Hleba i huškanja

Rimski imperatori su „izmislili“ ono čuveno hleba i igara, i tako (samo) zadovoljavali narod po mehanizmu lažnih potreba umesto onih istinskih.

Naši kvazi imperatori su „umetnici“ političkih igara, sa ali ćešće bez hleba. Oni su naš matoforički hleb, jer nas hrane lažima identitarnih politika. Na svoje tronove postavljaju žrtve, znane i neznane, kao da su one njihovo vlasništvo.

Piše: Zlatiborka Popov Momčinović

Uključujući i žrtve za čijim DNK se i dalje traga. Kako je vlasništvo osnov kapitalizma, vođe su i veliki makro tačnije mikro ekonomisti jer imaju svoja zacrtana mini područja profiterskog delovanja, a usto i političari jer kod nas princip podele vlasti/moći nikad i nije došao na dnevni red. Kao u zlatnom dobu feudalizma koji je Evropa davno ostavila iza sebe i u teoriji i u praksi, u kojem se nije znalo gde počinje politika a gde ekonomija i obratno a što je uzrok svih oblika nekontrolisane akumaliacije nelegitimne moći.

Oni kontrolišu svoje feude, te mikro-kosmose političke tačnije politikanske ekonomije. Ne odlučuju prstom na dole kao imperatori ko će preživeti u gladijatorskoj borbi, koja je kod nas borba za golo preživljavanje. Jer svi navodno imaju pravo na život a BiH baštini ove ljudskopravaške tekovine u samom svom Ustavu (Član II), koji se u suštini i ne poštuje tj. poštuje kad kom lažnom imperatoru treba da bi politički preživeo i sve nas nadživeo pokopavši nas u isto vreme. Odlučuju ko će biti privilegovan, ko će naći mesto pod suncem u ovakvom nakaradnom poretku igara bez hleba, pa je igra i ekonomska i politička, nekakva lažna kritika Marksove kritike političke ekonomije čija nas je nastranost navodno i dovela dovde. Ako je Marksova kamera bila kamera obscura, ova je sad navodno prava

Hleba je sve manje, a biće ga još manje jer je teško podneti i aplikaciju Evropskoj uniji za neki razvojni projekat. Mnogo je lakše i lepše biti bahat, a narod koji nema perpektive će se istoj lako podati, jer se i onako živi od danas do sutra pa je najbolje i oportuno podati se ovim igrama bez granica. Umesto stvarnog hleba, belog i/ili crnog, ili multikulturalno mešanog, podariće nam svoje govore koje im je neko drugi napisao da bi našao svoje, makar malo mesto pod ozeblim suncem. U igrama bez granica i pravila, opet sa ili bez hleba. Svoje feude smo davno „pročistili“ i ostala je samo neizdiferencirano masa istorodnih mada i ona traži svoj hleb.

Kako hleba nema, huškanje ja hleb naš nasušni. A i zahvalan. Huškanje nije govor mržnje, ne poziva na uništenje neke grupe, nepodobnih pojedinaca i sl. pa je utoliko zahvalnije pogotovo što nije krivično delo. Ali kako se kumulira i širi, prerasta i u otvoreno nasilje koje bi trebale sankcionisati nefunkcionalne institucije. Sharovanje i lajkanje, lažna participacija u politikanskim igrama sa i bez hleba su oblik suspenzije našeg građanstva, odn. njihov ukras. Najbitnije je da rob počne da ceni svoje lance, da bi mu izgledali zlatni i da se ponovo sunovrati u stanje neartikulisane gomile bez ta taj sunovrat prepozna.

Regionalni kontekst

Iako je BiH paradigma ovih igara, ona je deo balkanskog trougla koji liči na onaj bermudski. Svakodnevno nestajemo, a da ne znamo ni gde ni kuda ni zašto. Tu svoju suspenziju pravdamo politikama Hrvatske i Srbije, koje nisu doduše manje benevolentne tj. manje huškačke.

Ušavši u EU, Hrvatska je stekla privilegij da pokaže svoje ružnije lice koje je skrivala u periodu pridruživanja. Gogolj je rekao nemoj kriviti ogledalo ako ti je lice ružno, samo je pitanje da li je EU platonovski odraz odraza jer toleriše ovakvu jednu huškačku politiku u ime multikulturalnosti, tj. očuvanja kakve takve samosvojnosti naciona koji su se uspeli pridružiti. A što je i neki oblik EU oportunizma jer se EU birokratija optužuje da potire tamo nekakvu samobitnost. Stoga optužuje mađarskog premijera Orbana i sl. ali bez nekog vidnog uspeha.

I da se u EU institucijama zaposli još 100 000 lektora za svaki od jezika koji se govori u evropskoj porodici, biće zaverenički optužena da negira samobitnost, koja se ovde percipira na predpolitički feudalni način. Oživljavanje parola za dom spremni su oblik regresije u pred-političko feudalno doba, jer je feud osnov naše političke ekonomije odn. ekonomske politike kojoj treba malo onog, toliko puta oprobanog hleba i igara. Pri tome se na nacistički način paljba svaljuje i na one svoje, koji i jesu i nisu deo našeg feudalnog poretka. Davali su podatke Haškom tribunalu, težili da se nekritički i na našu štetu pomire sa susedima (npr. Mesić, Josipović). Slučaj Agrokora kao navodno regionalnog poduhvata pokazuje svu zlu kob lažnog regionalizma u balkanskom trouglu gde se naša „korist“ meri štetom manjih feuda.

Srbija izgleda isuviše lažno politički korektna, stalno priziva pomirenje i saradnju a u svrhu čišćenja političkih biografija koje pri tom ne skrivaju da žele biti partikularne, feudalne i svoje na svome. Urbana LGBT premijerka stalno govori o ekonomiji, digitalizaciji, EU fondovima, otvaraju se nova poglavlja o kojima BIH može samo da sanja, iako je dve decenije taoc susedne države čije su tajne službe i dalje više nego operativne. Beogradski univerzitet se popeo na Šangajskoj listi dok se u BiH bar načelno i ne zna koliko ima univerziteta tačnije fakulteta.

Kao što je veliki engleski filozof Džon Lok rekao, svakom drvetu treba dati ime da bi ono bilo drvo i da se ne bi izgubilo u šumi tj. iskorenilo iz vlastitog feuda. Hleba i igara ne fali, tako se npr. lažne medijske slobode manifestuju u formi masovne žute štampe i senzacionalizma koje skreću pažnju da ni u Srbiji, koliko god napredovala, hleba ipak nema. U takvom jednom začaranom trouglu koji samog sebe opčarava lažnim parolama, BiH će opet, kao najmanji i najrasparečeniji feud, opet biti i najveća žrtva. Drugih ali i sebe same…

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku portala neznase.ba

N1

Podijeli objavu

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here