Baviti se politikom u Srbiji

Sasvim je izvesno da su beogradski izbori, održani 4. marta tekuće godine, bili veoma važni kao i da su predizborne strategije vlasti i opozicije, demonstrirane u kampanji, bitne da bi se razumelo stanje u kome se Srbija danas nalazi. Bez toga je nemoguće ići dalje.

Piše: Saša Ilić

Isto tako, neumesna je relativizacija tih izbora, njihovih rezultata, a što je još važnije, nedvosmislene poruke vlasti koja je poslata ostatku glasačkog tela u Srbiji. Ubedljiva pobeda Vučićevih neoradikala u Beogradu nije rezultat samo poslednje kampanje, već dugog procesa koji se na srbijanskoj sceni može pratiti od pada Miloševića do današnjih dana. Taj proces bi se mogao nazvati i kontrarevolucijom, koja je sa ovim izborima dovršena budući da je uspostavljena apsolutna vlast jednog čoveka na svim nivoima, čoveka koji je uspeo da revitalizuje i „unapredi“ miloševićevski koncept unutrašnje vladavine, u kome se takođe činilo da politika nije važna i da se nikada ništa novo nije naučilo. Ovaj koncept podrazumeva i prikrivanje ubistava drukčijemislećih ljudi. Tako će ubistvo Olivera Ivanovića s početka predizborne kampanje ostati još jedno nerasvetljeno političko ubistvo u dugom nizu.

Uzgred, pomen bavljenja politikom u diskursu neoradikala danas predstavlja jedno od mesta dezavuisanja opozicije, ali i svih onih pojedinaca koji se bave javnim poslom, a koji su protiv vlasti. Baviti se politikom u Vučićevoj Srbiji danas, baš kao i u Miloševićevoj nekad, predstavlja antidržavnu radnju zbog koje se sva medijska paljba usmerava ka izgredniku koji se usudio na tako nešto. To se jasno moglo videti u odnosu vlasti prema nekadašnjem ombudsmanu Saši Jankoviću ili prema protestima koje je organizovala inicijativa Ne davimo Beograd. To se vidi i u sudskim procesima koji su u pozadini opšte predizborne halabuke pokrenuti protiv pojedinaca koji su te proteste vodili ili su u njima učestvovali. Time se niko i ne bavi, budući da postoje „mnogo važnije“ državne stvari.

Takođe, ovi izbori su obeležili i konačnu propast Demokratske stranke koja je krajem devedesetih izvela ključne promene u Srbiji. Njeno kažnjavanje je počelo već onog trenutka kada se Vojislav Koštunica sastao sa generalom Pavkovićem i ruskim ministrom spoljnih poslova Igorom Ivanovim u Miloševićevoj rezidenciji. Korišćenje KOS-a i većeg dela BIA u danima nakon pada Miloševića za obračun s onima koji su odlučili da se bave politikom više je nego evidentan i čitljiv ne samo u brutalnom ubistvu premijera Zorana Đinđića, već i u sudbini njegovih najbližih saradnika, koji su vrlo brzo postali deo kontrarevolucionarnog projekta. Danas je uprava nad svim tajnim službama ponovo konsolidovana i u rukama jednog čoveka koji vodi sve kampanje, zadužen je za unutrašnju i spoljnu politiku, a sada kreće u najnoviju rekonstrukciju Vlade Republike Srbije, pod geslom „ako me budu pitali, reći ću im“.

Na poslednjim beogradskim izborima pokazalo se da neoliberalni softver, koji je Vučić „pazario“ sa promenom političke garderobe, a koji je oličen u angažmanu čitave mreže kadrova bivše partije Mlađana Dinkića, savršeno radi u pozadini kada su u pitanju poslovi sa Emiratima, Etihadom, Hačinsonom, Hiltonom, Kontinentalom, te raznim srpskim zetovima i snahama, koji su u sivoj zoni vučićevske ekonomije videli mogućnost za kratkoročan unosan biznis. Ovaj softver je za sve Vučićeve izbore obezbeđivao „stručnu“ logistiku u centralnim privrednim i infrastrukturnim projektima kampanje, od Beograda na vodi do Beogradskog metroa. Svima je jasno kuda ti projekti vode i čemu prevashodno služe. Usled takve propagande čak ni masovne demonstracije u Beogradu nisu mogle da promene mišljenje ljudi koji su hrlili da vide Kulu Beograd na maketi, koja i dan danas služi za pokazivanje gostima iz inostranstva. Takođe, ova podrška je Vučiću omogućila i učlanjenje u klub državnika okupljenih pod kišobranom kompanije Government Advisory Practice bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, kao i nastupe na velikim EXPO biznis sajmovima pretencioznih slogana, na kojima je Privredna komora Srbije, kao glavni eksponent ovog dela Vučićevog propagandnog pogona, predstavljala domaću tehnologiju budućnosti.

Na kraju, treba uzeti u obzir potpuno aboliranje ratne prošlosti srbijanskog predsednika, ali i čitavog ratnog projekta koji je vodio Slobodan Milošević sa svojom elitom. Veliki deo te elite, koja u Srbiji drži najveći kapital akumuliran tokom ratova devedesetih, na poslednjim izborima napustio je svoje tradicionalno uporište u SPS-u, koji je ostao na ivici cenzusa. Poražavajući je bilans suđenja za ratne zločine od dolaska Aleksandra Vučića na vlast, broj nerešenih ubistava iz prošlosti ali i iz poslednjih godina, takođe. Vrhunac cinizma bila je Vučićeva poseta Hrvatskoj, koja je izvedena pod logistikom Brisela i Berlina, u vreme predizborne kampanje u Beogradu, čime je neoradikalskom glasačkom telu poručeno da Vučić ide da se bori za „srpsku stvar“ iz prošlosti, koja se tokom vremena pokazala kao ispravna i jedina relevantna. Svako drugo viđenje bilo bi okarakterisano kao bavljenje politikom. Ovo aboliranje Vučića i ratne prošlosti Srbije, razume se, nije rezultat samo njegovih aktivnosti, već je deo mnogo šireg dogovora sa vodećim političkim figurama EU i uklopljeno u novu strategiju za tzv. Zapadni Balkan. Poseta Aleksandra Vučića Berlinu nije bez razloga organizovana neposredno pred beogradske izbore, kada je srbijanski predsednik dobio pohvale od nemačke kancelarke za sprovedene reforme u vladavini prava i borbi protiv korupcije, što sa stvarnošću na terenu nema nikakve veze. Isto to moglo bi se reći i za njeno ohrabrivanje rešavanju pregovora s Prištinom. Samo nekoliko dana nakon izbora, Marko Đurić je objavio da će „borba za Kosovo biti borba više generacija“.

Nedavno završeni beogradski izbori pokazali su i to da Vučićev model vladanja gravitira mnogo više ka autokratiji Mila Đukanovića nego ka nekadašnjem modelu Nikole Gruevskog. Uspostavljen kao mreža korupcije i političkog klijentelizma, sa pojačanim nasiljem ka unutra i lažima ka spolja, Vučićev oblik vlasti podseća na valjak koji gazi sve političke protivnike pred sobom. Svaki dobijeni glas na izborima protiv takve autokratske mašine predstavlja ozbiljan rezultat, koji bi mogao ukazati na početak bavljenja drugačijom politikom, koja je u Srbiji neophodna. Ta politika se ne može izgraditi na kritici samo jednog katastrofalnog projekta vlasti u Beogradu, ni na logičnijoj trasi metroa, niti na funkcionalnijoj opštinskoj upravi. Ona mora pokazati mnogo veću solidarnost sa ostatkom društva, mora se povezati sa srodnim pokretima i inicijativama u regionu, a naposletku, ili baš na početku, morala bi se u Briselu i Berlinu nametnuti kao ozbiljna alternativa Vučićevoj demokraturi.

Peščanik.net

Podijeli objavu

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here