Ćebovanje javnosti

Već je na mnogo mesta osporeno stanovište Saše Radulovića o tome da (proevropska) opozicija na ove predsedničke izbore treba da izađe sa samo jednim kandidatom, jer je to jedini način da se pobedi Vučić.

Piše: Vesna Pešić

Tom stanovištu je bila pridodata i ucena da ukoliko se dva kandidata – Janković i Jeremić – ne dogovore koji će od njih dvojice otpasti, DJB će izaći sa trećim, svojim kandidatom. Posle višednevnog ćebovanja javnosti, to se i dogodilo. Dušan Pavlović je objavio da DJB izlazi na izbore sa svojim kandidatom rekavši da ako već nema jednog, što je najbolje, onda je svejedno da li će biti tri, četiri ili pet kandidata tzv. proevropske opozicije. On je pritom ponovio glavni argument u prilog tezi o jednom kandidatu istakavši da dva kandidata koji imaju odvojene kampanje teže motivišu građane da izađu na izbore, nego jedan kandidat koji „stvara pobedničku atmosferu u širem sloju opozicionog biračkog tela, jer šalje poruku da je dogovor opozicije moguć, a time i pobeda nad Aleksandrom Vučićem“. To znamo, kaže Pavlović, iz iskustva Petog oktobra, kada se opozicija ujedinila iza jednog zajedničkog kandidata i, kao što znamo, pobedila Slobodana Miloševića.

U objašnjenju koje je dao Dušan Pavlović ne stoje dve stvari: pitanje broja kandidata i pozivanje na iskustvo Petog oktobra.

Nije tačna računica DJB o nevažnosti broja kandidata opozicije ako već nema samo jednog. Logika da ako postoji dva kandidata, onda ih može biti i tri i četiri i više, nije ispravna, jer se radi o istom opozicionom korpusu. Budući da su nam predstavnici DJB saopštili da se oko 40 odsto njihovih članova (i navijača) opredelilo za Jankovića, i isto toliko za Jeremića, jasno je da će njihov treći predsednički kandidat oduzimati glasove Jankoviću i Jeremiću. Njima dvojici se tako smanjuju šanse da uđu u drugi krug, a otvara se mogućnost da u njega uđe Šešelj. Kandidat DJB će oduzimati glasove dvojici najpopularnijih kandidata opozicije. Po istoj logici, ako se kandiduju Jovanović i Čanak, oni će oduzimati glasove Saši Jankoviću. Ne treba da se pravimo ludi i da tvrdimo da broj kandidata na istom biračkom telu ne menja pozicije Jankovića i Jeremića. Argument o povećanoj izlaznosti je tanak, jer je reč o biračima stranaka koje izlaze da glasaju „protiv Vučića“.

Od ove proste računice mnogo je zanimljivije poređenje sa Petim oktobrom. Insistiranje na jednom kandidatu pozivanjem na iskustvo Petog oktobra na prvi pogled izgleda ispravno, jer se u oba slučaja radi o eliminisanju autoritarne vlasti. Na drugi pogled nije tako, jer su ključni elementi sadašnje i ondašnje situacije potpuno različiti. Neki važni uslovi za „referendumsku situaciju“ i odsudnu bitku „mi ili on“ koji su onda postojali danas ne postoje. Prva i kjučna razlika ogleda se u tome što je onda osmišljena strategija o podizanju motivacije građana. To se ne postiže formalnim identifikovanjem jednog „najuspešnijeg“ kandidata, nego stvaranjem pobedničke atmosfere u kojoj se sve što diše kao opozicija ujedinjuje sa jednim ciljem: stvaranjem utiska da cela Srbija ustaje protiv autokrate. Tako je u ono (Miloševićevo) vreme došlo do ujedinjenja 18 stranaka, odnosno svih postojećih stranaka sem SPO koji se sam izolovao. Pavlović doduše pominje ujedinjenje opozicije, zato se i prisetio Petog oktobra, ali previđa da se pred ove predsedničke izbore to nije desilo. Opozicija se nije ujedinila. Nije pomenuo ni to da njegova stranka nije učinila ništa da do tog ujedinjenja dođe, što bi stvorilo situaciju i atmosferu koje traže i podržavaju samo jednog kandidata. Nisu se pretrgle ni druge stranke, mada neke jesu insistirale na dogovoru (na primer SDS, ali nju DJB ne računa). I dok je do pre neki dan DJB vodio vehementnu kampanju – jedan kandidat ili njihov treći – za izvežbano oko to je bilo simulirano podsećanje na Peti oktobar. Što najbolje dokazuju nepotrebni napadi koje je DJB ispaljivao na ostale opozicione stranke.

Ako danas Vučić neprekidno nagrđuje Peti oktobar i DOS proglašava krvnikom Srbije, a novoradikale i sebe definiše kao spasioce, jasno je da ista logika koju je prihvatio i DJB nije delovala u pravcu stvaranja pobedničke atmosfere i motivacije građana da izađu na izbore i okupe se oko jednog zajedničkog kandidata. Naprotiv, njihova tržišna koncepcija politike (u normalnim uslovima prihvatljiva, uz odstupanja u odbrambene svrhe) nije uspela da se adaptira na uslove autoritarnog režima i zato su pravili pogrešne „planove i strategije“. Peti oktobar nas uči da je u takvim situacijama potrebna visoka kooperativnost i partijska nesebičnost, što nema nikakve veze za logikom koju je ponudio DJB.

Nepravedno je reći da je samo DJB neprilagođen autoritarnim okolnostima i nekakav glavni krivac od koga treba praviti veliki slučaj. Danas su uslovi za rušenje autoritarizma u mnogo čemu teži nego pre 17 godina. Onda su postojali neki odlučujući uslovi za uspeh kojih sada nema. Pomenuću samo dva. Prvi se odnosi na ogromnu podršku koju je opozicija uživala od međunarodnih faktora, uključujući i dve velike sile – SAD i Rusiju. Takoreći ceo svet je radio za opoziciju. Sada je situacija bukvalno suprotna. Podršku međunarodnog faktora ima Vučić; čak se ide dotle da se zbog izbora u Srbiji odlaže odluka evropskog parlamenta o Srbiji, da ne bi naškodila režimu! Drugi uslov je bio taj što su Miloševićeve državne strukture počele da otkazuju poslušnost i bile spremne da svog vođu puste niz vodu. Ministar policije Rodoljub Đorđević je otvoreno rekao da neće da spasava Miloševića, Crvene beretke takođe, a Pavković to jest Vojska SRJ se ipak nije pokrenula iz Jajinaca. Pucanje ovog režima još uvek nije evidentno i jasno većini građana, niti se ostvario očekivani rascep monolitnosti vlasti, usled sukoba Nikolića i Vučića oko predsedničkih izbora i šire. I da dodam još i to da su tokom devedesetih gotovo neprekidno trajale demonstracije građana protiv vlasti, mobilizacija je bila stalno visoka i predvođena opozicijom koja je bila mnogo jača nego što je danas.

Zašto je sve to važno i zašto je iritantno ponašanje DJB? U situaciji kada je Vučić minirao sve institucije, a sad pred izbore bezočno zapovedio Skupštini da prestane sa radom, kada je sam odredio kada će biti izbori i nije ostavio ni 30 dana za kampanju (kada se oduzmu dani za overavanje 10.000 potpisa za kandidata i to kod SNS notara), najmanje je bilo potrebno pljuvanje po opoziciji (dodatno urušavanje opozicione saradnje) i nanošenje štete dvojici kandidata u koje se polažu najveće nade. Umesto što su se opredelili za pilićarsku varijanatu, lideri DJB su mogli i gospodski, u liberalnom duhu, da pozovu svoje članove i simpatizere da slobodno biraju predsednika. I da pozovu opoziciju na blisku saradnju u ovim teškim danima kada su se svi, i opozicija i građani, našli pod jednakim, nezapamćenim pritiskom Vučićevog režima.

Peščanik