Danilo Kiš: Mahnitost voljenja

Pisanje je pre svega moralni čin.

Danilo Kiš, danas ćemo govoriti o vašoj poslednjoj knjizi koja je objavljena na francuskom, o “Enciklopediji mrtvih” koja je takođe zbirka pripovedaka. U prvoj pripoveci “Simon Čudotvorac” pravite varijaciju jedne gnostičke legende.

– Bio sam posebno zapanjen kada sam pročitao tih nekoliko redova koji se odnose na Simona Čudotvorca i govore o njegovom izazovu upućenom Isusu. Rekao je da može da učini sve što je i on činio, da se može uspeti u nebo ili spustiti u utrobu zemlje. Naravno, oba puta doživljavao je neuspeh, jer Svetom Petru pritiču u pomoć božanske sile. Hteo sam samo da dam sliku tog čovekovog uzleta i njegovog pada, naravno sa dva stanovišta: kao tehničku i kao psihološku sliku. Želeo sam da kažem kako je možda jedan gnostik neka vrsta pobunjenika, ali pobunjenika koji najčešće biva poražen.

Da, Simon Čudotvorac je pobunjenik; on se buni protiv ljudske i protiv božanske hijerarhije i doslovno kaže: “Čovečiji je život pad i pakao a svet je u rukama tirana. Neka je proklet najveći od svih tirana, Elohim.”

– Da, otprilike tako vidim pravog pobunjenika. To je neka vrsta pobune protiv čovekove smrtnosti i protiv poretka koji vlada svetom.

Da li ste i vi sami bili pobunjenik?

– Ja sam to i dalje. Ja sam nezadovoljnik. Nezadovoljan sam pre svega samim sobom, svojim životom, svojim pisanjem, političkim poretkom, načinom na koji je uređen svet.

Da li ste pisanjem došli do saznanja o sebi samom?

– Možda jesam, možda je to saznanje nepotpuno, ali sam upoznao svoja interesovanja i svoje mogućnosti, kao pisca i kao čoveka, jer na kraju, sve što činim i sve što pišem povezano je sa sižeima koji me opsedaju. Za mene nema drugih sižea. Dakle “Simon Čudotvorac”, ili bilo koja druga moja knjiga, sve je to plod i rezultat mojih opsesija i pobuna.

Da li vam ponekad pisanje služi kao sredstvo samooblikovanja?

– Pisanje mi pre svega služi kao nadoknada za život koji sam već kao dete zamisljao drugojačijim od onog koji vodim. Ne želim ovim da kažem da sam nezadovoljan svakodnevnim životom, svakodnevnim stvarima, već saznanjem da između svega onoga što bi čovek mogao da živi i onoga što živi postoji ogromna razlika. I stoga mislim da ja (ili bilo koji drugi pisac) zamenjujem te mogućnosti života jednim izmišljenim životom.

Vraćam se vašoj zbirci i priči čiji je naslov upravo “Enciklopedija mrtvih”. I u njoj vi pronalazite jednu od svojih opsesija vezanih za totalitarizam.

– U toj noveli, između ostalog, govorim i o totalitarizmu. Zamislio sam život jednog običnog čoveka, zbilja običnog jugoslovenskog čoveka. S druge strane, njegov se život nalazi u jednoj enciklopediji koju sam izmislio, koja postoji, jer bi jedna takva enciklopedija mogla postojati, i u njoj se beleže životi i događaji koji se tiču svih umrlih ljudi, osim onih koji su zabelezeni u nekim drugim enciklopedijama. To je neka vrsta ljudske ili božanske pravde po kojoj svaki čovek nalazi svoje mesto u večnosti. Naravno, to je, ponavljam, jedna izmišljena enciklopedija.

Pa ipak, želeli ste da skrenete pažnju na to da se u totalitarnom svetu svaki čovek uvek oseća uhođenim i nadziranim.

– Nije mi to bila namera. Možda i toga ima u jednoj ovakvoj priči. Ono što sam ja želeo to je da u jednoj takvoj enciklopediji bude prisutan svaki čovek, jer svaki čovek zaslužuje bar toliko mesta u večnosti koliko zauzima jedna biografska beleška u nekoj enciklopediji.

I u ovom ste slučaju krenuli od stvarnosti, tačnije od jednog sna.

– Čuo sam od jedne meni vrlo bliske osobe da je sanjala svog mrtvog oca, da ga je pronašla u jednoj enciklopediji. To je kao i uvek pokrenulo u meni ideju da napišem priču u kojoj bih sakupio podatke o životu jednog običnog čoveka u jednoj zemlji, konkretno u Jugoslaviji, u rasponu od nekih šezdeset godina, sa mnogo znakova, simbola povezanih sa svakodnevnim životom.

U “Posmrtnim počastima” govorite o raskošnoj sahrani koja je priređena jednoj prostitutki.

– I u ovom sam slučaju našao negde pomena o ovom događaju i to je pokrenulo u meni niz slika, jer sam odjednom postao svestan da oni koji sahranjuju tu prostitutku jesu braća Borisa Davidoviča i likova revolucionara iz moje knjige “Grobnica za Borisa Davidoviča”. Tako sam uspostavio vezu između ovih dveju knjiga, kao što sam često nastojao da pronađem izvesne detalje u sledu pripovedaka ili poglavlja jedne iste knjige, ili više knjiga, kao što je to bio slučaj sa onim nožem sa drškom od ružinog drveta koji se iznova javlja u “Grobnici za Borisa Davidoviča” a istovremeno se nalazi i u romanu “Bašta, pepeo”. Hteo sam, dakle, da u jednoj metafizičkoj knjizi pronađem likove koji podsećaju na revolucionare iz jedne druge knjige.

U “Priči o majstoru i učeniku” vi se bavite etičkim problemima. Kažete, na primer: “Umetnost i moral zasnivaju se na dvema različitim premisama i kao takvi oni su nespojivi. Umetnost je delo taštine, a moral je odsustvo taštine. Prava moralna dilema počinje i završava se pitanjem taštine, a sve je ostalo izvan moralne sfere”.

– Ideja da napišem tu priču došla mi je – a to je možda bez značaja za čitaoca – anegdotski govoreno, posle izvesnog nesporazuma koji sam imao sa jednim piscem čije sam rukopise ispravljao (odnosno njegov roman koji je imao izvesnog uspeha), ali koji me je od tada izbegavao i postao jedan od mojih neprijatelja. I tako sam došao do saznanja da je taština bila uzrok naših nesporazuma, kao što je odsustvo taštine bilo razlog mog rada na njegovim rukopisima.

Učenik u toj priči kaže: “Sve se stvari na ovom svetu zbivaju prevarom; sve su vrednosti, moralne i pesničke, samo pitanje spretnosti i sreće”.

– To je portret velikog broja pisaca koji tako razmišljaju. Osoba kojom je ova pripovetka inspirisana bila je takva i ja sam shvatio da mnogi pisci, mnogi umetnici, misle da takvim neetičkim sredstvima mogu doći do izvesne slave; za mene je takav stav neetički i nedopustiv.

Smatrate li da je pisanje takođe jedan moralni čin?

– Mislim da je pisanje pre svega moralni čin. Naravno kada je to tako urađeno da ne bude direktno vidljivo, već indirektno, kao civilizacijski, kulturni čin.

U pripoveci koja sledi, u “Knjizi kraljeva i budala”, govorite o opasnosti koju sobom donosi susret sa samo jednim delom ili samo sa jednom knjigom. Kažete da vam je namera bila da dovedete pod sumnju “ustaljeno mišljenje da knjige služe samo dobru (…); one su izvor moralnosti i bezakonja, milosti i zločina. Mnoge knjige nisu opasne. Opasna je samo jedna”.

– To je već zaključak klasičnih filozofa, svetih knjiga. Shvatio sam da opasnost “političke životinje” dolazi iz uverenja crpenog iz samo jedne knjige, koja može biti Biblija, Koran ili Marksovi ili Homeinijevi spisi, i obično su u pitanju ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu, a jedna knjiga ne seje sumnju. U tome i jeste opasnost te jedne jedine knjige, jer nema takve knjige koja bi, kao kod Žida, imala dva stupca u kojima se nalazi tvrdnja i poricanje te tvrdnje. Dakle, više knjiga, to su uvek protivurečne tvrdnje. I to sam hteo da kažem i pokažem na konkretnom primeru jedne opasne knjige, koja još postoji, koja se preštampava, koja i dalje pobuđuje veliku znatiželju i predstavlja ogromnu opasnost za mnoge ljude.

Danilo Kiš, na čemu u ovom času radite?

– Radim sa jednim švedskim novinarem i kritičarem na nekoj vrsti autobiografskog pregleda u kojem bih želeo da oživim veliki broj slika koje nisam iskoristio u svojim knjigama. Bile bi to autobiografske datosti, iskustva mojih lektira, sve što ne bih na drugi način iskoristio, osim u formi razgovora i intervjua.

Da li vam pisanje pruža ono što od njega zahtevate?

– Zahtevam od pisanja da mi pruži maksimum onog što mogu da uradim.

Da li vam prijateljstvo mnogo znači?

– Prijateljstvo mi veoma mnogo znači i priča koju ste spomenuli upravo je povest o raskinutom prijateljstvu, o raskidu koji me je duboko uzdrmao, jer držim do prijateljstva, ono je kod nas svetinja.

Imate pedeset i jednu godinu, da li ste došli do izvesnog spokojstva?

– Možda se sada osećam malo bolje, jer bih mogao, mislim, da danas lakše umrem nego pre deset godina, pošto sam napisao nekoliko knjiga, a to čoveku daje izvesnu sigurnost da svoj život nije proveo uzaludno.

Da li ponekad u vama postoji sukob između želje za životom i pisanja sa disciplinom koju ono zahteva?

– To odavno postoji i to je jedan od problema koji nikad nisam razrešio. Uvek osećam vreme koje provodim u pisanju kao vreme izgubljeno u odnosu na život, a kada živim ono što se zove životom i nije pisanje, imam utisak da uzalud traćim svoje dane, jer vodim beskoristan i ništavan život. I smatram da nisam u tome jedini, da je to osećanje svakog pisca: izabrati između dva života od kojih nijedan nije pravi.

Deo razgovora emitovan na Radiju France Culture od 8. do 12. decembra 1986. pod naslovom “La rage d’aimer de Danilo Kiš”. Razgovor vodio Šarl Žilije.

Sa francuskog prevela Mirjana Miočinović/Danas, 23-24. februar 2002.

filozofskimagazin