IGOR BESERMENJI: Šizofrenost srbijanske spoljne politike

Ambasador Ukrajine u Srbiji Oleksandr Aleksandrovič je u svojim izjavama, koje su u javnosti okarakterisane kao nekonvencionalna diplomatska praksa, kritikovao postojeće odnose na relaciji Srbija-Rusija i tom prilikom rekao nekoliko činjenica koje ukazuju na sve očiglednije pukotine u spoljnoj politici i diplomatiji Republike Srbije.

Aleksandrovič je u intervjuu za BIRN izrekao nekoliko jeresi o kojima se u Srbiji malo govori, zbog čega je pozvan na dodatne konsultacije u Ukrajinu. A, u Srbiji se malo govori o problemima na koje je ukazao ukrajinski ambasador zato što dogma „Kosovo je Srbija i Srbija je Rusija“ – još uvek, krivicom političke elite, uprkos svojoj besmislici i nepotkrepljenosti u našoj realnosti u kojoj egzistira kao crv u sve trulijoj voćki, opstaje kao uverenje dobrog dela građana, javnosti, pa i onih koji čine vladajuće strukture u državi.

Predvidljivo je da će dobar deo javnosti narednih dana da se bavi time da li je i u kojoj meri Aleksandrovič prešao granice dobre diplomatske prakse, ali je činjenica da je ukrajinski ambasador rekao nekoliko velikih diplomatskih ali i političkih istina, kojima se ista ta domaća javnost baš i neće baviti. Aleksandrovič je dobro uočio šizofrenost srbijanske spoljne politike pod ovom vlašću, koja se ogleda između ostalog i u načinu na koji Srbija vodi odnose sa Ukrajinom. I dok predstavnici vladajuće koalicije tvrde da zapad u ovoj vlasti nema sagovornika za uspostavljanje zvaničnih odnosa sa Kosovom, srpska vlast istovremeno ne ukazuje poštovanje Ukrajini koja još uvek, vođena svojim razlozima, ne priznaje kosovske pasoše.

Pre nekoliko meseci, poslanici vladajuće koalicije u NSRS otputovali su na Krim i tada, valjda kao hvala Ukrajini za njen odnos prema kosovskim okolnostima, razgovarali sa lokalnim liderima o potencijalima za razvoj ekonomske saradnje Srbije i Krima. Na to je, između ostalog, ukazao Aleksandrovič i brzinom munje dobio upozorenje od državnog skretara MSP-a Ivice Tončeva, koje, kako je MSP objasnio, može da se tumači kao “poslednje pred otkazivanje gostoprimstva” ambasadoru Ukrajine. Pored toga, Aleksandrovič je upozorio i na brojku od oko 300 Srba koji se na ruskoj strani bore na teritoriji Ukrajine, što Ukrajina prema rečima ambasadora smatra aktom terorizma, a o čemu aktuelna vlast u Srbiji nevešto izbegava da jasnije govori. Zbog ukazivanja na ovaj problem, Aleksandroviča je šef ukrajinske diplomatije Pavlo Klimkin pozvao na konsultacije kako se bi se “sprečilo učešće srpskih plaćenika u ratu”.

Nema sumnje da je vlast u Srbiji nedorasla vođenju odgovorne diplomatske i spoljne politike i da zarad održavanja gore pomenute kosovsko-srpsko-ruske dogme u Srbiji, nanosi ozbiljnu štetu odnosima Srbije i Ukrajine. Tončevu je bez sumnje zasmetalo i političko mišljenje koje je Aleksandrovič izneo, rekavši da Rusija koristi Srbiju za svoje interese i planove na Balkanu, što, takođe, bilo ko ko je ozbiljan ne može da ospori. Možda je još bliže istini reći da ova vlast Srbiju ustvari neprestano daje na raspolaganje Rusiji za ostvarivanje njenih interesa u ovom delu sveta.

Setimo se kako MSP, ali ni bilo ko drugi iz današnje vlasti, nije imao ništa protiv toga da premijerka Srbije ode kod ruskog ambasadora da pravda i pojašnjava svoje stavove iznete u intervjuu za američki medij, ali je zato ukrajinskom ambasadoru za izneto mišljenje u intervjuu pokazan “žuti karton”.

Istovremeno, ni predstavnici vladajućih izvan MSP-a ne snalaze se u svojoj političko-diplomatskoj trapavosti. Poslanik naprednjaka Vladimir Đukanović počeo je autorski tekst za Blic sledećom rečenicom: “Naizgled deluje kao nebitno, jer kome je u svetu bitan tamo neki Surinam”. Đukanović, u svom propalom pokušaju da učiteljski odgovori valjda neumornoj tviter zajednici ili nekima drugima koji su ovih dana pisali pošalice na račun novonastalih okolnosti oko surinamskog priznavanja Kosova, očigledno nije shvatio da je on jedini čovek u Srbiji koji je s neke relevantne političke pozicije Surinam nazvao “nebitnim” i “tamo nekom državom”. Kome li je na kraju Đukanović “doskočio”, neka razmišljaju ljudi u današnjoj vlasti. A, ako baš imaju vremena, neka o tome misle i u Surinamu.

Autonomija