Branislav Trifunović: Politika i religija jače su od zdravog razuma

Renomirani glumac Ateljea 212 Branislav Trifunović redatelj je predstave ‘Beton mahala’ koja je nastala u Novom Pazaru i u njemu podigla dosta prašine te je nakon dva izvođenja skinuta s repertoara. No u drugim je gradovima hvaljena i nagrađivana, a nedavno je doživjela ovacije u Zagrebu.

Razgovarao Bojan Munjin

Kako je došlo do toga da ste se, kao glumac iz Beograda, našli u Novom Pazaru?

Tako što me pre tri godine UN pozvao da u programu ‘Snaga različitosti’ u Novi Pazar dovedem mlade ljude iz cele Srbije i njihove amaterske predstave. Festival je trajao dve godine i u jednom sam momentu na temelju tih iskustava ponudio mladima iz Novog Pazara da nešto radimo zajedno. Pronašao sam lokalnu pozorišnu trupu koja se zvala ‘Joj, evo ih ovi’ i na audiciji od 16 mladića i devojaka izabrao njih osam.

Što je bio vaš neposredni motiv da radite s tamošnjim amaterima?

Kod tih mladih ljudi me dirnulo to što se oni osećaju nemoćni, živeći između političkih, verskih i nacionalnih struja u Novom Pazaru i što žive u zemlji koja ih je podelila i obeležila. To obeležavanje nije njihov izbor, odnosno njima je uništeno pravo da biraju šta oni žele. Religija i politika su im nametnule odnose i stil života koji nisu njihovi. Zato je velik egzodus mladih iz Novog Pazara, od Berlina do Istanbula, prvenstveno zbog zatrovanih međuljudskih odnosa, ali i zbog socijalnih problema.

Kako je izgledao proces rada na probama?

Pričali smo razne priče i svako od njih je predstavljao lične probleme: od maltretiranja u školi, problema u porodici, nacionalnog podvajanja, do situacije u gradu, odnosa političara prema stvarnim pitanjima… To predstavljanje često je ličilo na njihovu malu katarzu. Od njihovih priča je nastala ‘Beton mahala’. Roditelji su davali podršku probama i na kraju predstave su mi čestitali i kazali da sam, ako to nije pretenciozno, od tih mladića i devojaka uspeo da napravim ljude. A meni je važno to da su oni kroz ovu predstavu naučili da misle i sada verujem da ih je vrlo teško izmanipulisati.

Kakvi su zapravo međunacionalni odnosi u Novom Pazaru?

Među glumcima u ovoj predstavi ima šest Bošnjaka i dvoje Srba, ako je to važno, i oni se poznaju i vole ceo život, ali žive u nekoj poluizolaciji. Jedna devojka Bošnjakinja mi je ispričala da se zaljubila u jednog dečka Srbina i to je postao ogroman problem u njenoj porodici i okolini, gde ona to nije smela ni da prizna. I sa druge nacionalne strane je isto. Mešovitih brakova u Novom Pazaru ima malo ili nimalo. U samo tri-četiri kafića može da se pije alkohol i tim mladima je veliki problem gde mogu zajedno da sednu i popiju kafu, jer ako to učine tamo gde se toči alkohol, to će automatski izazvati reakciju nekog od roditelja. Ili kada dođe profesor u razred i kaže učenicima da izaberu jezik po kome će da uče, srpski ili bošnjački… Tada počinje podela: vade ih iz klupa gde su zajedno sedeli i stavljaju u posebna odeljenja. Pred time su nemoćni, ali to je stigma koja ih tera da razmišljaju drugačije.

Kako se oni u tome snalaze?

Oni koji tamo ostaju trpe, ali su taj jaz i svoj otpor pokazali u ovoj predstavi. U Novom Pazaru postoje dve političke bošnjačke struje, u sprezi politike i religije čitav je Sandžak već godinama moneta za potkusurivanje. Recimo, Rasim Ljajić iz Novog Pazara je već 16 godina ministar u svim vladama Srbije, od Đinđića do danas, i on egzistira po principu ‘ja ću da smirim situaciju u Sandžaku, ali zauzvrat tražim to i to’. Predstava se nije svidela nijednoj političkoj struji, jer su shvatili da ti mladi predstavljaju neku treću, nezavisnu i zdravorazumsku misao koju oni ne mogu da kontrolišu. U Novom Pazaru je odigrana na premijeri i dan kasnije i više ne, ali je zato bila u 37 drugih gradova, u Beogradu, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu i drugde.

Na premijeri je bio već spomenuti Ljajić, koji je demonstrativno nakon predstave izašao i došao u neku kafanu, okupio lokalnu ekipu i održao govor u kome je nije baš hvalio: tu noć su nam oduzeli snimku predstave koju je napravila lokalna televizija. Dva dana kasnije nam je zabranjeno da održimo predstavu u Prijepolju i počeli su pritisci da se ona ne odigra. Dobili smo i spisak delova koje moramo da isečemo. Onda je neka lokalna novinarka stavila predstavu u antiislamski okvir, a javili su se i neki radikalni navijači sa svojim prijetnjama putem SMS-poruka. Razljutilo me kada sam shvatio da oni ni od čega ne prežu da bi predstavu sprečili, iako su prve dve izvedbe u Novom Pazaru bile prepune. Posle predstave su bile ovacije, neki ljudi su plakali, a svi ti političari sedeli su u publici sa svojim sugrađanima.

Do koje je mjere situacija u Novom Pazaru nezdrava?

Novi Pazar ima fantastične ljude koji su ugušeni tim političkim i drugim odnosima. Jednom me zaustavio jedan čovek i rekao: ‘Sine, jel’ vidiš ti kako izgleda ovaj put kojim dolaziš iz Beograda do Novog Pazara? To je magistralni put, a zapravo to je rupa do rupe. E, to ti je politika.’ Opasno je to što sva egzistencijalna pitanja zavise od politike i kada politika želi kakav poen za sebe, onda ona ta egzistencijalna pitanja zateže ili popušta. To je došlo dotle da jedna nelegalno izgrađena zgrada u centru Novog Pazara ne može da se sruši, jer je unutar interesne zone lokalnog moćnika, Muamera Zukorlića.

Kako se iz tog grada vidi ostatak Srbije?

Kao u magli. Evo vam jedan primer koji govori o tom nedostatku identifikacije lokalne sredine sa čitavim društvom: fudbaler Adem Ljajić hoće da igra za reprezentaciju Srbije, ali neće da peva himnu, jer oseća da to nije njegova himna i zato on ne može da igra za reprezentaciju. Zašto on mora da peva himnu ako hoće da igra za reprezentaciju Srbije? Onda možete zamisliti kakva su daljnja razmišljanja na tu temu, kuda sve to vodi i kakvi su pogledi u Novom Pazaru o bilo čemu šta je srpsko. Postoji dosta Bošnjaka koji bi hteli da navijaju za fudbalsku reprezentaciju Srbije, ali ne smeju, jer se to tamo smatra nenormalnim. Mislim da Bošnjaci žele da žive u Srbiji, ali mora da postoji i neki drugi način suživota. Zato smo u predstavi stavili informacije sa Wikipedije, od kojih su tri istinite, a četvrtu smo izmislili – ona bi trebala da bude normalna, a zapravo nije – kako je u Novom Pazaru sve divno i krasno, kako ljudi žive u slozi, kako cvetaju mešoviti brakovi… Stigma politike i religije je jača od zdravog razuma i zato se Bošnjaci okreću Turskoj ili Bosni, gde se osećaju sigurniji. I ne krivim ih zbog toga.

Portalnovosti