Hvala vam za rat

Krenite u rat i političari će vam biti ne samo zahvalni, nego nećete moći da se odbranite od njih. Slaviće vas spomenicima i bistama, ratnim muzejima i vojnim grobljima – dugo posle vaše smrti.

S druge strane, niko ne kaže hvala ljudima koji su odbili da se bore, čak i u ratovima koji su se ispostavili kao tragične greške, kao na primer invazija na Irak 2003, o kojoj danas vlada opšte prihvaćeno mišljenje da je uzrok propasti te zemlje. Međutim, američki političari i dalje slave veterane iz ovog rata, a nijedan senator neće ni pomenuti stotine hiljada demonstranata koji su po ulicama naših gradova protestovali protiv invazije.

Izuzetak koji potvrđuje ovo pravilo slavljenja ratnih huškača i ignorisanja boraca za mir dogodio se u Evropi. Naime, 25. decembra prošle godine obeležena je stota godišnjica čuvenog Božićnog primirja u Prvom svetskom ratu. Verovatno znate tu priču: posle petomesečnog pokolja industrijskih razmera, na Božić 1914. godine, borbe na zapadnom frontu su spontano utihnule. Britanski i nemački vojnici u Francuskoj i Belgiji prestali su da pucaju jedni na druge, izašli iz blatnjavih rovova i na ničijoj zemlji razmenili hranu i poklone.

Ovaj događaj – koji je poslednjih godina uzdizan u knjigama, pesmama i muzičkim spotovima, jednom igranom filmu i jednoj operi – istorijski je tačan. Vojnici zaraćenih strana zaista su proslavili Božić 1914. razmenjujući cigarete, šlemove, konzerviranu hranu, dugmad za šinjele i suvenire; pevale su se božićne pesme, pekao se roštilj, nemačko pivo se trampilo za britanski rum, a sve je zabeleženo i na fotografijama. Pripadnici neprijateljskih vojski su čak zaigrali fudbal na tlu izbrazdanom kraterima od granata, a umesto lopti su šutirali limenke i krpenjače. I pukovnici obe strane su izmileli iz rovova da se rukuju i slikaju zajedno. (Priča se da je samo jedan nemački vojnik odbio da se pridruži slavlju: 25-ogodišnji Adolf Hitler, koji je ovo primirje smatrao skandaloznim i nečasnim.)

Proslavu stogodišnjice ovog primirja u Britaniji je preuzeo Britanski savet, institucija koju finansira vlada, a na smenu predvode razni pripadnici plemstva. Svaka osnovna i srednja škola dobila je „obrazovni paket“ o Božićnom primirju. U njemu su fotografije i izjave svedoka, radne sveske sa testovima i višejezični slogani kao što su: „Nađimo se na pola puta“, „Kakvi su vaši rovovi?“, „Mogu li da te slikam?“. I Kraljevska pošta je izdala ediciju poštanskih maraka na kojima je ovekovečeno Božićno primirje.

U Francuskoj je u skupštini gradića Armentijer postavljena izložba dokumenata, mapa, uniformi i ostalih suvenira iz doba primirja. U Belgiji je održan komemorativni omladinski fudbalski turnir sa timovima iz Britanije, Belgije, Francuske, Austrije i Nemačke. Na novoizgrađenom terenu nazvanom „Igralište flandrijskog mira“, turniru su prisustvovali lokalni gradonačelnik i ambasadori Britanije i Nemačke u Belgiji.

I glumci u kostimima uniformi iz Prvog svetskog rata su pevali božićne pesme i odigrali fudbalsku utakmicu u pažljivo sklopljenoj reklami za lanac britanskih supermaketa. Volonteri iz nekoliko zemalja su tokom jubileja proveli tri dana i dve noći u sveže iskopanim rovovima simulirajući Božićno primirje. Jedan od članova žirija na dečijem konkursu za spomenik Božićnom primirju je bio princ Vilijam, vojvoda od Kembridža.

Šta se neće slaviti

Ako se mir po pravilu retko i gotovo nikad ne slavi, šta je to što Božićno primirje čini bezbednim za plemstvo, gradonačelnike i diplomate? Po meni su to tri stvari. Prvo, ovaj izuzetan, spontan i dirljiv događaj nije ugrozio nastavak Prvog svetskog rata. Bio je odobren od strane komandnog kadra, trajao je kratko (granatiranje i razmena mitraljeske vatre nastavljeni su dan, dva kasnije, uz pojačane strahote novih bojnih otrova i bacača plamena), i nikada se nije ponovio. Slaviti ovaj događaj je bezbedno, jer on nije u koliziji sa podrškom ratu kao takvom. U onom TV spotu za supermarket, na primer, reklamira se spomen-čokolada, a prihod od njene prodaje ide nacionalnoj organizaciji veterana, Kraljevskoj britanskoj legiji.

Drugo, slavljenje bilo čega, pa čak i mira umesto rata, dobar je i siguran posao. U sledeće četiri godine obeležavanja stogodišnjice Velikog rata, samo Belgija očekuje dva miliona posetilaca bivšim borbenim linijama, a sada im je kao turističku destinaciju dodala i lokalitete Božićnog primirja. Belgijska država je odvojila 41 milion dolara za muzeje, izložbe, marketing i turističku infrastrukturu, ne računajući privatne investicije u nova hotelska postrojenja, restorane i slično.

Treće, Božićno primirje je kao stvoreno za promociju profesionalnog fudbala koji je ogromna industrija. Vrhunski igrači zarađuju 60 miliona dolara godišnje, a neki i više. Dva najveća španska kluba vrede više od 6 milijardi dolara. Bivši menadžer britanskog Mančester junajteda, ser Aleks Ferguson, postao je predavač na Harvardovoj poslovnoj školi. Čak pet od deset najskupljih fudbalskih klubova na svetu je iz Velike Britanije, što objašnjava poseban entuzijazam te zemlje za ovu proslavu. Zvanični pokrovitelj Britanske fudbalske organizacije je Vojvoda od Kembridža, a u promovisanju fudbalskog turnira Božićnog primirja i pratećih jubilejskih tričarija učestvovala je i UEFA. Onaj paket materijala koji je stigao u više od 30.000 britanskih škola ima naziv „Fudbal se seća“.

Neko je izračunao da povezivanje fudbala sa školama, božićem i pozitivnim istorijskim događajima mora biti dobro za biznis. Kao svaka industrija, i fudbal vodi računa o svojoj promociji u Evropi, gde ljudi sve manje gledaju utakmice i okreću se drugim sadržajima koji se nadmeću za njihov novac i njihovo slobodno vreme.

U sledeće četiri godine, od jedne do druge stogodišnjice ove ili one prekretnice iz Prvog svetskog rata, Evropom će se širiti obeležavanje jubileja. Ali mogu da se kladim da vojvoda od Kembridža i ostali visoki zvaničnici ni u snu neće podržati proslave mnogo subverzivnijih mirovnih događaja iz prošlosti, čije nas godišnjice takođe čekaju.

Na primer, iako su se zaraćeni vojnici na zapadnom frontu družili tog prvog ratnog božića, mnogo veće bratimljenje neprijatelja dogodilo se nešto kasnije u Rusiji. Klimava a preteška, imperijalna Rusija se pod pritiskom katastrofalnih vojnih gubitaka i zvanično raspala početkom 1917. godine. Car Nikolaj II i njegova porodica su uhapšeni i posle više od 300 godina je završena vladavina dinastije Romanov.

Umorna ruska vojska je ovu vest dočekala sa oduševljenjem. Jedan američki izveštač sa fronta posmatrao je kroz dvogled kako se ruski i nemački vojnici sreću na ničijoj zemlji. Jezička barijera nije bila problem: Nemci su svoje bajonete pobadali u zemlju, a Rusi duvanjem u otvorene dlanove pokazivali da je caru odzvonilo. Kada su novembra te godine vlast u Rusiji preuzeli boljševici koji su hteli da što pre završe rat, bratimljenje neprijatelja se intenziviralo. Postoji mnogo fotografija na kojima zajedno poziraju ruski i nemački vojnici, a u jednom slučaju čak plešu u parovima na snegu, dok ih njihovi oficiri zgranuto posmatraju.

Imena i dela ruskih dezertera se sigurno neće naći u „obrazovnim paketima“, iako je njihova uloga u zaustavljanju rata bila ključna. Jedan uznemireni britanski vojni ataše u Rusiji procenio je da je najmanje milion ruskih vojnika dezertiralo iz svoje neuhranjene i loše opremljene vojske. Većina tih ljudi je prosto otpešačila kući. To je omogućilo sklapanje sporazuma o prekidu vatre na istočnom frontu mnogo pre završetka borbi na zapadnom.

Poslednjih nedelja Velikog rata počela je da se osipa i nemačka armija. Ljudi nisu dezertirali sa fronta, već iz pozadine, gde je stotine hiljada vojnika prosto nestalo ili odbilo naređenje o odlasku na front. Šef berlinske policije procenio je da se u ranu jesen 1918. bar 40.000 dezertera krilo po Berlinu. Onda nije ni čudo što je nemačka vrhovna komanda požurila sa mirovnim pregovorima.

Neće biti proslave ni stogodišnjice pobune francuskih vojnika u Velikom ratu. Najimpresivnija pobuna u francuskoj vojsci dogodila se u proleće 1917, posle ofanzive koju je francuska komanda predstavila kao odlučujući udarac Nemcima i siguran kraj rata. Za samo nekoliko dana poginulo je 30.000 francuskih vojnika, ranjeno ih je 100.000, a sve to da bi se osvojilo nekoliko beznačajnih milja blata natopljenog krvlju.

Tokom narednih nedelja, stotine hiljada francuskih vojnika odbilo je da se dalje bori. Jedna grupa je čak otela voz i pokušala da se domogne Pariza. Većina je prosto sedela u logorima i rovovima odbijajući da učestvuje u samoubilačkim napadima. Ova „kolektivna nedisciplina“, kako su je eufemistički nazivali generali u pokušaju da je zataškaju, paralisala je francusku armiju. Njeni zapovednici se te godine nisu usudili ni na jedan veći napad. O posebnoj osetljivosti ove teme svedoči i činjenica da će deo arhivske građe o ovim pobunama ostati van domašaja istraživača sve do stogodišnjice 2017.

Parade za koga?

Od Bavarske do Novog Zelanda, gradski trgovi širom sveta ukrašeni su spomenicima lokalnim herojima „palim“ između 1914. i 1918. godine, a biste i spomen ploče u čast vodećih generala Velikog rata posejane su od dvorca u Edinburgu do trga Peršing u Los Anđelesu. Ništa slično tome ne postoji u slavu onih koji su služili miru. Poljsko-nemačka revolucionarka Roza Luksemburg, koja se i u kajzerovoj Nemačkoj i u sovjetskoj Rusiji borila za slobodu govora, provela je dve godine u nemačkom zatvoru zbog protivljenja ratu. Britanski filozof Bertrand Rasel iz istog razloga je odležao šest meseci u londonskom zatvoru. Američki vođa radničkog pokreta, Judžin V. Debs, dočekao je kraj rata u federalnom zatvoru u Atlanti, zbog podstrekavanja otpora mobilizaciji. Ni dve godine kasnije nije bio pušten na slobodu, iako je te 1920. iz zatvora osvojio skoro milion glasova na izborima kao predsednički kandidat Socijalističke partije.

Francuski socijalista Žan Žores strastveno je govorio protiv nadolazećeg rata 1914, zbog čega ga je jedan francuski militarista ubio četiri dana pre izbijanja rata (ubica je oslobođen, a ovo ubistvo proglašeno „zločinom iz strasti“). Uprkos protivljenju svojih vlada, socijalna radnica Džejn Adams i druge žene uspele su da 1915. u Holandiji organizuju mirovnu konferenciju sa delegatima iz zaraćenih i neutralnih zemalja. U svakoj državi koja je učestvovala u tom užasnom ratu, na hiljade mladića stasalih za vojsku završilo je u zatvorima ili bilo streljano zato što su odbili da se bore.

Isti obrazac sećanja važi i za događaje iz novije američke istorije. Ove godine obeležava se pedeseta godišnjica zvaničnog ulaska prvih američkih trupa u Vijetnam, i već je počela debata između pristalica i protivnika rata, koji žele da odaju počast mirovnom pokretu koji je pomogao da se ta besmislena tragedija privede kraju.

Pentagon je već pokrenuo zvanični memorijalni program i izdvojio 15 miliona dolara za njega, sa ciljem da „oda počast veteranima vijetnamskog rata… za njihovu službu i žrtvu“. U međuvremenu je više od hiljadu nas – među kojima su i veterani američke vojske, pripadnici mirovnih pokreta, ili i jedni i drugi – potpisalo peticiju u kojoj insistiramo da „svako obeležavanje godišnjice rata u Vijetnamu mora uključiti odavanje pošte hiljadama veterana koji su mu se protivili i hiljadama mladih Amerikanaca koji su zbog prigovora savesti završili u zatvoru ili morali da pobegnu iz zemlje“.

O ovim kontroverzama je pisao i Njujork tajms, u članku u kojem se kaže da je Pentagon izmenio sadržaj sajta posvećenog ovoj proslavi, pošto je Nik Ters na TomDispatchu između ostalog rekao da sajt Pentagona na užasan način potcenjuje civilne žrtve zloglasnog masakra u Mi Laju.

Možda je sledeća godišnjica rata u Iraku prilika da se konačno raskrsti sa tradicijom slavljenja rata, koja ima sve manje smisla u današnjem svetu. Za promenu, možemo da organizujemo proslavu u čast onih koji su pokušali da spreče taj strašni sukob kome se ne vidi kraj. Naravno, daleko najbolji način da se izrazi zahvalnost veteranima borbe za mir je: ne započinjati ratove.

Adam Hochschild, TomDispatch

Preveo Zoran Trklja