Ja sam idiot i glupan koji je pobio Bošnjake u Srebrenici

Jeste li čitali intervju Radovana Karadžića u „Nedeljniku“, u kojem kaže: “Ko god je to uradio, bio je izdajnik srpskog naroda i najviše je oštetio srpske interese. To se nikad nije desilo u našoj istoriji, i nije se smelo dogoditi ni sada. To je bilo potpuno idiotski i glupo, počiniti zločin koji se mogao izbeći i to na kraju rata koji smo dobijali. Za nas je to bilo potpuno neočekivano i neverovatno. Kao da je to učinila neka poremećena pamet”.

Piše: Srđan Puhalo

Evo priznajem ja sam pobio ljude u Srebrenici, ja sam izdajnik srpskog roda, to je opštepoznato i cilj mi je bio da oštetim srpske interese i okaljam obraz srpskog vojnika i oficira.

A evo i kako se to desilo.

11. jula ušao sam u Srebrenicu koja je bila u srpskim rukama, oteo sam jedan autobus i krenuo odmah za Potočare. U glavi sam imao pakleni plan, za koji ću biti bogato nagrađen, kako da dugoročno uništim interese Republike Srpske. Namjerno nisam popio ni tablete koje mi je propisao psihijatar, one me uspavljuju, čine manje efikasnim i racionalnim, a to sebi u tom trenutku nisam smio dozvoliti.

12. jula sam po naredbi Francuza, Engleza, Amerikanaca, Soroša, masona i ostalih neprijatelja srpskog naroda ušao u Potočare i krenuo da odvajam „vojno sposobne muškarce“ od djece (do 12 godina), staraca (preko 70 godina) i žena. Srpski stražari su me upozoravali da to ne radim, jer je to protivno Ženevskoj konvenciji, prijetili da će o tome obavjestiti oficire, psovali, tijelima pokušavali da me odvoje od Turaka, ali ja se nisam obazirao.

I tako ja odvojim jedno 50 muškaraca, pa u autobus do najbližeg skladišta ili ledine, i sve ih pobijem. Onda opet odvajanje, pa u autobus, pa ubijenje. Odvajanje, pa u autobus, pa ubijanje.

U trenutcima kada sam točio benzin u autobus, postavljao sam zasjede po okolnim brdima za balije koje su krenule da bježe prema Tuzli.

Onda opet u Potočare, odvojim jedno 50 muškaraca, pa u autobus i sve pobijem. Onda opet odvajanje, pa u autobus, pa ubijanje. Onda odvajanje, pa u autobus, pa ubijanje.

Onda opet zajeda.

Sjećam se nekako kroz maglu Krstića i Beare, govore nemoj Puhalo da ubijaš civile i zarobljenike, nemoj nam ljagu nanositi i kaljati obraz. Repetiraju pištolj, prijete da će pucati ali ja se ne obazirem, proradio u meni autošovinizam, uzmem droge, zapalim cigaru, prekrstim se, odvojim jedno 50 muškaraca, pa u autobus, pa ih pobijem.

Najteže mi je padala vrućina i muve, sve ostalo se moglo podnijeti.

Samo molim Boga da o ovome što kasnije saznaju ove guzonje na Palama. Ali dobra je bila procjena mojih poslodavaca Francuza, Engleza, Amerikanaca, Soroša, masona i ostalih neprijatelja srpskog naroda, rat je, haos, dok informacija dođe do Pala ja ću završiti posao.

Tako je i bilo, tek 19. jula me savladao umor, prestao sam uzimati drogu i legao da odspavam. Bio sam umoran, nije lako pobiti tolike ljude sam i bez ičije pomoći.

Dok sam tonuo u san kroz prozor na nebu sam vidio NATO avione kako veselo lete i znao sam da sam napravio odličan posao od kojeg se Srbi neće dugo oporaviti.

Kada sam se probudio, vidim niko neće da priča sa mnom, ni oni sa Pala. Svi ljuti na mene zbog strašnog zločina, koji sam sam i bez ičije pomoći i znanja počinio u Srebernici. Rekoše mi da je pobijeno nekoliko hiljada nevinih ljudi i da idem gdje i kako znam da me više očima ne da vide.

Šta ću, kud ću, ja pravo kod svojih kolega plaćenika u 10. diverzantski multikulturalni vod. Bio sam u pravu, samo su oni mogli da me razumiju i bezuslovno prihvate moj bezobrazluk i moje ludilo.

Frontal.ba