Danilo Kiš: Pisac je najusamljeniji čovek na svetu, najneshvaćeniji

Potreba za ovim razgovorom – čini mi se – izvire više iz težnje da sebi neke stvari razjasnim, a time, mislim, i široj čitalačkoj publici, nego da od vas zahtevam nekakav temeljan pristup onome što ste stvorili. Stara je istina da od pisca ne treba tražiti da tumači svoje delo. Mene zapravo zanima otkuda težnja da se kao pisac doista vidljivo angažujete svojom poslednjom knjigom („Grobnica za Borisa Davidoviča“), u toj meri da vaše delo poseduje jednu skoro egzaktnu težnju za istinom.

Bojim se da ću vas unekoliko, štaviše, da ću vas uveliko razočarati: moja je misao satkana od skepse, ona je skepsa sâma, i njeno bi se osnovno načelo moglo izraziti ovako: nikoga ni u šta ne možeš uveriti, svaki je čovek svet za sebe, usamljena planeta, zvezda ili zvezdani prah (to ponajpre), meteorska čestica koja se po nekim slepim zakonima privlačnosti-odbojnosti susreće sa drugim česticama, sudara, sudara suludo, besmisleno, a govor, govorenje, tu je samo izvor novih nesporazuma. Niko kome govor (i misao) nisu od prevashodne važnosti (kao što je slučaj sa pesnicima) nije imao i nema sa svetom tragičnije nesporazume. Biti pisac, „znači postaviti između sebe i ostalih ljudi brdašce od štampane hartije i čitavu planinu od netačnosti i nesporazuma“ (Andrić). Pisati i govoriti, dakle, sa tim i takvim saznanjem da je pisanje zapravo samo umnožavanje nesporazuma, jeste mučna rabota, neka vrsta mazohizma, ako hoćete, i pisac bi mogao vek svoj provesti (pogotovo u nas) na ponavljanju svojih sopstvenih tvrdnji, a nesporazumi bi samo rasli. Tu nije u pitanju, naravno, samo semantičko polje, polje značenja, i iz njega potekli nesporazumi, nego još i jedna duboka sumnja koja živi u svetu filistara i novinara, sumnja u sve moralne vrednosti, uverenje zapravo da su pesnici lažovi (što oni i mogu biti), da je svaka napisana reč napisana u nekoj drugoj nameri od one koju ona kazuje, da ona kazuje suprotno od onoga što ste napisali, iza svake reči se traži njeno skriveno (ideološko ili a-moralno) značenje, a ako se neko i složi sa vama – sa vašom jasno izrečenom idejom – onda mu još uvek ostaje široko polje mogućnosti da vas dezavuiše ili stoga što se ne slaže sa onim što ste rekli (što je sasvim u redu) ili stoga što smatra da je trebalo da govorite o nečemu drugom a ne o onome o čemu govorite.

Pisac, ako nije vernik, najusamljeniji je čovek na svetu, najneshvaćeniji. I ne očekujte da ću vam išta moći razjasniti, a još manje „široj čitalačkoj publici“. No, dok s vama vodim ovaj apstraktan dijalog (dijalog ipak), mogu bar da verujem u vašu radoznalost, u radoznalost koja je sačinjena po pravilu od jednakog dela skepse i poverenja, dotle sa „širom čitalačkom publikom“ umnožavam samo nesporazume (nesporazum je već i taj sâm pojam „šire čitalačke publike“), jer ona ipak živi od kiča i opštih mesta, mi, Postoloviću, vodimo razgovor udvoje.

(Možda nas neko prisluškuje, neko nam dobacuje, ali on zapravo i ne razume naš razgovor, on čeka da nas uhvati u stupicu naših sopstvenih nesporazuma, pa da pozove vatrogasce i miliciju.)

Pa neka mu bude.

*
Ko vam kaže da ne treba tražiti od pisca da tumači svoje delo? Reći ću vam, u poverenju, da je to samo jedna skorašnja smicalica koju su izmislili naši vatrogasci, jedna ofucana frazetina po kojoj je pisac budala i trbuhozborac, on ume još nekako da sroči svoje romane, ali to što je napisao to ostaje za njega tajna, to znaju samo kritičari, pogotovu ako je pisac već mrtav ili dovoljno zaošijan ka večnosti, pa pušta kritičarima i čitaocima, naravno, da oni budu kompetentni da kažu značenje i smisao onoga što je pisac rekao, da to prežvaću i pljunu pred čitaoca i pisca podjednako, pa da se drče kao stručnjaci koji su pročitali kardiogram ili dešifrovali rendgenski snimak pluća i karlice (pogotovu karlice). To pisci često vole, tu kompetentnu laž, to kritičarsko čitanje iz plećke, jer otkrivaju zabezeknuto no zadovoljno da su njihove prazne (poetske i prozne) brbljarije zapravo govorile o problemu „Čoveka“, o „Otuđenju“, o „krizi savremenog sveta“ i o sličnim velikim problemima, ili o svima istovremeno, pa stoga im i ne pada na pamet da kažu nešto o svom delcetu, osim da ga hvale na sva usta, pozivajući se na mišljenje kritičara, a pisci sami, što se njih lično tiče, oni veruju u autoritet kritičarev, pa ako je on rekao da tu tako piše, onda je to tako, stvar je višeznačna i višesmislena, raznorazna tumačenja su neophodna, delo je višeslojno i višesmisleno, paradoksalno, pisac jasno i glasno priznaje da je budala i trbuhozborac, ako nije u pitanju „inspiracija“; čuvajte se, mladi prijatelju, pisaca koji ne znaju šta su napisali, i zašto su to napisali, čuvajte se književnika koji zamenjuju razum anegdotom: oni ili šuruju sa večnošću (pa vas stoga niti vide niti slušaju, oni zaudaraju na lešinu) ili su budale.

*
„Težnja za istinom“ to je samo protivtežnja banalnosti, a banalnost je nemoralna. Jednako nemoralna ako je potekla iz neznanja kao i onda, pogotovu onda, ako je potekla iz kukavičluka. Na književnom polju banalnost iz neznanja rađa (ili, tačnije: umnožava) uniformnost, uništava zdravu ljudsku snagu, umnožava đubrište opštih mesta, povećava potrošnju hartije, ona je, jednom rečju, ekološki problem.

Banalnost je neuništiva kao plastična boca!

Druga vrsta banalnosti, koju rađa kukavičluk, to je takođe banalnost opštih mesta, no iz nje proviruje još i laž: kukavica čeka da mu se dâ mig šta će i kada će napasti, a dotle ga ohrabruju da istraje u svojoj laži, da svoju istinu, svoje saznanje odloži.

*

Ne možeš od pisca tražiti da bude genije, štaviše, čak i da ga vidiš nije sigurno da ćeš ga poznati – pisac koji će živeti u budućnosti (dok ćemo mi ostali imati samo čast da smo bili njegovi savremenici) ostaje, dakle, nevidljiv, nepoznat, a njegovo delo, upravljeno ka budućnosti, ostaje nekom vrstom zagonetke i svako rasuđivanje o njemu iz današnje vizure ostaje nagađanjem, opasnim nagađanjem: to je delo rađeno sub specie aeternitatis i biće prosuđeno sub specie aeternitatis.

Od pisca možeš zahtevati, hoću da kažem možeš se nadati, da će svoju poruku pisanu za svoje savremenike, makar ta poruka bila podložna rektifikacijama, jasno izložiti, a to znači: da ćeš moći u njegovom delu prepoznati probleme svoga vremena, i, iznad svega, da mu delo neće biti anahronično, da neće biti samo od danas do sutra, diktirano modom i trenutnom narudžbinom, da neće biti kanonizovano. To je ono što nazivam modernost, taj stil vremena, ne kao pomodnost, nego kao traženje, permanentno preispitivanje svih vrednosti, to saznanje (imanentno prisutno u delu) da se svet menja, da ideje zastarevaju, da stil vremena jeste obaveza o koju se ne smeš oglušiti jer će te za života pojesti memla i paučina, i tu ti (Eriče, Eriče!), neće pomoći nikakva Akademija, nikakve počasti, tu ti neće pomoći tvoja ideološka ispravnost (moj Eriče!).

U kojoj meri upravo jezik i forma teksta utiču na književno značenje? (Vi ste više puta isticali da vas upravo forma, a iz toga nužno i jezik, prevashodno interesuju u književnom delu.)

Kad uzmem u ruke knjigu nekog našeg pisca za koju su mi rekli (ili sam pročitao u kritici, makar između redova) da je on u toj knjizi „rekao neke stvari“, što će reći „neke stvari“ o kojima se nerado govori, „neke stvari“ koje su neka vrsta kršenja tabua, tada se najčešće susretnem sa jednim fenomenom koji je, ako se ne varam, isključivo fenomen naše pisane reči: taj je naš književnik najčešće sročio neku svoju naizgled smelu misao, napravio je neku aluziju na nekog našeg političara, proturio implicite ili eksplicite neku svoju ideološku invektivu, izrazio svoje „nezadovoljstvo“ i šta znam šta sve ne, kad tamo, iz mucave mase papirnih likova, iz „psihološke“ zavrzlame odnosa među likovima, iz dosadne i polupismene brbljarije shvatim da je ta smela misao zapravo, najčešće, neka od lokalnih invektiva nekog uvređenog nazoviknjiževnika koji je svoju uvređenost, eto, rešio da napiše, makar posle tolikog odlaganja, tek sada, da kaže drugovima „neke stvari“ u književnoj formi, da im odgovori dostojanstveno, kao književnik, u priči ili u romanu, da im kaže kako se on dobro seća nekih stvari o kojima je dosad ćutao, no kako su mu sada dali manju penziju od one kojoj se nadao, on će sada njima da pokaže šta on zna i još više šta on ume ili bar misi da ume: da napiše roman ili priču. No, velim, ja više u takvom slučaju nisam voljan da iz te književničke rabote pokušavam da se dosetim i prisetim na koga je književnik mislio i ko se krije iza njegovih papirnih i papirnatih „likova“, jer se takve književničke tvorevine prosto-naprosto ne mogu čitati, jer možda u njima ima i nekakvih meni sasvim irelevantnih invektiva (to mi, eto, sugeriraju i kritičari), ali to u svakom slučaju nije roman, nije ni priča, to je prosto-naprosto najčešće neko trabunjanje, neko pijano i pijanačko nagvaždanje stavljeno u usta nekih marioneta, maloumno neko brbljanje u prozu stavljeno, u knjigu ukoričeno (lepo piše: „roman“), a da je zapravo za tu vrstu tekstova najbolje mesto kafana; takvih „smelih misli“ i ideoloških obračuna čuo sam u kafani u mnogo adekvatnijim (u jedino adekvatnom) vidu od starih pijanaca koji vam, zagrejani alkoholom, pričaju lepo pijanački, sa podrigivanjem, plakanjem, sa celokupnom tehnikom usmenog pripovedanja, gestovima i grimasama, genijalnim psovkama i sjajnim lažima, a da sve to ima (jer je dato u adekvatnoj formi usmenog pripovedanja, u pravi čas i na pravom mestu, u birtiji) više umetničke, da upravo tako, umetničke, književničke vrednosti od tog vajnog romana za koji mi kažu, a eto i kritičari o tome pišu između redova, da su u njemu rečene „neke stvari“. Velik je raskorak između usmenog pripovedanja i pisane reči! Nije dovoljno reći „neke stvari“ (o, koliko je puta o tome pisao Krleža!), nije dovoljno biti svedokom nekih događaja, nije dovoljno biti „pošten“ ili „hrabar“ da bi se pisale knjige, da bi se sročio roman. Na vratima naše književnosti (i to ne samo u Francuskoj broj 7) trebalo bi da stoji ispisano krupnim slovima, kao deviza, slogan i opomena, kao program, Sartrova rečenica, koja je prvi stav, osnovna premisa za svaku književnost: „Čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, već što ih je odabrao da ih kaže na izvestan način.“ A to znači: ako imaš da kažeš neke stvari, napiši pismo nadležnima, za rubriku „Među nama“, „Pisma čitalaca“ ili u formi memoara, sećanja i prisećanja, gde će lektori obaviti nužne intervencije, a čitaoci moći da prate tvoje logično izlaganje. No nesreća je u tome što se kod nas ni kritika ni čitaoci ne interesuju dovoljno za memoarsko štivo, memoarima je dato mesto samo u feljtonima, kritika ih najčešće ignoriše a čitaoci čitaju samo u novinama, u rubrici „Feljtoni“. Trebalo bi feljtonskoj literaturi odati priznanje, vratiti joj dostojanstvo. Jedna od najboljih knjiga naše posleratne reči jesu, po mom uverenju, memoari Karla Štajnera (7000 dana u Sibiru). Jer, kao što rekoh, za „smela“ pijanačka naklapanja najadekvatnija forma jeste kafansko brbljanje, a za sećanja memoari, ako ih piše učesnik koji nije književnik po pozivu i opredeljenju, nego čovek koji ima životno iskustvo izvan svagdanjeg, iskustvo dragoceno i relevantno! Da je bilo sreće, mi bismo danas mesto mase papirnatih romana, romančina i romančića imali jednu bogatu memoarsku literaturu, jedan ogranak književnosti koji smo, eto, pretvorili u staru hartiju, velika smo iskustva i krvave istorijske dane pretvorili u petparačke romane, istorijska se zbilja preobrazila u lutkarsko pozorište, u muzej voštanih figura, u panoptikon!

Rolan Bart upravo to metafizičko značenje uzima u obzir kada tvrdi da književnost „mora da označava nešto različito od svog sadržaja i svoje forme, nešto što je njen vlastiti zaključak, ono čime se ona baš nameće kao književnost“ (na šta bi Rober Eskarpi rekao: „ona upisuje povesno stanje u jezik“), što bi značilo da književnost ne može da izbegne angažovanost, na koju se ovde ponovo vraćam.

Literatura se upravo po tom prisustvu „metafizičkog“ izdvaja iz mase drugih pisanih spomenika i po tome, jedino po tome (a to nije malo), ona se bliži muzici. To je ujedno i njen najneuhvatljiviji deo, njena „muzikalna duša“, nevidljivi njen deo, nesvodljiv, nerazloživ, ono nepoznato što od dvaju poznatih elemenata stvara treći, „Kirlijanov efekat“, izvan čulnog, nešto što dodiruje pre oblast parapsihologije nego psihologije, pa makar ga mogli i snimiti, poput Dejvida Fausta (da, Faust mu je ime!) koji je ovih dana snimio „zračenje prstiju“; to je to „metafizičko“ zračenje literature pred kojim stoje bespomoćno sve analitičke teorije, jednako one koje se zasnivaju na biografskom i sociološkom pristupu koliko i one koje pokušavaju (svesne prisustva tog kirlijanovskog efekta u literaturi) da delo svedu na njega samog, da ga raščine, da ga razbiju na atomska jezgra, da ga svedu na „suštinu“: strukturalizmi, formalizmi, fenomenološki zahvati. Po tome je u pravu Bart kada kaže to što navodite, tj. da literatura „mora da označava nešto različito od svog sadržaja i svoje forme, nešto što je njezin vlastit zaključak, ono čime se ona baš nameće kao književnost“. To je, velim, upravo ona tanana i neuhvatljiva granica koja deli književnost od publicistike i, istovremeno, onu književnost koja je to imanentno sebi, koja je dakle zadobila milost uobličenja i milost zračenja, od one koja to nije, makar imala privid tog metafizičkog „haloa“. To je ono mesto gde nikakve učene analize ne mogu pomoći ni čitaocu, ni kritičaru, gde nijedan književni metod nije valjan i adekvatan, gde nijedan ključ ne može da otključa tajna vrata, gde vam ostaje jedino udeo intuicije, iskustva i talenta. Talenat je, po tome, zapravo samo to: ono što se ne može naučiti, ono što se ne može otkriti spekulativnim metodom, onaj deo senzibiliteta koji je ugrađen tajanstveno (i raspoređen možda nepravedno) u svakog čoveka kao sluh: Možete li zamisliti kakvo bi se njakanje čulo kada bi neko prineo uhu nekih naših kritičara dijapazon, tražeći od njih da ponove ton drhtave zvučne viljuške?! I ako je književna kritika zapravo dovela do ovog do čega je dovela, ne samo u nas, nego i svuda u svetu, do ovog ekološkog čuda literature, do ovog zagađenja sredine „savršenim“ književnim produktima (taj se problem u slikarstvu još bolje vidi), to je pre svega otuda što su se svi kritički metodi pokazali jalovim pred čudom umetničkog dela, a kritika najvećim delom zapala u ruke onih koji su ostali na pola puta između umetnosti i spoznajnih teorija umetnosti, poverovavši da je otkrićem izvesnih zakonitosti i reda u sferi umetnosti otkrila egzaktne metode za procenjivanje i vrednovanje – načinivši istu onu grešku koju je pozitivizam učinio u drugim oblastima duha, u filozofiji i antropologiji podjednako. No ni pisci nisu sedeli skrštenih ruku! Naučivši od kritike, od kritičara, da postoje određene zakonitosti koje drže kao skele, kao skelet, umetničku tvorevinu, pesmu i roman podjednako, pisci danas uspevaju da „igraju talenat“, da „imitiraju talenat“, da stvaraju takozvane strukture, koherentno i solidno uobličene umetnine koje su u potpunosti nalik na klasična dela duha i dara, i u njima se govori, najčešće, jezikom aktuelnih filozofskih i etičkih problema, o otuđenju čoveka, o očovečenju, o bekstvu u prirodu, o Ljubavi, o Smrti, o Apsurdu, i da sve to liči, ne samo po nekim formalnim i jezičkim obeležjima, po označenom, nego i po označavajućem, na ona dela u kojima je sve to imanentno prisutno, iz kojih te ideje (te i druge) zare, upravo tako zare, zrače svojim nevidljivim zračenjem koje ne verujem da će se ikad moći snimiti, makar i pod negativnim impulsnim naponom od 18.000 volti, kao što je naš Faust snimio Kirlijanov efekat; ukoliko to ne bude pošlo za rukom nekom novom Faustu kada bude upravio objektiv svog aparata na glavu nekog senzibilnog čitaoca koji čita, jedan za drugim, dva slična dela po „strukturi“, napisana veštom rukom dvojice pisaca, a na istu zadatu temu; možda će, velim, nekakav faustovski efekat da se pojavi na osetljivoj traci u jednom slučaju, dok će u drugom na traci ostati samo tamna mrlja, nikakvog zračenja, nikakvog emotivnog eha! No, srećom (ili nesrećom), u svakom slučaju na sreću mahera i njihovih menadžera, „divljih kritičara“ i šupljoglavaca, takav je efekat nemoguć, jer bi se faustovski halo mogao u tom slučaju javiti u trenutku čitanja nekog lažiromana skladne „strukture“ oko učene glave naučnika ili oko prazne tikve nekog čitaoca, jer tu je rezonator glava koja čita (koja odjekuje katkad kao prazna tikva!). I šta je normalnije nego što onih sa darom ima manje od onih bez dara i onih sa sluhom manje od onih bez sluha! I šta je normalnije nego da se u svetu sve veće demokratizacije nauke i obrazovanja spoljnje sve više razvija na račun unutrašnjeg, da se forma savlađuje pre sadržine (u ontološkom značenju), da se sadržina zamenjuje i brka sa formom. (Ponavljam: likovne umetnosti lakše otkrivaju tu prevaru. Nisam rekao lako.) A ako tzv. masovni mediji imaju u sebi nečeg pogibeljnog, onda je to baš u ovome: oni ubijaju „metafizičnost“ dela, oni ne uzimaju i ne mogu da uzmu u obzir metafizičko značenje (ili značenja), oni ne neguju, štaviše: oni upropašćuju „sluh“, da ne kažem – dušu.

(1976)

Iz knjige Homo poeticus

filozofskimagazin