da pijemo iz lobanja klasnih neprijatelja, radije vodimo rat sa neprijateljima države i srpskog naroda. Upravo zato je Marks tragični, nepročitani heroj današnjice. A trebalo ga je pročitati, posebno jer gotovo svaka porodica ima njegova “Sabrana Dela” na polici, ako poodavno ne služe kao kamen za kupus.

Jer, Karl Marks i njegov “Kapital” su pre svega – neugodni. Jeretički, kontraintuitivni, nezgodni, nelagodni, neprijatni. On je trn u oku i peti, kamen u žuči, ekser u glavi i bol u penisu za sve magle, koprene i dimne bombe sveta u kojem živimo. Jedno uporno čačkanje rane kapitalizma jer dotični neprekidno svrbi i ne da nam mira. U pitanju je Molotovljev koktel presuvislih ideja, teorijska elaboracija umotvorine “Sit gladnom ne veruje” i jedno uporno ponavljanje da su nam potrebni sistemski odgovori na sistemske probleme. U tom smislu, ne postoje “pljačkaške privatizacije” – svaka privatizacija je pljačka. Ne postoje “bolji uslovi rada” – svaki rad u kapitalizmu je eksploatacija koja nas otuđuje od rada, drugih i od sebe samih. Vlasništvo nije bogom dano, niti kosmički zacementirano, već samo društveni odnos između ljudi. Marks u “Kapitalu” pre svega govori o toj fundamentalnoj “mistifikaciji” koja robu i novac posmatra kao nezavisne “stvari”, a ne kao odnos među ljudima. Skapirao je i dokazao nejednakost razmene između kapitalista i radnika (što važi i za državu i za radnike u javnom sektoru), objasnio i raskrinkao suštinu kapitalizma kao nejednake društvene odnose. Kao i sveprisutnu ideologiju koja nam ne dopušta da stvarnost vidimo onakvom kakva zaista jeste. Uključujući tu i moćan stav da “radnici nemaju otadžbine”, odnosno da tamo gde vidimo naciju ili rasu, zapravo treba videti klasu. Potrebno je promeniti i vokabular i način mišljenja i pogled na svet, kao i mete i metode borbe, a to je uvek jedna nezgodacija. Zbog svega ovoga, čitanje Marksa ravno je buđenju iz vlažnog sna.

Karl Marks je bio veliki, kosmati, ljutiti čovek devetnaestog, ali i našeg veka. Bio je gnevan na stanje stvari, na to šta se ljudima oko njega dešavalo, kao i besan zbog slepila i licemerja onih koji to nisu videli ili pak nisu želeli da vide. Zbog svega ovoga, on je samog sebe osudio na život u bedi, siromaštvu i ilegali, van univerziteta, sinekura, fondova i projekata. Ali, bila je to sudbina koju je želeo, kao čovek slobodan od iluzija u sistemu koji sam sebe dovodi do urušavanja. A da li smo to mi? Kako nadahnuto veli u “Kapitalu”: “Ovo su znaci vremena koji se ne dadu prikriti ni purpurnim ogrtačima ni crnim mantijama. Ne znače oni da će se sutra zbiti čudesa. Oni pokazuju kako se čak i u vladajućim klasama začinje slutnja da današnje društvo nije čvrst kristal, već organizam koji se može preobražavati i koji se stalno nalazi u procesu preobražavanja”. Pa, preobrazimo ga već jednom.

Danas.rs